Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt
(Свршетак)
Било је и таквих који нису порицали важност школе и науке, али су желели да до сврхе што пречим путем дођу. Систем руског учитеља беше им преопширан, и у томе можда имаху, нешто и право. „Кад наши попови, који нису учили школе говоре беседе наизуст, што и учитељ своје ученике не учи томе? Што ће им граматика? Зар не би боље било да им пише предике, па да им дâ да их уче наизуст, него да уче: мој, твој, свој – он, она, оно. То ми и без граматике знамо.“ Жеље ових кудилаца Максимових биле су доста детињасте, то је истина, али страх од граматике Мелетија Смотрицкога, из које су карловачки ђаци учили, делимо и ми.
Једини заштитник Суворова беше митрополит. Њему се он и јадао. Али му он није могао увек помоћи. он је имао и сам много главобоља са бечким двором, сваки час је одлазио у Беч и тамо се подуже бавио да одбрани народне привилегије од разних подвала и смицалица. Кад би се оданде вратио, журио би се у Београд или на коју другу страну своје епархије. Суворов остајаше тада сам у средини која му беше противна. Једном приликом је тако митрополит журећи се из Карловаца, оставио своме протосинђелу Василију Димитријевићу да буде на руци Суворову око уређења школе. Школа је била врло тескобна, ученици нису имали где да седе. Требаше сад да се изведе оно што је Суворов већ три године тражио, да се школа дозида и прошири. Протосинђел се није ни макнуо. Кад се Суворов нађе на невољи, поможе се сам. Скупио је са својим ученицима нешто новаца, сам прошири просторије школске које су биле на потоку, отприлике тамо где је сада карловачка гимназија, и намести скамије. Кад се после потужио митрополиту, није овај протосинђелу ништа рекао, јер је набрзо после тога изабран за епископа будимског.
Сад је протосинђел као владика показао срце за учитеља Максима. Митрополит остави новоме владици да зађакони и запопи неколико њих. Овај је бирао такве који нису имали школу и једва су добро знали „Оче наш“, а једноме ђаку Суворова је рекао: „Ако оставиш школу, ја ћу те зађаконити.“ И овај се, наравно, одма изгубио из школе. То је тако деморалисало остале ђаке, да су већина оставили школу.
Кад су тако више власти поступале, није чудо што је Суворов имао мало ауторитета међу ђацима. Кад је коме рекао коју оштрију реч, овај би одговорио: „Ја ћу бацити граматику, па ћу отићи за другима.“ Много је сметало Максиму и то, што није никако могао да научи говорити српски језик, који је он, због многих варваризама који су се онда употребљавали у обичном говору, називао „венгро-турецко-нѣмецкій-сербскій“. [А онда] је свом снагом настојао, да му се ђаци, одуче од српско-словенског читања црквеног језика и да науче руски изговор. И ово је умножавало опозицију његовој школи.
Али јади Максимови не би били савршено учитељски, да их нису крунисале и материјалне неприлике и кубуре. Максима је послао у Карловце, по наредби царевој руски синод, он се сматрао као руски чиновник и беше му одређена, плата од 200 рубаља на годину. Али је та плата врло неуредна, а у Карловцима у то доба беше велика скупоћа. Већ се прве године беше јако задужио, а после од дуга није могао ни главе дићи. Писао је синоду и молио – годинама није добивао плату. Митрополит му је давао, управо морао дати, сталну припомоћ, а поврх тога му је често и позајмљивао. Па поред свега тога је 1728. морао продати своје књиге, да би могао живети са својом породицом, а помало је скупљао и међу својим ученицима. „Вес сам со всеју фамилију (продати уже нечего) почти гол“, пише једном, „воју бо привезенују одежду износил.“ Више пута је и поболевао, умирала му деца, задужио се у апотеци – просто кубирио је као ђаво.
Па није га мимоишла сасвим ни судба Лацкова. Тужи се једном приликом, откада је у Карловцима, да је морао осим „учити и школи устројати“ бити и „дворник двора школиного и дому владика школ“ – и слуга и домаћин у школи; сам је морао отварати и затварати школе.
Тако је таворио још којекако овај први српски уча за живота митрополита Мојсеја. Онај који је у својој опоруци оставио у аманет Србима ово: „Ви сами видите, како смо без учења порабоћени од многих народа, јер мудри владају над неискусним, а учење је свагда души светлост и даје снагу“ – није могао пустити да у очајању пропадне марљиви и савесни Максим. Али после митрополитове смрти се више није могло издржати. Године 1731. августа 30. већ је Максим Суворов у Бечу, да тражи средстава за повратак у Русију.