Категорија: Тајно песништво

Даљи прилози за познавање скривених жеља људскога срца

„Хладноме посматрачу“. — Чак кад човек и „хладно“ посматра, треба да се чува незгодних упоређења. Ма како философије да је збијено у вашим стиховима:

Осовина — судба среће,
А човек је точак мали,
Па га она бурно креће
Час по земљи час по вали…

Ипак противу тога протествујемо ми најодсудније. Јер ма како да је судба невидљиво биће, опет ни по коју цену не пристајемо, да будемо точак. Расудите, молим вас, и сами.

Међутим, ваш дистихон радо овде штампамо:

Младост, лепота пролазна је,
А разум, он ми увек остаје.

Јесте ли ви у то баш сасвим сигурни? Ако јесте, благо вама.

⁂

„Почетнику“, у Смедереву. — Ви сте дакле у недоумици, па сетно дохватате лиру, а са њених жица се чују „Одјеци ваших жеља“:

Ја сам мало ђаволче,
Што чисто не зна шта хоће,
Час бих хтео лепу девојану
Час бих хтео од бисера грану,
А час опет да је доста пара
Па би било мојој дики ћара.

На то вам можемо само довикнути: „Е, јесте чули, ђаволче, ви сте баш неки особењак!“

„Остављеној“, овде. — Вашем уцвиљеном срцу отргао се вапај:

Ах, невери се другој даде
А мене остави саму
У гњеву томе све песме моје
Љутито предадох плачу.

Да му се осветите, је л’ те? Па зашто нисте, болан, и ову предали, него се нама светите за туђу погрешку.

⁂

Лоли, Ниш. — Одмах се види, да сте приврженик новијег, реалистичког правца у поезији. То најбоље сведочи ова ваша „лирска“ песма:

Три девојке ох, ох, ох
Скувале ми добар кох,
А ја не знам шта да радим
Већ све трбух гладим.

Богме сте срећан човек!… Три девојке! Па још: ох, ох, ох! Него знате ли ви оно: где су многе бабице, ту — је рђав кох.

Али, што јесте, јесте, велики сте ви ђаво; то се одмах опазит. Једино вам не ваља — што много гладите трбух. Зато вам изгледају песме унеколико унеглађене. Добро би било, да се мало погладите и по бради.

Ама каква вас оно сете спопала у другим лепим стиховима вашим:

А ти кад кажеш, душице душ'
Без икаквог разлога свом драгом куш!
У мени се онда покрене све живо,
Па чисто не марим, да пијем ни пиво.

Којешта, молим вас! Зар ви онаква лола, што онако шеретски глади трбух, па да се подате овакој сентименталности!?… Срамота!… Отресите се, забога, те умилности. Та помислите само да вас чека кох. А осим тога није лепо ни да тако печалите своју невину драгану, претећи јој да не марите да пијете ни пиво. Имајте сажаљења са осетљивом нежном женском душом. Сетите се, да би од туге и ваја могло и у њој да се покрене све живо. И онда: пријатно вам пиво!

⁂

„Девојчици“, Енглезовац. — Занимљива су, и то врло, само ова два твоја стиха:

О ужасни часе!… Сунце ми таки зађе,
Кад моје невинашце, бледа смрт снађе…

Море, „девојчице“, враже мали, откуд ти то невинашце? — Уосталом, дешава се и то.

⁂

„Нам. Фил.“, у Београду. — Ваших „Десет заповести једног намрштеног философа“ ево хоћемо да наштампамо овде и то, као што желите, „без икаква прекрајања“. — Да сте намргођени, то се јасно види. А да ли сте баш и „вилозов“ нека пресуди благонаклони читатељ сам:

1. Ко још добра чини дела — лупити га треба насред чела.
2. Ко крсно име слави — ваља га по глави.
3. Што ниси рад да ти други чини, чини ти другоме утолико више.
4. Ласкај претпостављенима и гласај за кога ти они кажу, па да ти буде добро и овог и оног света.
5. Ако имаш у кљуну парче меса, не буди онај луди гавран из читанке!
6. Ко тебе каменом, ти њега пушком, и још га оптужи да диже буну.
7. Ко те лупи једном по образу — разби му главу, или га тужи полицији — ако тамо имаш пријатеља.
8. Ако ти когод потражи новац на зајам — не дај му, јер ти насигурно неће вратити.
9. Ко ти потпише меницу — пусти га да плати.
10. Пожели од друга својега све што се назвало његово, и уопште граби, где год се што уграбити може.

⁂

Момчилу Зорићу, Митровица. — Једна од послатих нам песама гласи:

Многе песме, дивне, лепе
Кроз главу ми пројурише
Чудним летом,
Па ми срце испунише
Са чаробним и шареним
Неким светом!

Ех, болан брајко, па зашто не записасте неку од њих?… Ове, које сте нам послали, не ваљају ништа.

⁂

„Песнику пролећа“, на Топчидерском брду. — Колико опрезности ваља да имају песници, кад певају баш и тако наивне ствари, као што је љубичица, доказује ваша песма која и носи такав натпис:

Шта ли оно, ах, мирише
На веселој пољани?
Реци мени, реци Боже,
Реци Бого вољани!
Из травице нешто вири
На сунчаном зраку,
Мирисат се не би могло
По ноћноме мраку.

Кад, дакле, и сами велите, да такве ствари није практично мирисати по мраку, а ви лепо отидите и помиришите „на сунчаном зраку“, само нам онда не морате рећи, шта је било?

⁂

„Старој јуначини“, Ћуприја. — Из ваше баладе „Краљевић Марко“, допустите да штампамо само свршетак:

Оста јунак, оста без калпака…
Ражљути се Марковићу Краље
Па му сјури мача до балчака
До балчака — а куда ћеш даље?

Па готово, право и кажете. А и куд би даље од балчака!

Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија

Да међу радницима на овој врсти песништва има мученика, и колико их стаје њихово певање, најбоље казује један такав песник овим својим стиховима:

Кад се песме латим,
Не могу чисто да дишем,
Већ у зноју лица,
Стихове своје пишем.

Ту већ човек мора и да се сажали.

Међутим, има међу њима и чисто патолошких појава. Или, зар се може и замислити, да би икакав иоле здрав човек могао послати каквом листу, са озбиљном молбом за штампање, овакву ствар:

Да је: свети Методије;
— Иначе га зову и — Метође!? —
На светог с' Илију — 20. јула —
А и пре и после тога —
Многи ту свет скупи!
Итд.

Као и ово из друге песме истога лица:

И од тога је прича постала
Да Господ Бог једе!
Да ли је истина!

Па ипак је то у своје време учинио некакав Бл. Рад, из Београда. Исто важи и за другог његовог колегу, који се потписује „Зверка“, и овако пева:

Па зашто, зар ја,
Који духом дишем слободе чарме
Да не будем чедо светлости зарне?!?
Нико ми сме, ко то!, то право опроврћ
Мањ ако Бог да — прћ, прћ, прћ…
И у том часу
Дуси се дижу, да се соједине,
Као што црв гамиже посред прашине.
Ах подле душе јадне никакве…
Што ће ми у срцу онда тај чар?!
Кој зна?…
Можда је то какав фини шамар?…
О знам ја тебе… и тебе… али: пст.
Али опет кад помислим на те
Душо мила
У стомаку ми се нешто узмути…
Срећна била!!
Ој, ој, ој.

Овога човека мора да је мучио некакав силан јад.

⁂

За овакве, и њима сличне, песнике, измислили су бедни уредници једно средство, некима да се свете, а некима да испуне жељу, ну поглавито да својим патњама даду одушке. То је спасоносно средство: рубрика за „Одговоре уредништва“. Па ипак ни то увек не упали, јер многи од ових списатеља пристају, да им се и ту ствари штампају.

Ево неколико тачака из те рубрике:

Мирку, овде. — Ово вам је место из љубавних вам песама одиста нежно и дирљиво:

То ветар пири,
То звонца звоне
Кô слатки гласић
У моје Маре,
Када ми нежно на уво шапће:
Ах, слатко моје мало магаре!

Е, то је, видите, лепо! Искреност је једна од најлепших особина песничких, а тога, види се, ви имате. Ви сте бар искрен човек… А како вас, молим, зову они, који вам не шапћу на уво? Они вам, мора бити, тако не тепају.

⁂

„Хладном филозофу“, Рума. — Од свих ваших „оригинално измишљених, мудрих изрека“ ми штампамо ову као највернију:

„О колико страшне истине лежи само у две речи: младост-лудост!“

Да, ту имате потпуно право, јамачно млади човече, бар ви.

⁂

„Ојађенику“, Б. — Сам ће бог, а можда још и ви, знати, шта ово треба да значи:

Кад се сетим на те душо,
Кад ми тепа: слатки цушо!
Кад се сетим од на наше јаде,
На груди ми се силно отме:
— Сигфриде граде!…

Молимо вас, како се ви иначе?… Ако вам буде кадгод успут, свратите лекару!

⁂

Б. Сек. у **. — Кажете:

Хтео бих мало да с' нашалим
Али не знам како ћу!

Немојте, молимо вас, то више није ни потребно. Ми смо се већ искидали од смеха, „шаљивчино“ стара!

⁂

Гђици С. С. у Б. — Ви сте у својој новели, коју сте скромно крстили „Моја катастрофа“, барем искрени. Разуме се, да је најдирљивија она глава, коју почињете овако:

Знаменито вече… и лепо и страшно… Кад сам први пут окусила од дрвета сазнања (Наздравље вам било! Ур.)… Била је субота; после лепог зимског дана наступила је ведра, хладна ноћ… Ах, ја је никад нећу заборавити (То вам верујемо. Ур.)…. соба је била топла…

Ја, ја… то је све лепо, чак и врло лепо, а оно, што даље долази још је лепше и интересантније. Него, како би било, да нам то насамо испричате?

⁂

Љ. К. Драгановском, у Пож. — Поводом вашега питања:

Ах, шта да опевам ове тамне ноћи?
Куда ми ваља за мислима поћи!
За столом седим, спопао ме јад.
И муку мучим, авај! песник млад!

Мислимо да ће најбоље бити, да се одмакнете од стола и да угасите свећу. Јер ако већ вас спопада јад, није право, да и ми мучимо муку због тога сад.

⁂

„Старом новинару“, овде. — Бадава се ви потписујете „Стари новинар“, вашу приповетку ипак нећемо да штампамо, јер она јасно доказује, да старост не штити од — писања.

⁂

„Пегазићу“, у Б. — Пролеће је врло лепа ствар, нарочито кад се о њему не „списују песме“. — Али, опет, колико тек дражи, колико ли лепоте добија више, кад га ви овако дивно „спевавате“, и то, као што кажете, без по муке:

Већ долази пролеће мило
Од зиме као да ништа није било.
Са дрвећа спада већ све иње —
И биљке се облаче у друге хаљине.
Снег се топи и са земље отиде
Па ће сад свима топлије да бидне,
У природи ваздух живље да дише
Па човеку милије и песме да пише.
А птици ласти одлетајет
— У други вилајет…

Камо те лепе среће, да сте и ви нешто отишли у други вилајет, те бар сад не би морали да читамо ове ваше, „без по муке спеваване стихове“.

Многи је мисô, многе се труде
Кад би ко хтео песник да буде,
Са страшном муком тешко се бори
Ко хоће свом роду какву песму да створи.
— Бранко Секулић, папуџија

Јесте ли икада били уредник каквога листа, али прави, не само потписани?… Знате ли ви за муке тога јадног божјег створа?… Да вас човек само осуди да прочитате и половину онога, што он мора да прочита, па би вам било доста. А већ и да не говоримо о оним списатељима, који увек хоће сами да вам прочитају своје списе из бојазни, да ћете их ви и нечитане бацити у котарицу.

Покојни Војислав, као уредник, хтео је на тај начин једном да погине. Неком жандармеријском поднареднику пало на памет да напише жалостиву игру у седам чинова: „Јоца харамбаша и Јуца хајдучица“, у коју је метнуо и себе, са пуним именом, презименом и чином, како је јунак, те гони хајдуке. Он је тај „рукопис“ предао Војиславу, да га штампа, ако се не варам, у „Предионици“, и да му поправи за позориште, па је онда из дана у дан долазио, да га пита, је ли га прочитао. Пошто су му одговори и увијања Војислављева већ постала сумњива, он једнога дана дође, поручи из оближње кафане две каве, метне дуван на сто, закључа врата, извади револвер, разви „препис“ своје жалостиве игре, седе и отпоче читати. И тако је читао, читао, читао — читао са највећим одушевљењем. После силнога окршаја, у коме је сам увек био највећи јунак — те су га и прозвали „храбри поднаредник“ — побије он хајдуке, страшнога харамбашу Јоцу својеручно веже и преда власти, хајдучицу Јуцу „склони незнано куд“ и жалостива се игра завршава сликом, осветљеном „бенгалском ватром“, на којој је представљено, како му вила меће венац на главу, капетан Живота му пружа медаљу за храброст, другом руком му додаје уцену од 5.000 динара, анђели из далека читају указ, којим се поставља одмах за потпоручника, а музика свира посмртни марш. Војислав се ту заплаче и клоне, поднаредник га испрска водом и — оде.

Војислав је додуше, већ одавно умро; али ено жива Бранислава Нушића и Жарка Илића, па их упитајте, ако мени не верујете.

Да, да, уредници претуре многе јаде преко главе, и ко ће све да их исприча!… Једни вам шаљу приповетке; други економско-финансијске чланке („Како да уредимо јадно стање?“… „Како да се обогатимо?“… „Где нам је спас у 12. часу?“… итд); трећи траже, да му, из љубави према слабачкој српској књижевности, одштампате оглас о књизи „Пет царстава или три пријатеља, чаробна игра у пет чинова с певањем“; четврти вас преклиње и уверава, да му сва будућност зависи од тога, хоћете ли штампати његове „Последње уздисаје“; пети тражи од вас савета, „како да постане песником?“. Шести опет, слободњак неки, бринући се за престоничко добро, хоће пошто-пото да постане новинар и пошаље вам овакав напис:

Наш уважени грађанин Н.Н. кафеџија у Палилули, наишао је пре неки дан око поноћи у својој авлији на једну — гуску. Просто страшно!… Ето докле смо дотерали са овим нашим трзавицама, да се једна гуска (хајде, да је бар каква друга тица! Ур.) и то не обична, него туђа гуска усуди ући у авлију једног честитог палилулског кафеџије. Питамо надлежне власти, да ли им је ово познато и шта тражи овај ноћни гост у то доба по авлији једне уважене пореске главе?! Мутна су времена настала…

Један пита:

Шта да радим? Да л' да певам,
Ил' веселе бројим данке.

Други прети читавим пакетима које може донети ради избора, ако се послата песма не допадне, па између осталога, вели:

… на муци се познају јунаци, па сад квит — хоћу да будем песник, па сад гледајте како год као што рекох шта кошта ја ћу да платим, само хоћу да видим труковано моје име а и неки из моје фамилије, па после ако је да се мре, нек се мре само нећу без да сам оставио потомству песме…

Па онда већ не може да одоли своме песничкоме нагону, него прелази у стихове:

И теча Панта и Ујка сима
пући ће од силне муке
Кад у новинама виде Име
Име моје… труке — труке

Разуме се, да у примедби објашњава, како ово „труке — труке“ значи: „труковано“.

И доиста има људи за које је то заносна срећа видети своје име у новинама, док би други дали трећину својега живота, да виде штампане своје умотворине. То је болест, болест код многих неизлечива и зато понеке од таквих особа често престају бити комичнима и бивају трагична. Колико је од њих, писмених и неписмених, страћило свој живот ношени целога века неодољивом жељом и до последњега часа неослабљеном жудњом, да буду новинари и књижевници!… А колико је, опет, од оних, који су одиста умели штогод да напишу и нешто урадили, промашило своју чиновничку каријеру, не важећи у нас као „озбиљни људи!…“ то сви добро знамо. А, међутим, и међу једнима и међу другима има ипак пуно добрих људи.

Неки младић, веома умилна изгледа, по свему судећи старији великошколац, до крајности скроман и учтив, донесе песму. Он није насртљив, и врло ретко долази да пита, шта је с његовом песмом, али увек тако жалосно, као да му у том тренутку живот од тога зависи. Донекле сам се извлачио како сам знао (пошто су мени оставили, да се са песницима рачунам), али једнога дана дође он и запита најтужнијим гласом, што га је икада песничка душа измислила: „Па зар још нисте прочитали моју песму?!…“ Станем обећавати и правдати се сасвим збуњено пред овим очевидно несрећним човеком, коме се већ и очи почеше пунити сузама. Сузе не могу да гледам, те једва дочеках, да се окренем, кад ме коректор замоли за неко објашњење.

Међутим је нови песник био оборио главу и поглед му пао на редакцијску котарицу. Он, јамачно сасвим инстиктивно, ћушну руку у њу и, о судбино, натрапа баш на своју песму. Кад сам се вратио столу, он је већ био сазнао све, из очију му грунуше сузе, принесе песму устима и чисто закука: „Песмо моја нечитана… песмо моја нечитана!…“

Застиђен и истински тронут дохватих песму из његових руку и пошаљем у штампарију одиста нечитану. Овај је човек морао имати у себи песничку душу. Песма му, додуше, није била богзна каква, али ме је он после тога још дуго сретао са неким блаженим осмејком и увек поздрављао очевидном захвалношћу.

А ко, опет, из времена пре десетак до петнаест година не зна за Жику Песника, он је имао и своју визиткарту:

Живко Песник

ђаче самоуче и различитих језика песник

То је било добро и послушно момче, али је јадник патио од падавице. Једном га је то снашло баш кад ми је, после дугог наваљивања с његове стране — стао читати некакву веома дугачку своју песму.

Њега је његова песма очигледно узрујала. Усред читања замоли ме, да наставим ја; он дубоко уздахну, докопа се обема рукама за сто, крај којега сам седео и гледајући ме право у очи, стаде полако падати наузнако. Сто, мастило и све остало паде преко њега. На поду затрепери као рањена животиња, полежа мало, па устаде. Погледа по соби, онда у мене, чисто застиђено: „Опростите“, рече, покупи своје хартије, па журно изађе на задња врата. Од тога доба никад се више нисмо видели. — Сиромах!… Њему је требало лечење, пријатељских савета и добра нега, а ми смо у пустој младости, терали комендију с њим.

Тога сам се грознога призора дуго сећао. Али да се вратимо на веселије ствари.

Једнога сам дана седео у уредништву залудан, кад ми некакав патролџија донесе један завој и писмо. У писму је стајало кратко и јасно:

Поштовани господине! У прилогу под # шиљем вам ову велику песму, да је оштампате у вашим цењеним новинама. Паре вам не тражим него више за љубав.

— Са високим поштовањем итд.

Већ по овом писму сам слутио неку беду. Отворим завој и имам шта видети: „Смрт Смаил-аге Ченгића. С латинског превео Максим Јеротић, жандарм, потпоручник из Београда“

Слатко сам се насмејао, и онако сам узвикнем: „Максиме, брате, ђе научи латински? Да те нису у Мљетке шиљали?“

Не прође ни недеља дана, а у уредништво ступи официр:

— Ја сам Максим Јеротић — вели.

— А ви сте то, г. Маскиме?

— Јесте, ја сам. Молим вас, шта је са оном мојим преводом?

— Па ствар је, знате добра. Него где ви научисте латински? — упитам га, тек толико да разбистрим ситуацију.

— Е, нећете ми веровати — прихвати „преводилац“, поносито се смешећи — да нисам ни знао да знам латински. Али једном приликом, кад смо неком књижевнику претресали стан, мени, поред осталог, дође у део и та књижица. Погледам — латинска. Почнем да читам, па ми се учини, као да разумем. Читам, читам и — све више разумем. Море, Максиме, кажем себи, па ти знаш, море, латински. Причам овамо у касарни, и читам им, и сви су се чудили. Капетан вели: преведи ти то, Максиме, да можеш још постати славан човек. Па пошто је ствар и… онако… војничка, ја седнем и преведем.

— Хм, хм!… Лепо, лепо — учиним ја — А, молим вас, да ли вас само зову Максим, или сте ви…

— Ах, не — упаде у реч „преводилац“ — не зову ме, ја сам прави Максим.

— Одмах сам помислио…

— А је л’ те?

(Свршиће се)