Категорија: Просвета

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

(Свршетак)

Било је и таквих који нису порицали важност школе и науке, али су желели да до сврхе што пречим путем дођу. Систем руског учитеља беше им преопширан, и у томе можда имаху, нешто и право. „Кад наши попови, који нису учили школе говоре беседе наизуст, што и учитељ своје ученике не учи томе? Што ће им граматика? Зар не би боље било да им пише предике, па да им дâ да их уче наизуст, него да уче: мој, твој, свој – он, она, оно. То ми и без граматике знамо.“ Жеље ових кудилаца Максимових биле су доста детињасте, то је истина, али страх од граматике Мелетија Смотрицкога, из које су карловачки ђаци учили, делимо и ми.

Једини заштитник Суворова беше митрополит. Њему се он и јадао. Али му он није могао увек помоћи. он је имао и сам много главобоља са бечким двором, сваки час је одлазио у Беч и тамо се подуже бавио да одбрани народне привилегије од разних подвала и смицалица. Кад би се оданде вратио, журио би се у Београд или на коју другу страну своје епархије. Суворов остајаше тада сам у средини која му беше противна. Једном приликом је тако митрополит журећи се из Карловаца, оставио своме протосинђелу Василију Димитријевићу да буде на руци Суворову око уређења школе. Школа је била врло тескобна, ученици нису имали где да седе. Требаше сад да се изведе оно што је Суворов већ три године тражио, да се школа дозида и прошири. Протосинђел се није ни макнуо. Кад се Суворов нађе на невољи, поможе се сам. Скупио је са својим ученицима нешто новаца, сам прошири просторије школске које су биле на потоку, отприлике тамо где је сада карловачка гимназија, и намести скамије. Кад се после потужио митрополиту, није овај протосинђелу ништа рекао, јер је набрзо после тога изабран за епископа будимског.

Сад је протосинђел као владика показао срце за учитеља Максима. Митрополит остави новоме владици да зађакони и запопи неколико њих. Овај је бирао такве који нису имали школу и једва су добро знали „Оче наш“, а једноме ђаку Суворова је рекао: „Ако оставиш школу, ја ћу те зађаконити.“ И овај се, наравно, одма изгубио из школе. То је тако деморалисало остале ђаке, да су већина оставили школу.

Кад су тако више власти поступале, није чудо што је Суворов имао мало ауторитета међу ђацима. Кад је коме рекао коју оштрију реч, овај би одговорио: „Ја ћу бацити граматику, па ћу отићи за другима.“ Много је сметало Максиму и то, што није никако могао да научи говорити српски језик, који је он, због многих варваризама који су се онда употребљавали у обичном говору, називао „венгро-турецко-нѣмецкій-сербскій“. [А онда] је свом снагом настојао, да му се ђаци, одуче од српско-словенског читања црквеног језика и да науче руски изговор. И ово је умножавало опозицију његовој школи.

Али јади Максимови не би били савршено учитељски, да их нису крунисале и материјалне неприлике и кубуре. Максима је послао у Карловце, по наредби царевој руски синод, он се сматрао као руски чиновник и беше му одређена, плата од 200 рубаља на годину. Али је та плата врло неуредна, а у Карловцима у то доба беше велика скупоћа. Већ се прве године беше јако задужио, а после од дуга није могао ни главе дићи. Писао је синоду и молио – годинама није добивао плату. Митрополит му је давао, управо морао дати, сталну припомоћ, а поврх тога му је често и позајмљивао. Па поред свега тога је 1728. морао продати своје књиге, да би могао живети са својом породицом, а помало је скупљао и међу својим ученицима. „Вес сам со всеју фамилију (продати уже нечего) почти гол“, пише једном, „воју бо привезенују одежду износил.“ Више пута је и поболевао, умирала му деца, задужио се у апотеци – просто кубирио је као ђаво.

Па није га мимоишла сасвим ни судба Лацкова. Тужи се једном приликом, откада је у Карловцима, да је морао осим „учити и школи устројати“ бити и „дворник двора школиного и дому владика школ“ – и слуга и домаћин у школи; сам је морао отварати и затварати школе.

Тако је таворио још којекако овај први српски уча за живота митрополита Мојсеја. Онај који је у својој опоруци оставио у аманет Србима ово: „Ви сами видите, како смо без учења порабоћени од многих народа, јер мудри владају над неискусним, а учење је свагда души светлост и даје снагу“ – није могао пустити да у очајању пропадне марљиви и савесни Максим. Али после митрополитове смрти се више није могло издржати. Године 1731. августа 30. већ је Максим Суворов у Бечу, да тражи средстава за повратак у Русију.

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

Не мислим овде на св. Саву, који се тек у особитом смислу зове „првим учитељем“. Не мислим на оне Латине у Приморју које су из Италије позвали у наше приморске градове, нпр. у Дубровник, да отварају латинске школе. Ако ћемо право говорити, није ни овај на којега овде мислим био Србин, а није ни учио на српском језику, него на црквеном и то руско-словенском. Али је он био баш прави учитељ, којим родитељи обично плаше децу кад се не владају добро, а свакојако се пре може назвати српским него они на Приморју, јер је био бар Словен а школа му словенска, а можебити и српска. Беше то први учитељ карловачке школе, Рус Максим Терентјевич Суворов.

Да! Не цвета ни данас цвеће српском педагогу. А како ли беше пре 180 година? И данас се наша хајдучка нација опире „благим обичајима“, а како да се није онда, када се у Срему и јужној Угарској таман ослободила Турака? Можда ће ова цртица мало утешити нашега учитеља који је огрезнуо у песимизму. Човеку је лакше кад чује, да су и други страдавали као и он.

Нашега Максима није послао нико мањи него – Петар Велики, и то по молби честитога митрополита карловачког и београдског Мојсеја Петровића. А отпратио га је Свјатјеши Синод руски (у Синоду је био Максим преводник) 1724. Истини за љубав мора се признати да је било учитеља, или боље „даскали“ и „мештари“, и пре овога Руса. Али како су тек ти јади били, нека види читалац из овога уговора, који је будимска општина 1707. учинила са својим (у неприлици сам, како да га назовем, а видећете одмах зашто) Лацком Криштовљевићем. По уговору Лацкова дужност беше: „црковна служба, кандила палити, свештенике послуживати, звонити на време и примати свеће црковне, а потом (!) да има примити 35 деце да их учи.“ Плата му беше на годину – 60 форинти. (Додајем овде у загради, да наши данашњи учитељи могу бити задовољни са својом судбином, јер они не само да не послужују свештенике, него се, штавише, смеју с њим и свађати кадкад и потући).

Максим Рус је био сасвим другојачији учитељ него наш Лацко. Беше то учен муж, бављаше се само васпитањем и имаше на уму свест о свом наставничком достојанству. С пуним правом га, дакле, ми можемо звати првим нашим учитељем. Па ето, одмах од првог родоначелника почињу учитељски јади.

Док су се испуниле разне формалности, прошло је доста времена, те је Максим тек после две године након позива митрополитовог стигао у Карловце и почео школу у почетку октобра са седам ђака, и то у свом стану. Идуће године пређе, с допуштењем митрополитовим, у Београд, у главну резиденцију Карловачко-београдске сједињене митрополије. Школу је отворио у почетку фебруара у митрополитовом двору са 50 ђака. Али како се митрополитов двор морао рушити, због утврђивања града, врати митрополит Максима опет у Карловце, те он у децембру настави школу с 124 ђака. Међу овима је било већ свршених људи, и то један архиђакон, четири јеромонаха, два мирска свештеника, 12 јерођакона и ђакона, пет монаха. Од београдских ђака дођоше за њим само тројица. Од свих ђака су 45 почела учити читати а 60 су били напредни и учили су граматику, разуме се црквено-словенску.

Дотле се код нас учило у школама (ако се могу тако назвати) из навоштених дашчица. Учитељ би у воску исписао шилом псаламе, акатисте и друго што требаше сваки дан у цркви, колико стане на дашчицу. (Отуда ваљда израз „стоји као у воску“, данас кажемо „стоји црно на бело“.) Кад ученик оно што на дашчици научи наизуст, изглади се восак, па се напише наставак. Учећи или боље бубајући по овом исто тако старом као и примитивном методу ученици ни за 15 година не могаху читати сваку књигу. Кад би се таквом ученику пружила друга књига да је чита, одговорио би он: „Ја ту књигу нисам учио“.

Учитељ Максим је почео с читањем руских букварева, које је за своје новце набавио, с писањем и рачунањем. То беше велики скок. Сва се карловачка средина узбунила због оваквих новотарија. Свештеници, а особито калуђери, ондашња наша интелигенција, листом се окренуше против јаднога Максима и почеше наговарати његове ученике да га оставе. Ко тај рад познаје, али ко се сети своје младости, знаће, колико је то необично лак посао. Ученици се Максимови разбегоше својим старим даскалима, јер су и ови а и свештеници говорили родитељима ученика̂: „Што да вашу децу учи Москаљ десјатоновију („десет заповеди Божјих,“ на том се почињало читање,) кад се то у цркви не чита? И саме наше владике то не знају. Научимо ми њих оно што сваки дан треба у цркви, тј. Слава тебје Боже наш, Свјати Боже и тако што.“

Није само незнање говорило из ових људи, него и страх од конкуренције. Говораху: „Ако млађи боље што науче, отеће нам чинове, а синови световњачки ће прекинути левитско наследство (и данас има свештеничких династија). Његово ће преосвештенство пре запопити онога који зна, а обићи ће богате и поповску децу.“ Јако су се љутили и на митрополита, што им је донео ову беду на врат. „Пређе не беше великих школа“, гунђали су незадовољници, „а било је и патријарха, митрополита и владика и других духовних чинова, и било је боље него сад“.

(Свршиће се)

Универзитет је велика културна тековина. Универзитет је важан научни центар. Он ће око себе прикупљати све Србе. Он ће бити посредник између наше науке и европске више него Велика Школа, јер ће се странци тада пре одлучивати да проведу по неки семестар у њему. Он ће нам тиме подићи углед и на Балкану и у Европи…

То су мисли које се обично износе када се поведе говор о универзитету у нас. Оне су, донекле, и оправдане, али су неодређене и сувише опште. Културна тековина зависи од своје вредности. Научни центар тај универзитет мора бити у нас већ зато што је један. Да ли ће он прикупити све Србе око себе — то зависи од прилика које су, донекле, изван њега, а да ли ће странци нагрнути у њ или не — то је све једно, јер ће он и без њих остати онакав какав је, а општење наше науке са европском врши се на други, много поузданији начин…

Када би се могло и разлозима много јачим од ових доказати да је све ово што наведох безначајно, ипак то још не би значило да нам је Универзитет непотребан; то би само значило да су наведени разлози слаби, и да их мора бити и много јачих, ако нам је он заиста потребан. Њих и има.

Много је важније од свега наведенога и једино је поуздано јемство за успешан развитак нашег универзитета, ако се он јавља као природна последица развитка В. Школе наше, ако га изазива унутрашња потреба њена, ако нам се он сам импозира. Само би такав универзитет био наш универзитет, само би тада он представљао праву добит за нашу младу културу и још млађу науку. Питање је, дакле, у томе, да ли у нашој Великој Школи има клица из којих ће се моћи развити универзитет, има ли у њој симптома према којима ће претварање Велике Школе у универзитет представљати, не само акт добре воље и још више добрих жеља данашњих политичких фактора, већ стварно унапређење наше школе и науке, оправдано и приликама у којима смо и степеном развитка наше науке и просвете. Јер не треба заборављати да се универзитет може створити и вештачким путем и бити дуго времена непродуктиван.

Данашња се Велика Школа разликује од некадашње, а о лицеју, од којега је она постала, да и не говорим. Она има и друкчије уређење него некада, а и друкчијим снагама данас располаже. Њени наставници раде на европској науци пратећи је овако како се она прати и другим научним центрима. Захтеви које она ставља својим професорима много су већи него пре, а критеријум према којему се они цене и бирају не могу се ни мерити са некадашњим. Истина је, да је весника за такво стање било и раније, али то не значи ла је стање у њој од увек онакво какво је данас, већ само да је оно природно, да није изненада наступило. Не треба мислити да је оно и данас идеално, али је ипак боље него што би морало бити. Зато и треба радити на томе да се оно не само тако одржи, већ да се и […] и ниво онога што се од њених посленика тражи подићи, али у исто време створити и више могућности да се томе одговори. Јер оно што је досад давано, према ономе што се тражило од њених наставника, особито према најновијем закону о њој и уредби њеној, захтевало је само жртве. Није се питало да ли су такве жртве помагале или одмагале онима који су их давали, да ли су увек биле могућне, већ само, је ли ко вољан да их чини иди не; није се чак питало, да ли су оне потребне, али се ипак, мислим, морало, ма и несвесно, осећати да су тешке. У сваком случају експеримената је било и сувише…

Стога, ако хоћемо да нам се оно што имамо оснажи, да се изазове, створи оно чега до засад немамо — а што бисмо могли имати, — да се оно што може бити корисно по нашу науку што сигурније за њу и сачува, ми морамо подићи Велику Школу, ми морамо створити око ње већу научничку атмосферу и гледати да у њој нађе места све оно што има довољно и спреме и талента да самостално, творачки ради на науци.

Одавде је јасно да је Велика Школа већ тиме што јој је потребно да се претвори у универзитет и извојевала себи право на њ: да је то корак који она ако хоћемо да нам се наука развија како ваља, мора учинити. Јер оно што имамо српске науке, у главноме је ипак у Великој Школи. Подигните Велику Школу и ви сте подигли српску науку. Дајте више полета, дајте више снаге и слободе нашој младој науци — и ви ћете видети да ће она оправдати ваша уздања. Чаршија са њом не сме имати посла исто онако као што оно нема ништа заједничко са оним истинама које она проповеда.

Подизање Велике Школе на степен универзитета дугујемо и радни [недостаје један ред] јој наставници дају оно што би од њих тражио и универзитет, када наша омладина у њој има све дужности академских грађана других земаља, зашто да се чини неправда и једним и другим, зашто да се не да првим више средстава за рад кад они доказују и воље и талента и спреме за то, зашто да наши студенти морају бити деградирани пред својим друговима других земаља само за то што нису универзитетлије, зашто да се наша наука кочи ни из каквих разлога, зашто и Србија да није земља која ће и хтети и моћи својим синовима, који желе да се посвете само науци, излазити на сусрет раширених руку…

На тај начин подизање Велике на степен универзитета неће бити само једна, ма и најкрупнија и најважнија тачка програма за прославу стогодишњице; оно неће бити само спомен, па ма како он трајан био, на свечаности поводом ње; већ ће се њиме најречитије констатовати наш културни напредак у једноме правцу за минулих сто година… И то ће бити један од најлепших украса велике свечаности по којем ће се она дуго спомињати.

од Д-ра Морица Бенедикта

У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.

Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.

Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.

Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.

У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.

Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.

Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.

Сва деца по школама, и понеки од нас старијих који се сећају школе и детињства, запеваће данас побожно „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. У тим наивним, простим стиховима и у мелодији, која се лако памти иако је туђа, огледа се цело наше поштовање спрам онога, који је први међу Србе покушао да унесе књигу и просвету.

Краљевскога рода и порекла, Растко, син Немањин, хтео је да просвети свој народ. Колико може један човек да учини, учинио је, остављајући другима после себе, да започети посао продуже. Ваљда стога, што међу последницима му не беше ниједнога у старој српској држави, који би се ма и приближно могао с њим да пореди или можда због тога, што народ увек воли оне, који остављају сјај и славу да њему помогну, у народноме веровању живи успомена само на њега, јединога просветитеља. У најтеже дане, турско доба, када је све било само робље, око његова имена и његових моштију скупљале су се све српске наде и молитве.

А када се једног дана, после толиких векова, Срби дигоше на оружје, призивајући његово свето име, као што га и данас тако призивају, где још нису слободни и када поново основаше своју државу, опет се јави један нов просветитељ, достојан последник св. Саве, Доситеј, чаковски ђак. После тога, за сто година слободног државног живота измењало се сто министара просвете на сваку годину један. Шта су они урадили? Шта су могли да ураде? Бурно доба у коме смо све до јуче живели, скретало је целу нашу енергију на другу страну; сем тога, конзеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свуда иначе. Што је један урадио преко дан, то је други разорио преко ноћ. Стара српска посла: сваки је од свакога хтео да буде и бољи и паметнији. Давали су нам и добре школе и добре књиге, а ипак је све остало по старом. Дали су нам скоро пре пола века закон о општој, обавезној настави, па ипак и дан данашњи има нас на сто Срба у Србији свега двадесет писмених. Одбите од тог броја чиновнике и варошане, који су сви више — мање писмени, одбите онај велики број неписмених, који се само стога у писмене рачунају, што умеју да се којекако потпишу, па ћете тек онда добити праву слику о нашој просвети. Срж народа, оно што народ народом чини и данас је поготову тако исто неписмено, као што је било пре сто година.

За исто време други народи учинили су много више. У Холандији на пример, која је у исто време увела општу обавезну наставу кад и ми, на сто људи једва ако има један неписмен. Рећи ћете, да је Холандија била у много срећнијим приликама но ми. А зашто онда, сем Турака, сви народи око нас боље стоје по писмености но ми? Нису ни они за ових последњих сто година живели мирним животом без преврата и трзавица, па су ипак боље напредовали но ми.

Не треба да се варамо, нити сами себе да лажемо. Трамвај, електрично осветљење и две-три трокатнице у Београду још не сачињавају културу. Ако хоћемо да живимо, морамо да радимо сви, истрајно и сложно, на овом великом делу, што га је први започео Растко, Немањин Син.

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.