Категорија: Соко

Кад сам, прошле недеље, изнео узроке, са којих су нам деца данас овако бледа, млитава, слаба, рекао сам да о понеком од њих морам и засебно да говорим, како бих што боље скренуо на њих пажњу бар оних својих читалаца, који имају деце. У први мах сам мислио, да их поделим у групе према важности њиховој и да тим редом и говорим о њима, али ми ови соколски дани у Београду дају врло згодан повод, да одустанем од тог првобитно смишљеног реда и да пре снега говором о деци, која постају малокрвна што им родитељи не обраћају довољну пажњу на њихово телесно јачање.

Да је и то недовољно физичко васпитање важан узрок овој малокрвности, млитавости и кржљавости наше омладине, то сам већ прошли пут казао. А да је соколство кадро да уклони тај узрок, то су видели сви они који су ових дана гледали оне лепе продукције снажних, чилих словенских сокола.

У земљама, где је соколска организација потпуно извршена, где соколских удружења има у сваком месту, у тим земљама соколство подиже здравље, јачину, снагу целокупнога народа. Оно, осим тога, учи омладину и људе дисциплини, реду, и зближује људе међу собом, припитомљава их, везује једног за другог. А да је све то неопходна потреба и нашем народу, нарочито нашој деци и омладини, то се не мора опширно доказивати. Ја, до душе, нећу да спорим, да је таква једна народна организација много потребнија Словенима у Аустрији него Србима у Србији, али исто тако нико не може спорити ни да је нама у Србији соколство исто толико потребно бар као фактор, који јача здравље и повећава снагу народну и који ће нам децу направити да буду боље дисциплиновани грађани, него што смо ми, овако разуздани, непослушни, безобзирни.

Да би се осетила та велика корист од соколства, за то је, као што рекох, потребно да се соколство развија онако као што је развијено, на пример, у Чешкој. Код нас је оно данас тек у повоју, и имаће много и много да се ради, па да се дође до тога, да и Србија може да изведе на вежбалиште стотину хиљада својих соколова. Али баш зато, што је тај посао тако велики и тако тежак, баш зато је и дужност сваког мисленог човека у овој земљи, да га се свесрдно прихвати.

Данас даје београдско гимнастичко друштво „Соко“ свој јаван час. Кад то прочитате зачудићете се сигурно, да код нас има људи, који мисле још и на такве ствари. Гимнастика, спорт, неговање и развијање тела — све су то речи које се неки пут чују, сасвим случајно, у овој земљи, у којој сви имају друга, важнија посла: банкете не дају, свечаности да приређују, да састављају одборе и пододборе, да трче за тренутним успесима и почастима, да ломе ноге и вратове утркујући се за ништавним одликовањима, које само голицају њихову неизмерну женску сујету.

Гимнастика? За њу немамо времена. За неколико деценија, откако живимо новим слободним животом у слободној отаџбини, народ наш је по физичким својим особинама отишао само у назад, место да се унапред креће. И сеоско и варошко становништво наше представља данас гомилу кржљавих људи, неспособних за сваки већи напор и труд; све се срозало, скљокало као да му крв у жилама не тече и као да нема сржи у костима. Људи нису више људи, жене нису жене,већ све само слаботиње испијене и увенуле, све само кандидати за гробље. А омладина, како нам тек она изгледа? Погледајте какву групу ђака кад пролазе улицом, па ћете видети и сами, ако тј. хоћете да видите, јер на жалост, као и у свему другом, ми и у томе волимо да сами себе лажемо и да отклањамо очи од непријатности и опасности. Не тешите се тиме, што су бајаги ово велико-варошка деца, која су свуда слабија од сеоске. Није тако. Ми пре свега велико-варошке деце и немамо, као што немамо ни великих вароши; осим тога није истина, да та деца морају бити кржљавија од сеоске. Учините само све што треба, па ћете видети, да ће бити и здрава и јака, да ће бити боља но што смо ми.

Али се код нас ништа не чини, да се то поправи. Генерације иду једна за другом, а свака је гора од претходне. Млад народ, а овамо изгледа, као да је хиљаду година живео распусним, раскалашним животом, који му је испио снагу и сатро будућност у корену. Млада раса, а овамо ништа није друго до раса бескичмењака, која ће да изумре пре но што је почела да живи.

Да, изумреће, ако ништа не урадимо, ако сви не запнемо, и држава и ми појединци, колико ко може и уме. То није доцкан; нити је тешко; само треба почети. И други су народи били у истом положају, као и ми, па су осмишљеним енергичним, радом поправили све што је било рђаво. Зато чак и не треба много времена. Енглези, Американци, Шведи, Французи су за неколико деценија препородили свој народ; у другој генерацији већ виде се плодови рада.

Није овде место да се излаже детаљно шта све треба радити и како. Али једно треба да се зна: да тај физички препорођај треба да отпочне истовремено са свију страна, да се цео народ мора за то заинтересовати, а не само једна класа или једно место. И још нешто. Не сме се наопачки почети, као што се наопачки почињало. Сва гимнастичка друштва мислила су увек да је главно направити атлете од наше омладине, па су због тога само то и радила, а то је из основа погрешно; није свако кадар да постане ателт, нити је уосталом то потребно. Нису потребни јаки људи, већ свежи, окретни, хитри издржљиви и предузимљиви.

То се само може постићи рационалном гимнастиком, спортовима, на свежем ваздуху и у слободи. Обична гимнастика, оваква каква је код нас у моди, досадна је за децу и прави кулук. Треба увести оне игре које су Енглези први увели,а за њима цео свет. Оне су и корисније и занимљивије, оне једино могу да нам даду оно, што нам је потребно.