Категорија: Свет

Господар Кореје, око које се толика борба води, није дуго на миру уживао у свом царском достојанству у својој новој палати. Првих година после кинеско-јапанског рата био је жртва дворских интрига, којима је на челу стајала његова рођена жена, краљица. Кад су њу Јапанци у њеном рођеном дворском парку убили и сагорели, краљ је побегао са престолонаследником у руско посланство јер се с правом бојао, да га не постигне иста судбина као и његову жену. У посланству је наравно било места свега за њега и његову најближу околину. Читаве хиљаде харемских дама, играчица, евнуха, робиња, дворских чиновника, служитеља, гардиста, који су до поменуте катастрофе живели по пространим зградама старога двора, разбегли су се, у страху од Јапанаца, куд који, као војска после изгубљене битке. Али то се није могло сносити. Краљ, кога Јапанци ускоро после тога натераше да прими царску круну, врло је наклоњен лепоме полу. Он је жудио за својим дотадашњим, врло многобројним женским друштвом, а оно је жудило, наравно, за њим. А и што он, онако сујеверан, ни по коју цену није хтео да се врати у свој дотадашњи двор, сазидаше му одмах до рускога посланства нов двор, или бар оно, што се у Кореји, као и у Кини зове двор: у средини великих авлија и башта, ограђених високим зидовима, неколико ниских кућа за његову приватну употребу.

Наскоро после тога било је око цара све по старом. Само је на место убијене краљице дошла једна друга дама, госпођица Ом. И сад, кад је реч о тако моћном и у женској лепоти тако искусном господину, као што је корејски цар, сваки би помислио, да је та у госпођица Ом насигурно дама млађане лепоте и милоште, да је кћи које, од највиших племенских породица у земљи, да све друге надмашује женским дражима, духом и достојанством. Моје је очи нису виделе, али је те ретке среће био један Енглез, А. Хамилтон, и он је овако описује: Веома сам се изненадио кад сам видео, да прва дама у царству не располаже оним дражима лица и тела, које би могле објаснити њен положај. Госпођица Ом без сумње је паметна дама и свакако уме тако да влада својим царским господарем, да је у њеним рукама проста играчка. Али госпођица Ом прилично је стара и дебела. Лице јој је нагрђено богињама; зуби су јој криви, кожа жута као шафран, очи црне и мало разроке; бели се и румени само помало, а бели лук много не воли. Па ипак цар не сме да погледа ни у коју другу лепотицу, сем ако каткад не добије допуштење од госпођице Ом.

Помислио би човек, да је госпођица Ом изодавна, још као млада девојка задобила цара за себе, па се он на њу већ навикао. Али није ни то. Она је ушла у двор тек у старијим годинама. Карактеристичне су речи Хамилтонове: „Њене равне љубави ушле су у корејску историју. Од петоро њене деце само су двоје од цара, па ипак је могуће да се један од та два сина попне једанпут на корејско престо.“

Госпођица Ом личи донекле на царицу матер кинеску. Садашња царева љубимица била је у младим девојачким годинама љубавница некога Кинеза; кад се њега наситила, прешла је у руке једнога корејскога министра. Он је препоручи краљици, која је прими у дворску службу. Дотле је она и првог и другог господара обрадовала са по једним наследником. То би јој наравно сметало да уђе у дворску службу. Али Кинез је ћутао, министар је ћутао, а госпођица Ом имала је толико других врлина, да је наскоро уживала особиту милост краљичину. Она је по корејским појмовима мајсторски певала, играла је са изванредном грацијом, цртама фино и оригинално, говорила, читала и писала кинески као и корејски. Уз то се понашала тако невино и наивно, да је краљица представи и краљу. Он и није дуго оклевао, да и њу не озари светлошћу своје милости. Та ствар није могла остати у тајности, краљица нешто посумња, а госпођица Ом спаса се бегством. Скривена негде изван вароши роди она и треће дете. Кад јој је оно умрло, она се тајно стави под заштиту неког високог мандарина. Њега је тако сигурним доказима уверила о својој невиности, да ју је он подигао на ступањ конкубине и врло срећно провео с њом неколико година. Њезина вештина, да се направи невина, била је повод многим врло пакосним песмама, које су се по целом Сеулу певале, све док она поново није задобила царску наклоност. Од тога доба, те су песме строго забрањене и казне се великим казнама.

Убиство краљице у години 1895., дало јој је прилику, да се опет приближи цару, онда још краљу корејском. Чим јој је испало за руком, да добије неко место у двору, она је тако почела жалити убијену краљицу, тако је сажаљевала краља, тако је нежна и одана била, да се он понова нађе у њеним рукама, и у званичним новинама брзо после тога изађе указ, којим се госпођица Ом производи за царску конкубину. Тиме је она привремено постигла за чим је жудила. Као конкубина умела се тако понашати, да цар без ње никако није могао, и њен утицај на њега од тог доба није нимало ослабио; напротив, кад му је мало доцније опет родила сина, знало се насигурно, да је никоја жена не може више сузбити са њеног положаја. Она сад станује одмах до цара у дворској палати мотри пре свега на то, да јој нико код господара не поквари рачуне. У Сеулу су све те ствари познате, о њима се говори и у посланствима и у народу, и ни један Корејац, ма и министар био, не би се нипошто усудио да падне код ње у немилост. Пре кратког времена се уздрмао положај једног министра по имену Ким Јуенг-Чуна, и он се хтео удобрити цару, па му је представио једну даму, госпођицу Канг, несумњиво поштену и ванредно лепу. То дође до ушију госпођице Ом. Она није ништа рекла, али после две недеље министар је због неке незнатне ствари смењен, а ускоро после тога мучен и задављен!

Октобра месеца 1903. године произведена је госпођица Ом указом за царску принцезу а у центру вароши подигнут јој је по царевој наредби, велики споменик — у знак признања њених заслуга и врлина. Ако је само нешто сад у рату не омету Руси или Јапанци, госпођица Ом постаће још и царица. Ми у Србији имаћемо најмање разлога да се чудимо такој каријери једне велике жене.

⁂

Док се у његовом двору такве ствари догађају, док су му министри и чиновници највећи лопови варалице, док му је држава у непрестаном нереду и правом хаосу, док се стране силе играју Корејом као најобичнијом играчком, — дотле доброћудни, благи, али слаби цар Кореје ужива у позоришним и комедејашким преставама или у своме балету који га плаћа државним новцем; дотле он слуша, како му три астролога проричу будућност, или иде, опкољен својом многобројном, варварски велелепном свитом, да се моли Богу и приноси жртве на споменицима својих краљевских предака. Његова војска кошта десет милијона динара годишње, а не вреди ништа и није му чак ни верна. Ако би за који дан Руси или Јапанци умарширали у његову престоницу, њему неби остало ништа друго него да побегне и потражи заштите у американском посланству. Тамо је већ сад све за њега спремљено.

Династија

У Јапану влада данашња династија још од пре 2500 година и све до 1868 г. имала је своју престоницу у Кијоту, а тада се преселила у Токио. Старешина владалачке куће јесте Микадо Маучухито, који се родио 3. новембра 1852 г. у Кијоту, а оженио се 9. фебруара 1869 принцезом Харон-Ком из куће Фуџавара-Ичвно. Микадо је наследио престо од свога оца 1867 г. у најгорем времену, када су земљу притисли споља странци а изнутра бесни властели. Укинуо је установу хогуна (мајордома) и сам је владао неко време неуставно. Напослетку се покорио времену, те је 11. фебруара 1880. г. Јапану дао модеран устав. У своме браку са принцезом Харон-Ко изродио је једног сина и пет кћери. Споредних грана владалачке куће има девет.

Право наслеђа прелази од оца на сина и то по прворођењу. Макадо је уједно и старешина породице.

Законодавно тело

Уставом од 11. фебруара 1889 г. уведен је у живот дводомни систем представљања, који је природно одговарао политичким и друштвеним приликама у Јапану.

Кућа перова, горњи дом, састоји се из ових чланова: 1. из пунолетних мушких глава владалачке куће, која их има моментално 12 на броју; 2. из свију принчева и маркиза, који су напунили 25 година; 3. из представника вишег племства (грофова, вицеконтова и барона царства), којих има 120 на броју, ове представнике бирају на 7 година; 4. из доживотних чланова, које бира сам Микадо и који морају имати бар 30 година живота, чији број износи данас 118; и 6. из 45 представника, које бирају у својим окрузима по 15 поседника, који плаћају највећу порезу. Свега дакле има чланова горњега дома 328.

Народна Скупштина састоји се из представника, које бирају пунолетне мушке главе, који плаћају 15 јена год. (1 јен = 5,15 дин.). Ови народни представници морају имати најмање 30 г. Њих бирају на 4 године. А има их 300 на броју.

Убојна сила

Сувоземна војска јапанска, према статистичким подацима за 1902 г., састоји се из 1150 генерала и виших официра, 7975 нижих официра, 42772 подофицира, 3240 кадета и 540339 војника. Укупан број сувоземне војске војске износи 603116. Сувоземна војска се дели на 12 дивизија. Свака дивизија састоји се из две пешачке бригаде, једне коњичке регименте, једне регименте пољске артиљерије, једног инжињерског и једног возарског батаљона. Свака пешчана бригада састоји се из две регименте, свака регимента из три батаљона са по четири чете. Пешадија је наоружана пупком системе Мирага-пушке са калибром од 11 м. и пушком репетирком са калибром од 8 м. Свака коњичка регимента састоји се из три ескадрона. Коњица је оружана сабљом и карабином оба система оружја, царска гарда на коњима носи копља. Свака регимента пољске артиљерије састоји се из шест батерија са по шест топова (топови имају 7 цм. и у компримираној су бронзи). Сваки инжињерски батаљон има три чете, а сваки возарски батаљон само по две. Од брдске артиљерије има 5 регимената.

Административна подела

Јапан је подељен на 43 округа, којима управљају „чизи“. Сваки опет округ дели се на срезове и њима управљају „ку“ и „гуни“. Ових срезова има на 800. Острова Језо и Курилска имају засебну управу, која се зове „хокајидо хо.“

Престоница Токијо, затим градови и пристаништа Осака, Кијото, Камагава, Хијого, Нагасаки и др. имају засебне управнике. Управник Токија има титулу „фу.“

Сви ови окружни и срески начелници стоје под министарством унутрашњих дела.

Државни празници у Јапану

Јапан има свега три државна празника: 10. јануар као дан свечаности песништва; 11. фебруар као дан, у који се пре 2500 година попео на престо јапански први владалац из данашње династије и знатан као дан, на који је 1899, проглашен нов устав; и 3. новембар као дан Микадовог рођења.

Све остале државне празнике, који су поред црквених, испуњавала сваки трећи дан у години, Микадо је укинуо.

Поред многих жртава палих у устанку Херера у југозападној Африци (в. данашњи чланак из спољне политике), у Шенебергу, Немачка, изазвала је велико саучешћа судбина Макса Форберга, из Шенеберга, кога су пре неки дан убили побуњеници на његову добру Онгеама код Виндхука. Форберг је купио ово имање 1891 год. и после великих трошкова и напора успео је да га уреди и култивише. Али пре пет дана једна гомила од 200 Херера нападне прво имање Фрауенштајн где су жену и свастику поседника Пилеа измрцварили, пошто су пре тога искасапили самога Морица Пилеа недалеко од саме куће у којој је становао. Поседник Макс Форберг и бивши инспектор друштва Дамара, Штибер, увидели су да је опасност блиска, јер су већ чули ратне узвике дивљака, који су се приближавали. Они се одмах лате оружја да би свој живот што скупље продали. Али читава киша од стрела и танади учинила је крај Форбергу који се јуначка бранио. Фамилије са оближњих имања с тешком муком су измакле у Вандхук, главно седиште административних власти ове колоније.

Чувени светски путник Шлагинтвајт штампао је, између осталог, и ову успомену са својих путовања:

Путујући кроз Азију, имао сам прилику да видим један случај источњачког фанатизма, који је скоро прелазио у лудило. Један врло побожан факир хтео је да осигура себи место у рају, па је још као врло млад човек сам себе осудио на муке, да читавих дванаест година нити лежи нити седи, него непрестано да стоји. Да га не би савладао сан, и да не би пао, везао се конопцима испод пазуха за једно дрво. Када је прошло тих дванаест година, ставио се на другу муку: да скрсти руке над главом и да их дванаест година тако непомично држи. Кад је тај рок прошао, кроз руке му крв више није струјала; оне су биле исушене, укрућене и неосетљиве. Али ни после тог грозног испаштања кроз пуне двадесет и четири године нису људи сматрали да је достојан титуле „погис“ (светац), него су га осудили још на две пробе, којим сам и ја присуствовао. Прво су га обесили за ноге на нека вешала, потпалили велику ватру испод њега и љуљали га четврт сата кроз пламен, али тако брзо, да му косу ватра није могла ухватити. Кад су га одрешили, био је готово мртав. Али они за то нису марили. Одмах за тим отпочели су другу пробу. Направили су у земљи раку и затрпали га у њу. У том гробу остао је скоро два сата. За тим су га ископали и за чудо, он је још дисао! Тек тада су објавили да је постао погис. Сиромах факир имао је још само толико снаге, да отвори очи, као да благодари Богу на толикој срећи, и одмах је умро. Чему ту човек већма да се чуди, слабости ума или јачини тела.

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

Син чувеног Суворина, редактора „Новога Времена“, основао је засебан лист, чија је основна мисао уједињење свију Словена под егидом Русије. Лист се зове „Русија“ а излази у Петрограду. Суворин отац не одобрава ни покретање тога листа ни његов правац, и чак га у полемици не назива листом својега сина. Објаве о њему не штампа у своме листу.

НОВИНАРСКЕ ВЕСТИ

За појимање новинарске дужности, како је узимају званични кругови у Русији, нека послужи кобан догађај са „Руском Земљом“, који је први пут угледао света у Петрограду. Овај лист истакао је у своме програму ово:

Старање друштва и владе мора се управљати:

1. на стварно и темељио образовање народа;
2. на стварање закона, којима се народу даје самоуправа, независност од штетних и опасних полициских и других самовоља, који закони морају бити тачни и јасни;
3. на енергично побољшање економног народног стања.

Ето програма „Руске Земље“ и она га ће се савесно држати!

По себи се разуме, да се ово није допало ни министру унутрашњих, ни министру правде, ни министру просвете, ни оберпрокурору светога синода Побједонослову, те је овај грешни лист забрањен. Један од уредника овога листа био је знаменити руски хемичар Менделејев.

Париски часопис „Реви“ обратио се био француским научницима, филозофима, песницима и књижевницима са питањем: шта је то патриотизам; и да ли се он слаже са љубављу ка човечанству? Часопис је добио многе одговоре, међу којима има и одговор познатог историчара Анатола Лероа Болијеа.

Он је овако одговорио:

Појам о отаџбини природна је основна мисао, за коју се никако не може рећи, да јој је време прошло. Ја не држим љубав према домовини за предрасуду, којој је прошло време и која само притискује ум и срце човеку. Ја велим, да је оно једно од највиших осећања, која могу облагодарити душу и узвисити људе над уским саможивим интересима. Рећи, да је љубав према домовини исто и што мржња на странце или шовинизам, значило би, не разумевати му праву суштину и искретати му природу. Мени предлажу, да се патриотизам замени космополитизмом, љубав према домовини љубављу према човечанству. Човечанство, посматрано као нешто, што све обухвата, као велико биће, велика је и племенита мисао, али је и сувише неодређена, сувише нејасна и за већину људи, сувише далека. Тај појам сувише је метафизичан. Ја не мислим, да љубав према домовини и човекољубље стоје у противречности и да сметају једно другом. Нема потребе, да се мора бирати или једно или друго. Моја савест каже ми, да ја могу љубити своју отаџбину и у исто време цело човечанство. Прави патриотизам не може желети зла другим народима. Патриотизам не искључује ни уважавање туђег права, ни дух правичности. Напротив патриота, који уме размишљати зацело ће признати у свом срцу да сваки народ има право љубити своју отаџбину и држати, да му је дужност да то чини. Патриотизам може учинити, да људска савест буде осетљива и уместо, да у души угуши појам о праву, помоћи, да се тај појам развија и да се потпуно сроди са душом сваког грађанина.

Један руски лист пише: „На вратима једног од првих кијевских лекара зазвони неко из све снаге. Када је слуга отворио врата, појави се пред њим један елегантно обучен господин, који му одмах пружи писмо, да га преда господину доктору. Док је слуга дошао у собу, непознати господин оде. Међутим лекар отвори писмо и у њему нађе ово неколико речи: „Хоће ли ми испасти за руком, или не?“ Он прочита то и слузи, али, како ниједан од њих није схватио, шта то значи, нареди лекар слузи, да позове странца у собу за разговор. Слуга изађе, али се још брже врати. – Њему је испало за руком – завапи момак – јер нема ваше бунде, г. докторе.“