Категорија: Живот у Београду

Неколико цртица из последњих ратних дана

Београд је од јуче остао готово без воде. На све стране видите људе, жене и децу, где улицама вуку најразноврсније и најчудноватије судове: канте, кофе, бокале, балоне, флаше, тестије па чак и каце, иду тако кроз улице и распитују где има воде, јер виде ипак негде има, само треба наћи где.

Један стари господин седи пред механом, пије каву без воде и вајка се другом једном, што седи за другим столом и пије вино с водом (јер за вино гостионичар ће увек наћи воде):

— О, брате, шта ћемо без воде?!

А онај други му равнодушно одговара:

— Тхе, шта да му радим: Ми у Београду не знамо, шта да радимо без воде, а Аустријанци опет не знају, шта да раде са оволиком водом око Београда, па не знаш коме је горе. Али ипак биће да је њима горе!…

⁂

Наших малих гамена, што продају новине, има толико, да је међу њима настала озбиљна конкуренција, у којој врло често играју главну улогу батине; најпре се конкуренти избију између себе, па онда дође позорник те, онако у неку руку као суд добрих људи, избије обојицу и учини крај конкурентској расправи.

Али има међу њима, који су мање убојити а више духовити па се старају да другим срествима сузбију конкуренцију и задобију муштерије. Тако на пример јуче сам видео једног таквог босоног продавца, који је, јурећи Теразијама, „својеручним“ стихом мамио муштерије. Он се драо из свега грла:

„Најновији телеграм, вечерње издање, пропада Фрањино имање, још мало па је све нестало!…“

Неколико цртица из последњих ратних дана

Жарко Димитријевић, син Мите Димитријевића, ракиџије са Тркалишта, иначе војни добровољац, пре неки дан толико се наљутио на швапско пуцкарање из пушака, митраљеза и топова, да им је на особит начин показао своје презрење.

Он је наиме тамо негде у Палилули набавио једну козу извео ју је на обалу и помузао је под кишом пројектила, што су на њега сипали побеснели Аустријанци. Разуме се да су и он коза остали здрави и читави.

⁂

Свакако ће интересовати оне наше Београђане, што су срећни да се налазе у унутрашњости, да чују какве су данас цене најобичнијим животним намирницама у Београду.

Цене су, какве се за последњу деценију не памте у Београду. Тако на пример црвени патлиџан је 5 пара кила, а пред подне су 4 киле за 15 пара; боранија је изјутра 10; пред подне 5 пара; модри патлиџани 10 пара комад, у коме има више од киле; црни лук је 25 и [30] пара; кромпир 10; бабуре крупне жуте 30—40 за грош; купус великих главица од 1,5—2 киле грош; зелен за супу, велики свежањ 10 пара; купус рибанац 25 и 30; млад пасуљ 20 пара кила; свињско месо 7 гроша; говеђина 6 гроша; млеко грош литар.

⁂

Па ипак и поред ове сразмерне јевтиноће често многи остане без ручка.

Тако на пример пре неки дан професор г. Гига седео све до 1 сат у подне пред „Руским Царем“, слатко се разговарао и кад је осетио добар апетит, кренуо се кући, да слатко руча.

Није прошло ни пола сата, а он се враћа бесан и јетко наређује келнеру, да му донесе штогод за јело. Ускоро потом дознаје се, шта се необично догодило господину Гиги.

Уважени професор дошао кући и још с врата питао своју супругу госпођа Марину:

— Шта је с ручком, је ли готов?

— Нема, Гиго, ручка! гласи одговор.

— Како нема? згрануо се он.

— Тако, бије на пијацу!

— Како бије? Ко кога бије?

— Па гранате бију.

Он је само заћутао завртео главом па онда упитао:

— Је ли ко погинуо?

— Није нико!

— Па кад није нико погинуо, што да нема ручка? рекао је професор јетко и дошао у ресторацију, где не бију гранате али бију баснословне цене.

Неколико цртица из последњих ратних дана

Преко воде грме топови; све је то брисани простор. Па ипак јуче пред вече сретнем једног до колена мокрог човека, где носи једну ниску рибе, на којој је могло бити око две киле шаранчића и караша.

— Откуда ти, буразере, та риба? упитам га зачуђено.

— Па уловио сам, брате! каже ми он.

— Како и где, ако Бога знаш, кад видиш да се води не може прићи?!

— Богами, ми можемо! Ми пецамо и на алов фатамо по бари Венецији.

— Па вар вас не гађају?

— Ама они пуцају, али риба то не чује! одврати ми он хладнокрвно и продужи пут.

⁂

Зафијука преко Теразија граната као кад са трамваја спада „трола“: фијууу — зијууу!! Пред Шишковом Механом седе безбрижно њих десетак, који су били куражно изашли, да се мало проветре. А кад зафијука граната, један од њих подскочи и командантским гласом подвикну:

— Ко је из подрумске армије, напред!

И сви заглавише врата од механе и изгубише се тамо негде у помрчини, да се после пола сата опет појаве и стану један другог извињавати и објашњавати: „Отишао сам само до куће, да се моји не поплаше“; „Море ја само до нужника; од кад се каним па ме све тако мрзи, чекам да видим, кад ће да почну.“

⁂

Свет се још непрестано сели из Београда. После ово последње тешке канонаде чак је настала и већа живост у сеоби. Раном зором може се видети, како преко Тркалишта промичу таљиге и кола за изношење земље, натоварени женама, децом и понеким човеком. Фијакери се више не виђају, јер „немају рачуна“, пошто на извесном месту на путу добијају за своје невероватне уцене батине од војне власти, а уценом отети новац одузима им са и раздаје сиротињи, која туда пешке пролази.

Јутрос сам видео и ћир Мијајла и г. Марка Стојановића, како са по два иберцига преко руке журе ка Славији, ваљда ће тамо сести на таљиге. У осталом њима није ни замерити толико, јер су они последњих дана заиста издржали тешку ватру.

Међутим видео сам и другу слику. Пред једном малом механом на периферији Београда сео је да се одмори београдски индустријалац Милан Јечменица. Он је у војној униформи и дошао је у Београд званичним послом, с позиција. Око њега за столом повећи број сиромашних домаћина, очева породица, који га питају за мишљење, да ли треба да се селе из Београда. А он им одговара:

— Имам јединче, малога сина, и такорећи никога више немам у свету. Могу сад да платим 10.000 динара за кола и имам где да га склоним, па ипак сам га оставио код куће, под надзором млађих, и не мислим да га склањам из Београда. Небојте се, јер ето и из тога можда можете видети, да не треба ићи!…

⁂

У пространом дворишту „Политике“ на Теразијама преко стотину разне деце, који чекају да зазврји машина и почне издавање листа. Над нама се распрскавају шрапнели, засипајући околне кровове, зује и фијучу гранате, експлодујући у нашој непосредној близини — а та деца загаламила као да је Марковдан.

У једном ћошку играју крајцарице, бацају високо и свађајући се, сецујући и вичући: „Не ваља! Ваља! Две чисте, три нису!“ На другој страни играју клиса, а на трећој неки, сасвим модерни, направили од плаве хартије и канапа велику лопту, па играју „фусбала“, дерући се и ударајући један другог босим ногама у нос и сниско у леђа.

Најзад њих неколицина, који, како изгледа располажу трговачким духом, на некакав начин испели су се на кров па купе парчад од топовских пројектила, објашњавајући одозго, да ће за то узети лепе паре онима, што су побегли, јер ће, каже они после то куповати као успомену за доказ, да су у најтежа времена били у Београду.

Тако више у Београду нема деце, јер су сви постали маторци.

⁂

Пред вече се било мало смирило те су жене изнеле столице пред куће па седе и нагађају, кад ће Шваба почети „опет да се измотава“. Један бос шатровац наилази поред једног таквог низа жена тамо негде код министарства правде. Босом ногом гура један камен и певуцка: „Шваба келераба…“ Наједаред се, као врагом гоњен, окрене женама, повије главу као да хоће да их убоде, и раздере се, санћим као топ.

— Бук! Бум! Бум! Беште жене у подрум!“

— Ју, убио га Бог! врисну жене, а он се слатко и мангупски ребеће и продужује пут, да на првом идућем таквом месту понови тај свој гаврошки виц.

⁂

Последњих дана је, као што је познато, Класна Лутрија била јако оштећена. И они, који нису никад ништа добили на лутрији, сад су нашли згодну прилику, да је пандрцну. Тако се сад по Београду каже:

— Најзад и Класна Лутрија доби један велики згодитак, само то има да јој, доцније, исплати Аустрија!

⁂

Неко измислио и пронео по вароши, како су велможе у Нишу доконале, да сваком мушком грађанину од 8 година па навише, који је имао куражи да остане у Београду, подаре орден, нарочити орден, који ће се за ову сврху установити.

Отуда у једној кући у Милетиној улици, где станује један срећан отац са осморо ситне деце, ономад умал није дошло до озбиљног џумбуса. Наиме прорачунавали су, седећи у подруму, колико ће цела фамилија укупно добити ордена. Женскадија је с пуним правом, тврдила, да њој принадлежи по један орден, док су мушкарци то одлучно негирали.

Тако је најзад дошло до плача и свађе те је срећни домаћин био принуђен, да избије свих осам својих наследника и каваљера будућег ордена, а у исто време и да, ради умирења целе афере, обећа најмлађем, коме је тек 5 година, како ће подвалити г. Пашићу, то јест рећиће да и тај најмлађи има већ 8 година те ће и он добити орден…

⁂

Познати београдски књижар Геца Кон, који је овековечен у једном стиху у фељтону „Политике“ још од пре неколико година, и то баш у вези са бомбардовањем, сада је као мало попустио. Колико се сећам, онај „историски стих“ је гласио: „Чувена фирма Геца Кон — ах знам га, та то је био он. — Знам га, сећам се Геце, — Он канда беше измеђ оне деце, — Што метуше кавгу око Чукур-чесме, — Јуначки је викао: Пуцати се не сме. — А кад са бедема загрне топовски тон, — Сва деца повикаше: Да живи Геца Кон!“… Тако је, каже стихотворац, то је било онда [новремја] оног некадањег бомбардовања. Па умал није и овом приликом остало тако. Јер симпатични господин Геца петнаест дана се држао храбро и чим би бомбардовање мало попустило, отварао би дућан или седео пред Руским Царем“.

Али последњих дана некако и његови нерви попустише те ти он погоди кола за Ресник.

Међутим то је био рачун без крчмара, то јест без госпође Конове. Јер госпођа није хтела да чује за одлазак из Београда. „Ја нећу, а ти, ако то је страх, иди!“

Господин Геца је погледао своју жену као разјарен тигар, извади 5 динара и дао кочијашу као оштету. „Тако, нек се зна, ко је газда у кући, рекао му је важно; баш заинат њој нећу да идем!“

⁂

Један познаник пита пред једном гостионицом Зарију Угреновића, сопственика Погребног Завода:

— Како иду мртвачки сандуци, Зарија?

— Никако, одговара он, сваки има по шест ногу па ипак не иде!

— Не брини море, ићиће, само те лепше причувај за аустриске генерале, добаци један трећи.

Неколико цртица из последњих ратних дана

Да продужимо доношење безначајних па ипак карактеристичних цртица, које би као требале да мало разгале оне, што су напустили Београд, а као мало и нама у Београду да прекрате време.

⁂

Бап пред сам рат чувена Шишкова механа на Теразијама преустројена је да буде модерна и као нека замена за чувену Урошеву Пивницу која се упокојила.

Отуда су сада за време рата остала тамо два келнера и један велики штампан јеловник, на коме има чак и „табл дот“. Они, што су остали, можда нису баш много писмени, али су умешни па су умолили једног писменог обешењака, да им „испише јеловник“. Тако је ономад у јеловнику стајало:

1. „Чорба от парадајз с пиринач, ама пиринач данас нема јербо су због лумбардовање све бакалнице затворене“.
2. Свињски ђувеч брез месо, због што не могаде да се дође до кланицу, јер као што сваки зна, јуче је било јако лумбардовање.
3. „Пасуљ с ринфлајш“.
4. „Кајгана од тазе сељачка јаја“.

⁂

Већ смо прошли пут поменули велику приврженост, коју према нама заосталима показују масе бува, што нису могле стати у возове за унутрашњост.

Отуда је дрогерија Бели Орао препуна света разна пола и узраста, који пазари прашак за буве. Те већ иде тако далеко, да симпатични шеф дрогерије, г. Илија, још с врата пита:

— За колико желите прашка за буве?

Ту у дрогерији жали се један нервозан стари господин:

— Дању Швабе и муве, вечером Швабе и комарци, ноћу Швабе и буве, па просто: човек никад мира нема!

Неколико цртица из последњих ратних дана

Код једног хидранта стоји поред великих резервоарних кола чика Милош, командир ватрогасаца. По њему се види, да је преморен; раскопчао мундир и кошуљу па посматра, како вода лагано цури кроз спласнулу цев у резервоар.

Он и кочијаш, што тера кола, престављају целу „пожарну чету“ града Београда. Истина до пре два дана он је имао на служби око дваестак младића из последње одбране, али кад су они распуштени, књига је спала на два слова. И тако њих двоје ето већ две ноћи гасе, и то успешно, разне мање пожаре, праћени при томе послу звуцима топовске и митраљеске музике. Међутим кад се појавио пожар у штофари, чика Милошева трупа је ипак била брзо увећана са Главне Војне Станице и успела је да спасе фабрику.

⁂

Чича Илије Глумац стално држи серкл пред „Руским Царем“ и на свој специјални начин тумачи догађаје и даје објашњења и савете појединцима, који их траже. Тако на пример неколицини Јевреја тврди, да је најсигурније за време бомбардовања у — Бајлонијевом подруму!

— Како то, чуде се они, кад баш тамо погађају гранате?!

— Нека погађају, немари то ништа, каже он значајно; јер треба да знате, да су тамо огромне каце пива, па како год удари који граната, мора да упадне у кацу, а онда само учини „цврк!“ и гаси се! Ето ти, зашто је најсигурније у Бајлоновом подруму…

⁂

Жена Саве Јерменина, туцача каве, зауставила је аутомобил, у коме се возио Краљевић Ђорђе. Кад је успела, да знацима упозори Краљевића, који је наредио, да аутомобил стане, она је упитала:

— Молим Вас, да ми кажете, треба ли, да се селимо или да останемо овде, јер ево исели се цео Београд!

— Треба да останете овде! одговорио је Краљевић: никакве опасности нема, док сам ја жив, не бојте се!

⁂

Јуче на великој пијаци један познати пиљар, не могући се отрести старе навике, заценио неку своју робу; Једна госпођа ценка се с њиме, али он запео:

— Три гроша, не може ниже!

У том над самом пијацом страшно зазвижда и зафијука једна граната.

— Ајде носи за шесет пара, кад је већ овакав случај! раздера се за госпођом добродушни пиљар.

⁂

Поред кафане „Мали Балкан“, на Тркалишту, пролази стари београдски алас Јован Јарац. Пита га Милош Ватрогасац:

— Шта је Јово, што си се скуњио и сневеселио?

А он одговара као с неким презрењем:

— Море, сви су будале; наредили ми да се селим из моје рођене куће, а свега десет зрна, што су ударила око ње и прешла преко ње.

⁂

И под најачом канонадом и зујањем топовских зрна по Београду и преко Београда, улицама трчи на све стране безброј дечурлије и мушке и женске, већином босонога, и на сав глас продају некакве „најновије листове“ и „најновије телеграме“; на све страна разлеже се вика дечјих гласића, који на своју руку истичу, шта је у коме од тих листова најважније.

Чак су неки обешењаци пронашли и старе вицеве својих отаца, који сада згодно дођу, па се деру на сав глас:

— Најновији телеграм! Ушао Шваба у Беч!…

⁂

Има још једна интересантна напаст за Београд: то су буве! Оно и до сада су буве била једна напаст за Београд, али ово сад превршило је сваку меру!

Није тешко објаснити ову појаву. На 90000 душа отишло је из Београда, поневши са собом само ону неопходну количину бува, која их стално прати на сваком кораку. Ресто, оставши без својих „послодаваца“ и „хранитеља“, шта је знало да ради, него је дошло „под окриље“ ових несрећника, што су остали у Београду. Уз то су још из подрума изнете оне масе бува, што су тамо тавориле као сужњи, те сада има у свакој кући читав бувећи циркус.

Отуда, чим се мало утиша пуцњава те човек помисли да сведе очи, буве се разраде можда још горе него Аустријанци, те од сна нема ничега.

Али је још интересантнија појава, што је стеница готово сасвим нестало! Ваљда су се преселиле у Ниш?

Иначе у опште је сада у овим данима пуцњаве карактеристично понашање животиња у Београду и његовој околини. Аустријанци пуцају, Бог би их знао зашто; ваљда да растерују себи страх; петлови пред саму пуцњаву почну кукурикати, запињући из петних жила, а пси ударе у лавеж и кевтање.

⁂

Као што већ раније рекосмо, Београђани, који су у овим тешким данима остали верни Београду, толико су се већ навикли на опасност, да су ударили у разне слане и неслане вицеве на рачун те опасности.

Пред кафаном Таково седе неколико пензионера; фијучу и распрскавају се гранате, а они, сад већ хладно, разговарају о артилеријској ватри са таквом стручношћу, као да су свршили не знам какву вишу артилериску школу.

„Фијуууу!…“ чини над њима.

— То је хаубиц, познајем га одмах! важно каже један пензионер, који је у целоме Београду познат што је веома тврд на ушима, а који о топу зна толико, у колико се каже „глув као топ“.

— А, није! Ово је опсадни, каже један жандармериски пензионер. Знам још од оног бомбардовања за време блаженоупокојенога кнеза Михаила!

— То су фугасне гранате! умеша се с другог стола један од оних млађих беспослених.

— Како фугасне? љуте се она двојица…

— Па тако, објашњава им он; зар не видите: ф-ф-ф-ф угасне! Фијучу па се угасе!…

Сви се смеју томе мало нозграпном вицу, који је ипак упалио, можда боље него она граната, што га је изазвала.

⁂

Има још и другог „хумора с вешала“ код наших куражних Београђана.

Краљевић Ђорђе довезао се аутомобилом до апотеке Викторовића, да га ту превију. И ако је аутомобил јурио великом брзином, ипак су пролазници приметили, да Краљевићу цури крв и да му је раме крваво.

И сав онај свет, колико га се налазило по тротоарима, одакле је ценио правац и даљину пуцњаве, појурио је за аутомобилом.

Тако се за трен ока око сквера пред апотеком била скупила велика гомила света. Жандарми и и писари покушавали су, да тај свет љубазним начином — јер сада су у Београду сви једно према другом љубазни — наговоре на разилажење, упозоравајући их на то, да ће непријатељски осматрачи моћи видети ту скупљену гомилу па управити ватру на њу. Али на њихове молбе и на то као застрашавање дошао је одговор, који личи на такозвани „хумор с вешала“. Тај одговор је гласио:

— Нека буде салата.

И нико се није хтео мрднути.

⁂

— Шта је ово људи то цело пре подне бију у овај део вароши? пита један забринути професор, пред једном кафаном тамо високо горе на периферији Београда, званој Чубура.

— Како шта је? Зар не видиш да гађају жице безжичне телеграфије! одговара му један његов колега, који је и у мирно доба имао обичај да се прави, како све зна…

⁂

На Теразијама стаје један фијакер; кочијаши војник, и поред њега седи други војник. Чекају подуже пред кућом, док нису почели да утоварују неке куфере, корпе и бошче.

Најзад се појави и утовари једна средовечна дама у елегантном уличном костиму.

— Ко је то? питам момка, што је утоваривао цео тај багаж.

— То ја свастика капетана тога и тога одговори он и насмеја се.

Кола се кретоше, кад наједаред залаја из ходника једно кученце, а онај момак раздера се за колима:

— Госпођо, Пацика, Пацика!

Али кола одоше а Пацика остаде тужно урличући, да издржи све страхоте бомбардовања.