Категорија: Словенски преглед

О новој је години опет одликован од цара прокурор Св. Синода К. П. Побједоносцев. Цар му је послао врло љубазно писмо у којем му се признају неоцењиве заслуге за његово старање око православне вере. Средства којима се служи Побједоносцев цару су по вољи, и показују са колико дара̂ и доследности иде прокурор своме циљу. Цар жели да му јавно искаже своју захвалност тиме што га награђује орденом Св. Андрије у брилијантима. Познато је да је Побједоносцев један од најпрепреденијих Руских реакционара, и он сам то не крије. Али га за то и највише мрзе, те увек страхује за свој живот.

Д-р Кербер је за ноћ постао славан човек. Ко би се данас усудио да посумња у то, да је његова четворогодишња влада узор праведне и паметне политике, тај би био заглушен звучним часовима громких труба немачко штампе. Како је лако доћи у Аустрији до славе.

Чешки су аграрни посланици послали у име својих гласача 19 телеграфских молби влади да повиси државну помоћ крајевима пострадалим ове године и да сазове привредну скупштину. Кербер је одговорио посл. Прашку не као државник, већ као аустријски зеленаш: помоћи недам докле год не престанете са опструкцијом у парламенту! Скупштину нећу сазвати докле год ми не зајемчите његов рад! Аграрни су посланици могли знати да од ове владе другога одговора неће добити. И на једно и на друго имају посланици право, а то им налаже и дужност према бирачима. Али како су изврнути појмови у аустријској држави!

Словенофилски орган „Славянскій Векъ“, који излази у Бечу под редакторством г. Вергуна, у 72. броју од децембра донео је чланак под насловом „Словенски преглед за 1903 год.“, где се износи улога Аустрије у судбини словенских народа за минулу годину и резултат великог македонског устанка.

У битољском вијалету сагорело је 172 села, разрушено 11,906 домова, остало без нигде ичега 71.972 човека. Према процени г. Р. Г. Пржеваљског, Пољака-добровољца и дописника „Словенског Века,“ у окрузима Косовском, Разлошком и Охридском спаљено је преко 300 села, око 100.000 људи побегло је у Бугарску, и до 40.000 пало за време устанка. „Ако се узме у обзир факат, да све хришћанско становништво у три македонска вилајета, по рачуну Василија Кончева износи 1,200.000, онда ће се доћи до страховитог закључка, да је у Македонији прошле године изгинула шестина тамошњих Словена. Њиве њихове и села — насељавају већ Арнаути па чак и Турци из Мале Азије, а и немачки је посланик у Цариграду маршал фон Бибершајн, као што се чује, ступио у преговоре са Високом Портом о куповини земље за немачке колонисте: У опште, цео чланак овај наперен је против Аустро-Угарске. Свуда, у свакој словенској држави и провинцији констатују се зле намере Аустрије, намере, да се угушује Словенство. Тако у Македонији (Стара се Србија нигде не спомиње!) утицај Аустро-Угарске далеко је већи од утицаја Русије, а то је зло за Словенство. „Духовне убице руских мученика Шчербине и Ростковског, њихове другове и Јуде — издајице, аустро-угарске конзуле Пара и Краља — позива Султан у Цариград и награђује их…““

У колико је Русија у већем пријатељству с Аустро-Угарском, у толико више пате Словени како у Аустрији, тако и у самој Русији. То доказује историја. Бечки конгрес и Метерних узрок су, што Русија није добила, већ готов, устав за владе Александра Првог. За спасавање престола хабзбуршког, Русија добија пораз на Криму. Трошком аустриског диспозициог фонда штампају се у Галицији прокламације и растурају по малоруским губернијама у Русији и на тај начин изазива неред у земљи. Аустрија потпомаже јеврејску штампу у својој земљи и на тај начин чини, да се појача мржња међу Руса и руских Јевреја (има их у Русији и краљевини Пољској до 5 мил.). (Све ово ради Аустро-Угарска у намери, да ослаби државу руску и да јој умањи углед у Европи.

У Бугарској политика немешања довела је дотле, да се одмах по закључењу зајма помоћу Русије, и одмах после свечаности на Шипки, зацарио режим Стамбуловиста Петкова и ген. Раче Петрова, који је недавно добио од аустриског цара портрет са својеручним потписом царевим, и изјавио, у случају онога му urbi et orbi, да сматра за највећу срећу повести бугарске пукове противу „северних варвара“.

„У Србији је извршен чин који на границама њеним није наишао свугде на одобравање. У толико је пре требало оставити тамошњега рускога посланика, а не у то важно време по српски народ отежавати му и тиме посао око сређивања унутрашњег стања.“