Категорија: Српство

Прославивши двадесетпетогодишњицу силеџијског режима у Босни и Херцеговини, који се нарочито одликовао непријатељством према српском имену, окупаторске власти су се сада од једном нешто мало одобровољиле и према Српству у оним крајевима. Г. Бурајан обећава чак пред делегацијама, како ће они порадити на томе, да становништво у Босни и Херцеговини ни у чем не позавиди својим саплеменицима преко границе. Томе обећању није, до душе, много веровати, али је и оно свакако значајно, као што је значајан и факат, да су све власти у Босни и Херцеговини добиле наређење, да се — противно досадашњем начину — свугде и у свачему показују предусретљиви нарочито према Србима православне и мухамеданске вере. Босанци и Херцеговци се чуде овој изненадној промени у држању окупаторских власти, али држећи се оне народне речи: „вук длаку мења, ама ћуд никако“, некако подозривим оком гледају ову промену. У целој Босни и Херцеговини опште је уверење, да се Аустро-Угарска спрема да у најкраћем времену крене напред у Новопазарски Санџак, па — ако се може чак и до Солуна. Но исто тако се и верује, да би Аустро-Угарска у том продирању наишла па отпор, а нарочито Мухамеданци мисле, да би у том случају аустријску војску дочекала редовна турска војска — да би дошло до рата између Турске и Аустро-Угарске. Кроз четврт века се притајивала мање или више, код Мухамеданаца, нарочито мржња на оне који им, после крвава њихова отпора, отаџбину подјармите. И кад сада дође код њих реч на могућност рата између Турске и Аустро-Угарске, у сваког се Мухамедовца очи живље засијају. Но аустријска управа у Босни и Херцеговини довела је жбирски систем до савршенства и она је тачно обавештена о расположењу, које влада међу мухамеданским Србима. Пази се на сваки покрет њихов, но све то бива у највећој тајности. Не давно су упали жандари у џамију у Бос. Дубици, где су нашли око осамдесет скривених пушака острагуша и велику количину револвера. Све су то у највећој тишини покупили и однели. Узели су, истина, виђеније Мухамедовце из тога места на саслушање, распитујући ко је и од куда то оружје набавио и у џамију склонио, но кад ни од кога не могаше ништа докучити, не учинише никоме ништа нити кога глава заболе. На против, запретише свима да о томе никоме ништа не казују. Најмање би се пак хтело, да проналазак тога оружја објаве преко својих листова. И то је један знак времена.

У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.