Категорија: Уводник

Речи постају дела. Велике идеје, вековима угњетаване и угушиване, остварују се. Дубоке народне жеље постају жива стварност. Рубом Балкана пуцају тешки окови и можда нас само још неколико дана дели од оживотворења великог народног сна: Ослобођења целог Српског Народа.

Аустрија је једном својом нотом хтела да угуши једну високу идеју. Она је једним ултиматумом хтела да загуши и зароби у још теже ропство читав један велики народ. Она је хтела да из срца Српског Народа избрише једно светло сазнање и да потопи једну силну свест.

Аустрија је хтела нешто што је немогућно и кад је ставила на коцку себе или то, морала је пропасти она. Тако је нашла свој потпуно заслужени крај наследница Турске.

Данас није више питање хоће ли се Аустрија сасвим распасти или ће остати неки део од ње. Није више питање, хоће ли Аустрија сасвим нестати са политичке карте Европе. Питање је било, може ли се и даље одржати један средњевековни, насилни систем угњетавања, и може ли се метернички господарити животом толиких народности. И то је питање решено онако како је једино и могло бити решено — на штету Аустрије. Ако и остане у минијатури као држава, Аустрија више неће бити и не може бити оно што је до сада била.

Одлучност Србије да брани права своја и свога народа и српска праведна ствар однели су победу. Аустрија је добила оно што је заслужила. То је оно што се тиче нас. А за велики и тешки злочин, што је поремећен мир читавога света, што су изведени на ратне касапнице милиони људи, што је укочена радиност и заустављен живот и рад читавог културног човечанства, што су милиони породица бачени у глад и беду, нека се Европа кусура са Аустријом.

Нека Европа нађе казну, ако уопште има казне за тај безумни злочин.

Ускршњи празници који су били тако лепи, показују нам како ми не умемо и не можемо да проводимо празнике онако како би требало. То што кажемо чак није потребно ни доказивати, сваки то схвата и осећа сам, само ако хоће мало да о тој ствари промисли. Нека се сваки сети, шта је радио у ова три дана, како се проводио, у чему је могао да ужива, па ће одмах видети, да су му празници прошли тупо и безначајно, не остављајући никакве пријатне успомене за собом.

Услови су међутим били врло повољни; време је било лепо као ретко кад, ни сувише топло ни хладно; сунце је весело сјало после толиких туробних и мрачних дана. Празник је велики, свако се, и деца и људи, већ унапред радују; сваки жели да га што веселије проведе и од све те радости, од свих тих жеља не буде на крају крајева ништа.

Једина радост и уживање које нам се увек испуни јесте да се добро наједемо и напијемо. Постимо неколико дана пре тога не из религиозних разлога, већ обичаја ради, колико да заголицамо наше стомаке и да се онда на Ускрс са што већом халапљивошћу бацимо на мрсна јела и силне колаче, који се читаву недељу дана пре тога с необичном пажњом спремају. А кад осване најзад тај лепи дан, ми онда ништа друго, хвала богу, и не радимо но једемо и пијемо, пијемо и једемо, без мере и без рачуна, као да смо четрдесет дана гладовали и као да нам је живот у питању. Понеки, нарочито мушки, разлете се по посетама, па наврат-нанос, готово стојећки, прогутају више-мање све што им се изнесе, час кафу, час слатко, час ракију, час колаче; у другој кући опет исто то, само другим редом, у трећој опет исто то, само трећим редом, а поврх свега тога сваки се код своје куће и на подне и у вече кљука вечитом јагњетином, кљука и дању и ноћу пуна три дана и сматра онда да није одговорио својој дужности нити да се добро провео, ако се сутрадан од силног јела и пића није разболео.

Ето тако ми проводимо наше празнике, и људи и жене и деца, сви без разлике. Немамо ничег другог, немамо никаквог другог задовољства, нити можемо да га имамо баш кад бисмо и хтели, па зато тако и радимо.

Свуда иначе у свету Ускршње празнике већи део становништва великих вароши проводе напољу, на чистом ваздуху. Све што може да иде, иде, да бар за та два-три дана отресе прашине, гада и свију осталих незгода варошких. Ми имамо само Топчидер за то, али је као да га и немамо. Док дођете до њега, намучићете се и наједити толико, да вам све задовољство због тога пропадне. Хоћете ли трамвајем, нећете га добити; ако га добијете, нећете га за повратак добити. Идете ли пешке нагутаћете се прашине као на некаквом паланачком вашару; узмете ли кола, исто то, само још горе. Ако се некако, покрај свих тих незгода и докотурате до Топчидера, немате се где склонити, кад се од шетања уморите; ухвати ли вас којим случајем киша, немате се где склонити, чим има мало више света. При повратку све је још много горе; нећете трамвај добити, па ма чекали до задњег дана, добијете ли га, нестаће струје на по пута, па ћете седети тако у колима, стиснути се и згњечени, као да сте на робији; ако је хладно и киша пада, кола ће бити отворена, ако је врућина биће наравно затворена и тако даље у бесконачност.

И кад тако једаред прођете, неће вам више пасти на памет да идете празником на Топчидер, него ћете мирне савести и даље гутати код своје куће јагњетину; боље њу, но јед и прашину. Пашће вам истина понеки пут на памет, да би и код нас са мало труда и добре воље, могло све то друкчије да се уреди. И код нас би могло да буде места за излете, спојених са Београдом добрим комуникационим средствима; могло би да буде башта и паркова, у којима би празником свирала музика, могло би да буде игралишта за децу, могло би свега тога да буде, па ипак га нема, јер смо навикли да живимо онако како смо одувек живели, да трпимо све незгоде и само по који пут да псујемо — а све да остаје и даље по старом.

Комисија за реорганизацију жандармерије у битољском, косовском и солунском вилајету која је 25 јануара отпочела своје седнице у Цариграду, под председништвом италијанског ђенерала Емилија де Ђорђиса, завршила је свој рад. Академске су дискусије престале, сад су прешли на практично извођење рефорама. У овом су тренутку за нас од највећега интереса резултати тога рада. Ево их.

У првобитноме пројекту споразумних амбасада било је утврђено да се у отоманску жандармерију косовског, битољског и солунског вилајета уврсте и страни официри и подофицири и да они имају самосталну извршну команду. Према томе пројекту, сви ђенералштабни официри и већи део четних команданата били су страни официри. Од досадашње организације задржано је све што је употребљиво. И нова организација као и стара заснована је на административној обласној подели. Одступања ће бити само онде, где то буду захтевали локални и службени односи. О етнографским и религиозним односима у поменутим вилајетима водило се у толико рачуна што ће број хришћана и мухамеданаца у жандармерији бити сразмеран броју хришћанског и мухамеданског становништва. Да се не би изазивао отпор Арбанаса, крајеви у којима има Арбанаса изузети су из реформне акције. И тако ће у западним крајевима косовског и битољског вилајета остати по старом: један део пећског и прилепског санџака, затим санџаци дибрански, елбасански и горички изузимају се из реформне акције. У Плеваљскоме санџаку, у коме су мешовити турски и аустроугарски гарнизони, такође остаје по старом. Нова жандармерија бројаће око 11.000 људи, њен буџет биће 21.500.000 гроша (око 4.500.000 динара). За правилну исплату свих издатака гарантује Отоманска Банка. Униформа реформне жандармеријо нешто одступа, од униформе турске војске, на глави ће носити калпак; од оружја имаће Маузерову репетирку с бајонетом и револвер, коњаници Маузеров карабин, револвер и сабљу. Сви страни официри и подофицири подчињени су дисциплинарно ђенералу де Ђорђису; кривично, војној јурисдикцији своје земље.

Али је тај првобитни предлог претрпео ове измене. Одредба о неограниченој власти страних официра није могла остати, али је ипак осигуран њихов утицај на целокупну жандармеријску службу. Страни ће официри давати инструкције, водиће надзора над службом и о неподобним или штетним елементима моћи ће преко ђенерала де Ђорђиса реферисати турској власти, која ће их морати одмах да удали из службе. На тај начин ће у смислу мирцштегског програма, као органи контроле и реорганизације фигурисати у првоме реду шест војних помоћника и остали страни официри. За вршење ових функција реформна територија подељена је у пет области: скопаљски санџак аустроугарским официрима, солунски руским, битољски италијанским, серески француским, драмски енглеским. Сем тога установиће се школа за официре, подофицире и жандарме, чија ће се управа поверити немачком војном помоћнику, пошто Немачка неће да пошље своје официре и подофицире. Правила жандармеријске службе израђена су по угледу на правила за критску жандармерију. (Ова су израђена опет по угледу на правила за француску жандармерију.) Број страних официра утврђен је на шездесет, толико исто и подофицира, али је Порта пристала само на двадесет и пет официра. Али све велике силе чине притисак на Порту да овде усвоји захтеве великих сила. Да се не би губило време, ових двадесет и пет страних официра, пет од сваке велике силе (сем Немачке), допутоваће око 3. априла у Солун. Главна команда жандармерије биће у Солуну.

Дакле да утврдимо ово троје: (1) косовски вилајет биће под одсудним утицајем Аустро-Угарске; (2) један део косовског вилајета остављен је и даље на милост и немилост Арбанасима, дакле најбруталнијем аустријскоме утицају; и (3) Немачка је, својим привидним повлачењем, добила утицај на образовање целокупног жандармеријског кадра.

После овога ми немамо воље да говоримо о некаквом турско-бугарском споразуму и о некаквој акцији Бугарске. Али морамо да констатујемо да је ово тежак пораз наше спољне политике и лојално је да нагласимо да је он последица оних трзавица, оне унутрашње несталности, целог оног фаталног режима под којим је Србија живела толики низ година.

Приватна иницијатива у нас кренула се пре пет-шест година брже него икада до тада. Она је створила свадбена и укопна друштва — ругло нашег социјалног живота. Она је створила и масу новчаних завода под најразличитијим, а често врло звучним именима. А у ствари створила је јаме у које је стрмоглавице пропао многи лакомислен човек.

Шта мислите каква би била слика кад би сви новчани заводи у Србији објавили имена својих дужника? Нешто да се изложе све менице свих новчаних завода? А? Ала би то била необична изложба.

Ну за сада оставимо ту страну наше приватне иницијативе, па погледајмо ону другу: на пољу културе и филантропије.

Приватна иницијатива дала нам је и лепих културних и хуманих установа.

Па почнимо од најстаријих: Читаоница до најмлађе: Коло Сестара, видећемо, да у размаку последњих 30 година приватна иницијатива била је вазда будна, ако не и вредна.

Наше најстарије хумано друштво Црвени Крст, па после Женско Друштво, па Свети Сава итд. то су све тековине чисто приватне иницијативе.

Све је ово постало мимо власти и све је то радило без помоћи одозго.

Ну Србија је мала земља. У њој се власт хтела не хтела мора да очеше о сваку установу. Ако она понекад и не би хтела „да се меша“, нађе се понеко ко је или позове или изазове те мора „да се умеша“. Али дешава се да власт и без позива и без изазива прилази тим установама.

А како им прилази или како се меша?

То је важно питање, и то је циљ овим редовима. Јер нема сумње да је власт својом силом, својим ауторитетима и својим огромним средствима у стању да приватну иницијативу потпомогне, као и да јој врло одмогне.

Приватна иницијатива на културном и хуманом послу, вазда је велика помоћ држави и власти. Тако је свуда у свету, па тако је, ваљда, и у нас. — Јер приватна иницијатива ради обично оно што би власт или држава требали да раде, па услед разних неприлика, не стигну да ураде. — Логично би, према овоме било, да власт и држава сваку приватну иницијативу на културном и хуманом пољу треба оберучке да потпомаже, докле год она остаје у границама чисте културе и хуманости.

Па је ли тако у нас?

Неколико факта:

1. Кад се митрополит Михаило (први председник Црвеног Крста) није „горе“ више допадао, наређено је те је збачен с положаја председника.
2. Кад је Црвени Крст хтео да прави зајам, да би могао свој рад проширити, није му одобрено.
3. Женскоме Друштву смењује се председница, јер се „горе“ тако хоће.
4. Женскоме Друштву забрањује се прослава двадесетпетогодишњице. Власт (председник министарства г. Ал. Јовановић) тако наређује.
5. Шта је пре неки дан Женско Друштво од власти доживело свима је познато.
6. Св. Сава проглашава се за непатриотско друштво и одузимају му се државни питомци напречац, без икаква извиђаја.
7. Београдско Певачко Друштво хоће да зида једну велелепну зграду, где би нашла склоништа сва наша културна друштва. Моли државу за плац, држава га одбија.
8. „Краљ Дечански“ љубимац наше државе, снажно је био потпомогнут, као ниједно друштво до сада. Ево сад је и њему одузето што је имао од државе.
9. Дом Сиротне Деце подиже се као ретка установа код нас. Друштво подигне занатску школу — за сада једину такву у Србији. добија помоћ од Класне Лутрије. Та му се помоћ 1900. (г. Живан Живановић) одузима јер му „школа лепо напредује“.
10. Министарство финансија забрањује окрузима и срезовима да дају прилоге за добротворне и културне циљеве.

Хоћете ли још?

Ево:

Црква богата решава да на добротворне циљеве да 1200 динара. Моли Министра да то одобри. Министар… не одобрава!

Ваљда је доста.

Приватна иницијатива у нас малаксава само зато што је власт у главу туца. И докле је год тако, приватна иницијатива биће не само тежак, него безизлазан посао. Стога се у нас и они људи, који се одушевљавају приватном иницијативом, зову фантазије, да не речемо млатњаве. И кад ко с одушевљењем приступа таквом послу, одмах се нађе људи, који верују у њихово одушевљење или га називају лудоријом.

Крајње је време да буде друкчије. А биће боље кад се и у нас, као и у другом свету, власт и држава стану сваку добру приватну иницијативу својски да потпомажу.

Приватна иницијатива потпомогнута влашћу и државом биће сила која ће нашој младој отаџбини донети велике користи.

А зар је то тешко?

Нека о томе размисле мало дубље они којима је власт у рукама и они којима је досуђено да управљају овом државом.

Телефонски извештај једног очевица

(Први и други земљотрес. — Општа паника. — Голе жене на улици. — Трећи земљотрес. — Рушевине. — Вулканске појаве).

Први пут осетио се слаб земљотрес у 11 час. и 5 мин., који ја трајао свега 2—3 секунде. За овим је дошао други у 11 час. и 16 мин, који је трајао дуже, од прилике 20 секунди. Био је врло јак; од њега је пало неколико оџака и са неколико кућа сручиле су се ћерамиде на улицу. Свет, запрепашћен, истрчао је на улицу уз страховиту писку и вриску жена и деце. Сви болесници из болнице напустили су од страха своје постеље и побегли у двориште, професори и учитељи са ђацима из школских зграда, чиновници из канцеларија и војска из касарне. Једном речи, све је побегло напоље.

Једна породиља, онако болесна, побегла је са новорођенчетом на улицу; добро је учинила, јер чим је из куће изашла, срушио се плафон у соби где је лежала. Жене, које су биле у амаму, истрчале су голе голцате на улицу и помешало се међу остали свет; страх је био тако велики, да ни оне, ни остали нису примећивали да су голе, нити су се скандализирали. Председник суда, г. М. Јовановић пустио је све притворенике из затвора, исто је то учинио и окружни начелник.

Тачно у 11 час. и 35 мин. наступио је и трећи земљотрес, који је био још јачи но други, и при томе и трајао много дуже. Не могу вам тачно одредити трајање његово; ја држим да је трајао око 40 секунди; други мисле да је трајао читав минут и по.

Ја сам тада стојао на улици пред хотелом „Врање“, где се било окупило мноштво чиновника и грађана. Био је то ужасан призор, који се апсолутно не да описати. Куће су играле уз страховиту пуцњаву, оџаци су један по један летели с кровова на тротоаре уз громовито грување. Да је непријатељ из хиљаду топова бомбардовао варош, ја држим, да не би било ни близу толико страхоте и ужаса. Људи, жене и деца из гласа су запомагали. Стојећи на ширини, били смо ван опасности од рушевина, али смо се другог нечег плашили: изгледало нам је, да ће земља препући и све скупа прогутати. Мојим рођеним очима гледао сам како одрасли људи падају из страха у несвест, међу њима и један београђанин чије име нећу да кажем.

Кад је и овај трећи земљотрес престао, прегледали смо последице његове. На све стране било је рушевина. Улице пуне полупаних ћерамида, цигаља и камења, помешаног с малтером и блатом од лепа. Скоро ни једна кућа није остала неоштећена. Касарна је много страдала; зидови са трећег спрата скоро до прозора попадали су унутра, преградни зидови порушени, зграда сва уопште попуцала. И хотел „Врање“ јако је оштећен; сви оџаци с њега попадали су на улицу, зидови попрскали, плафони попадали, цела зграда упропашћена. Има кућа, које су сасвим срушене једна од њих пала је на читав сат после свршеног земљотреса; многе тако чемерио изгледају, да ће их први, ма и најмањи потрес, или појачи ветар пообарати, као да су од карата начињене.

На велику срећу, а једино благодарећи оном првом земљотресу, који је благовремено истерао свет из кућа, људских жртава није било. Један војник лако је повређен; једном детету разбио је цреп, који је пао с крова, главу баш кад је излазило из куће.

Један сељак који је после оне катастрофе дошао у Врање из Ристовца прича, да је тамо, на једном месту близу Мораве препукла земља и да је из те рупе куљао најпре млаз воде, дебео као рука, а затим песак и земља. Кондуктер железнички Арсеније Димитријевић потврђује ту вест и дао ми је мало од тог песка.

Ако буде шта даље било, јавићу.

Наш стални дописник из Призрена, чије су интересантне и лажне извештаје наши читаоци већ толико пута имали прилику да читају, шиље нам ово писмо, које најбоље црта арнаутску обест, немир турских власти и очајно стање у Старој Србији.

---

Призрен, 18 марта 1904.

Судећи по припремама турске војске, изгледа да није далек сукоб између ње и Арнаута. Брига овдашњег мутесарифа и руског консула да се варош заштити од евентуалних напада арнаутских, имала је добрих резултата: из Ђаковице је стигао амо Саид паша са два батаљона војске, а данас стижу и из Феризовића два табора анадолских редифа.

Три и по батаљона аскера заузела су све улазе градске. Најјаче су посаде, међутим, код Кури-Чесме, на путу за Љуму и испод Цвилена, пола сата јужно од Призрена.

Ове су превентивне мере предузете да би се Арнаутима стало на пут, ако би покушали да приведу у дело своју намеру: да освоје Призрен и да одатле диктују турским властима и Европи.

Нико овде још не верује у успешност једног таквог напада од стране Арнаута, али се зато сваки чуди овом турском јавашлуку. У Љуми је батаљон и три чете аскера у правој опсади, па не само то, већ се они налазе у опасности да се или предају, или изгину од глади. Мост на реци Љуми разрушен је и свака комуникација између Призрена и Љуманског средишта Бице прекинута је. Тако исто данас је стигао овде глас, да су разуздани и побуњени Арнаути, који су дошли чак из Жуга (синоћ су били у Врбници) заузели мост на Дриму, на скадарском путу и тиме отсекли побуњени крај и од Скадра. Међутим за све то време турска војска не ради ништа да их или благовремено растера, или да им пресече пут к Призрену. Турским властима и турској војсци прече је да Призрен утврђују! Уосталом за цео онај покрет има да се нарочито захвали самоме валији косовског вилајета, Шаћир паши, који је својим беспримерним попуштањем и јавашлуком и дао маха Арнаутима.

За сада ситуација је непроменљива, а војска непрестано стиже. При овој блиској опасности која прети нама овде у Призрену, ја сам готово и заборавио на Ђаковицу. Међутим отуда нема ничега утешнога: валија шета своје госпоство, уз пратњу неколико батаљона кроз нахију, без граје и, без пушке и без топа, а изгледа и без икаква посла, јер нема с ким ни да преговара, нити пак има коме да попушта, пошто су се сви Арнаути из Ђаковачке нахије повукли у неприступачне кланце планинске.

У Пећи, чујем, анархија сваким даном све више узима маха; она се управо у целој њеној околини зацарила и не изгледа да ће скоро престати. Бес је обузео све Арнауте; зликовцима тамошњим сад се дала згодна прилика да се наплате „Каурима“ за њихову дрскост што су их тужакали по судовима, те су за једно време морали да обуставе свој разбојнички посао. Одмазда је ових разбојника сурова: живот рајин, иметак њен, рајине жене и ћери жртве су свакодневне!

Војничке постаје до селима, о којима сам вам у прошлом писму нешто рекао, које су тобож понамештане да одржавају некакав ред, врше своју дужност онако алатурка: затворе се у селима која тобож чувају, хране се на рачун руинираног нашег сељака, по тек у три или у четири дана извуку се једном и обиђу село — и то не даље него два сахата у кругу — и чују ли случајно да су где у близини харамбаше и разбојници какви, уместо да надају потеру за њима, они нађу за згодно баш тада или да отклањају по коју молитву, или да ручају, или униђу у какву оближњу „каву“ ту пију и елбетују до неко доба, само да се не би где год са „рђавим људима“ сукобили. Ето таквима је „царским већилима“ поверена судбина, живот и имање овамошњег нашег бедног Србина, чини ми се и о Бога заборављена!…

— Већ има три-четири дана како кружи глас, чак и међу званичним турским круговима, да је нова пореза на стоку за ову годину суспендована за Арнаутлук. Ма да сам од добро обавештеног једног свог пријатеља сазнао, да је та пореза укинута, ипак се не може ништа још позитивно тврдити: наиме, да ли је то само један маневар више оних из Цариграда, да ли је збиља турска влада попустила Арнаутима и спасла их те нове порезе, или је та пореза скинута са свију турских поданика. Ко зна!

Ми смо прекјуче први саопштили, да Русија неће примати српске добровољце. Доносећи ту вест, коју смо били добили из апсолутно аутентичног извора, ми нисмо за њу везивали никакав коментар, него смо је донели онако, како смо је били добили, кратко и јасно. Истога дана у вече, у Народном Позоришту, на представи, коју је давао „Руски клуб“ неколико великошколаца социјалиста приредили су једну малу демонстрацију, коју је остала присутна публика убрзо својим пљескањем ућуткала. И сад, место да осуди такво држање тих великошколаца, ако јој је до осуђивања, или да ћутке пређе преко тога, ако мисли да, ствар није важна, „Самоуправа“ не оставља ни нас на миру, тврдећи да наша вест није тачна и жалећи што „Политика“ такве тенденциозне гласове проноси. „Саопштавамо још толико само“, вели она, „да је одиста за жаљење што у нас има листова који се, чак и кад је реч о овако деликатним питањима, ни мало не труде да буду оно што треба да су, него су увек расположени, било свесно или несвесно, да послуже нечијим другим, а не српским интересима.“

Крупне су ове њене речи; „Самоуправа“ свакојако чак није ни свесна тога, колико су крупне. Навикнута да с разлогом или без разлога сваки час пребацује другим листовима на врат како су плаћени и продани, она то мирне душе чини сваки пут, кад јој неко постане незгодан. Усудите ли се, да за једну длаку ма у чему друкчије мислите но она, заурликаће из свега грла за вама: Најамничке, продане душе! Она при томе нема никаквих скрупула; свеједно јој је, да ли је ваш лист био увек исправан, или не; свеједно јој је, да ли сте се ви у свима питањима држали коректно или не; главно јој је, да баци љагу на вас, да вас начини лудаком или издајником.

Она при томе не преза ни од фалсификата; мајстор је у цитирању, наравно у лажном. Тако је и с нама поступила. Говорећи о побудама демонстраната она вели, да су они то учинили „што је, тобоже, руска влада одбила да прими српске добровољце, а, међутим ће добровољце осталих народа примити, а о томе су ти млади људи добили уверење из јучерашњег броја ‘Политике’, која је саопштила једну такву вест.“ Тако вели „Самоуправа“, а у истини је сасвим друкчије; никада „Политика“ није рекла да ће добровољци других народа бити примљени, а само српски не; никада то у „Политици“ ниједан паметан човек није могао да прочита ни у редовима, ни између редова. Ниједан читалац, ниједан српски лист, није тако што пронашао, пронашла је само „Самоуправа“.

Разлози су прости што тако чини. Владино сметењаштво требало је некако загладити, требало је бацити кривицу на другог и „Самоуправа“ је за ту улогу милостиво изабрала нас, само зато, што смо ми били ти, који смо први објавили како се влада лудо затрчала. Сви наши читаоци знају, с каквим је симпатијама „Политика“ увек говорила о Русији и како се држала откако је отпочео руско-јапански рат; само „Самоуправа“ не зна или се прави да не зна, па покушава да обмане своје читаоце и да од нас направи свесне или несвесне браниоце туђих интереса.

Не, не, нисмо ми ни једно ни друго; што није истина није, никаква врдања ту не помажу. Није овај свет што чита новине пао на теме, па да слепо верује све што му „Самоуправа“ прича; он чита, размишља, па онда суди по правди. И ето зато се ми тог јавног суда не бојимо; не бојимо се, као што се нико не боји, који има чисту савест и дубоко уверење, да није учинио ништа рђаво.

А „Самоуправи“, као милостињу, дајемо исти онај савет, који јој је Јаша Томић, њен човек, дао оног дана кад се понова родила: „Самоуправо, само управо.“

Скупљали смо добровољце… Саставили смо одбор од првих људи у земљи, писали прогласе народу, издавали расписе јавне и тајне, разбијали главу кога ћемо за вођу да им одредимо, поручили чак и заставу за 1.200 динара и —

И ништа. Руска влада јуче је јавила нашој влади, да не може примати наше добровољце, да их већ и сувише код куће има, да ће их можда доцније примити, ако се потреба укаже: засад захваљује лепо.

Пренеражен, запрепашћен, огорчен питао се јуче наш свет зашто је то и како је то било, како је могло да буде. Поносити смо били што руска браћа само наше и бугарске добровољце примају, гледали смо у томе знак особите пажње спрам нас, а сад, после ове изјаве руске владе, осећали смо се увређени. Знали смо и пре и знамо још, да Русији није потребна наша помоћ; хтели смо само да покажемо, да је добра воља ту, да смо ради да јој помогнемо, да се осећамо солидарни са њом; знали смо увек, да ће и без нас моћи да изађе на крај с Јапаном, каогод што знамо да је и оно обећање, да ће примити наше добровољце доцније, ако се потреба укаже, само обична формула учтивости, јер се та потреба, стварна потреба, никада одиста указати неће.

Сви они, којима је словенска солидарност непријатна и опасна, ликоваће сада злурадо; казаће: велики северни медвед није хтео да прими помоћ коју му је хтело да укаже његово кученце, рођак његов. Ликоваће, а ми их нећемо моћи у томе спречити, мораћемо трпети све.

Само једно можемо да учинимо: да пронађемо ко је крив за сву ту нашу срамоту и да га осудимо. А то није тешко, само треба бити искрен.

Пре извесног времена појавио се и у нашим и у страним новинама у исти мах један телеграм из Петрограда, у којем се јављало да је руски цар одбио све добровољце, који су му се нудили из свих делова света, само је пристао, да се састави једна југословенска добровољачка легија у којој би било Срба и Бугара, од сваких по пет стотина. Одакле је поникао тај телеграм, није нам познато; из званичних руских кругова свакако није. Ускоро после тога, појавио се у Београду г. Табурно, руски новинар, који је одмах с нашом владом почео преговоре о састављању добровољачке легије. Он никаквога пуномоћства за то није имао; како се наша влада у то могла упуштати апсолутно је необјашњива ствар. С наивношћу која подсећа на министровање г. Алексе Јовановића, она је одмах примила све за готове паре. Међутим могла је да се обавести, да је само хтела. Ми знамо на пример, да се пре кратког времена г. Никола Пашић, у разговору с руским отправником послова, дотакао тога питања и да му је г. Муравјов том приликом казао, да он нема од своје владе никаквих званичних извештаја о примању српских добровољаца у руску војску. Да је био пажљив, г. Пашић би одмах разумео тај миг и учинио све, да се ове непријатности за времена отклоне. Али то, што би сваком другом било довољно, њему није било довољно. Он је мирне душе пустио да се на скупљању добровољаца и даље ради, надајући се ваљда да руска влада неће у последњем часу одбити српску понуду, него да ће прећутно пристати на њу.

На жалост није тако било. Руска влада је јуче званично одбила, као што је одбила и све друге добровољце, па и бугарске. И сад место да то што пре на згодан начин објави и на тај начин ублажи целу ствар; место да с чистом истином изађе на среду, наша влада ћути, као да ништа није ни било. Али у Београду ништа не може да се сакрије. Цело по подне јуче се у Београду само о томе говорило; нарочито је био неповољно утицало то, што се није знало, да су и бугарски добровољци одбијени.

И тако је једино кривицом владином дошло синоћ до оне непријатне сцене у Позоришту. Нико други није крив до она, за целу ту срамоту. Зато синоћ није требало ни звиждати кад се певала руска химна, него кад се појавио господин Никола Пашић.