— Новине! новине! последњи телеграми! дере се у недељу по подне колико га грло носи, један мали продавац новина.
У том тренутку затрешташе опет гранате ломећи се на све стране. Свет, који је застао да узме „последње телеграме“, суну уза зидове и прште где ко. Али то малога не збуни.
— Карте за Ресник! Карте за Ресник! продужи он да дречи нудећи слоју робу трчећи и даље средином улице.
Неколико цртица из последњих ратних дана
Београд је од јуче остао готово без воде. На све стране видите људе, жене и децу, где улицама вуку најразноврсније и најчудноватије судове: канте, кофе, бокале, балоне, флаше, тестије па чак и каце, иду тако кроз улице и распитују где има воде, јер виде ипак негде има, само треба наћи где.
Један стари господин седи пред механом, пије каву без воде и вајка се другом једном, што седи за другим столом и пије вино с водом (јер за вино гостионичар ће увек наћи воде):
— О, брате, шта ћемо без воде?!
А онај други му равнодушно одговара:
— Тхе, шта да му радим: Ми у Београду не знамо, шта да радимо без воде, а Аустријанци опет не знају, шта да раде са оволиком водом око Београда, па не знаш коме је горе. Али ипак биће да је њима горе!…
⁂
Наших малих гамена, што продају новине, има толико, да је међу њима настала озбиљна конкуренција, у којој врло често играју главну улогу батине; најпре се конкуренти избију између себе, па онда дође позорник те, онако у неку руку као суд добрих људи, избије обојицу и учини крај конкурентској расправи.
Али има међу њима, који су мање убојити а више духовити па се старају да другим срествима сузбију конкуренцију и задобију муштерије. Тако на пример јуче сам видео једног таквог босоног продавца, који је, јурећи Теразијама, „својеручним“ стихом мамио муштерије. Он се драо из свега грла:
„Најновији телеграм, вечерње издање, пропада Фрањино имање, још мало па је све нестало!…“
Апел београдског општинског суда
Председник суда општине београдске г. Ђорђе Несторовић упутио је овај проглас на добре људе у Београду:
Суд општине београдске позван је да се у овим ратним данима постара за издржавање сиротиње. Али налазећи се још пре рата у новчаној оскудици, општина није у стању да одговори овој хуманој дужности. Она, шта више, није у стању да плаћа ни своје службенике, јер су трошарински приходи ништавни а кланични приходи су готово никакви. Свет налази да у ово ратно доба не треба општини ништа да плаћа.
Стога суд Општине Београдске узима слободу обратити са на београдске добре и имућне грађане да варошку сиротињу помогну у овим тешким данима. Сваки, и најмањи, прилог биће примљен са највећом захвалношћу. А у своје време објавиће се имена свих тих приложника.
Прилози се могу слати непосредно суду а тако исто и образованом одбору у коме су: г.г. Младен Боторић, кмет; Софроније Јовановић, индустријалац, и Таса Милојевић, инжењер и општински одборник.
⁂
Општински суд сада се налази у Згради основне школе у Макензијевој улици, преко пута кафане „Нови Београд“.
Неколико цртица из последњих ратних дана
Жарко Димитријевић, син Мите Димитријевића, ракиџије са Тркалишта, иначе војни добровољац, пре неки дан толико се наљутио на швапско пуцкарање из пушака, митраљеза и топова, да им је на особит начин показао своје презрење.
Он је наиме тамо негде у Палилули набавио једну козу извео ју је на обалу и помузао је под кишом пројектила, што су на њега сипали побеснели Аустријанци. Разуме се да су и он коза остали здрави и читави.
⁂
Свакако ће интересовати оне наше Београђане, што су срећни да се налазе у унутрашњости, да чују какве су данас цене најобичнијим животним намирницама у Београду.
Цене су, какве се за последњу деценију не памте у Београду. Тако на пример црвени патлиџан је 5 пара кила, а пред подне су 4 киле за 15 пара; боранија је изјутра 10; пред подне 5 пара; модри патлиџани 10 пара комад, у коме има више од киле; црни лук је 25 и [30] пара; кромпир 10; бабуре крупне жуте 30—40 за грош; купус великих главица од 1,5—2 киле грош; зелен за супу, велики свежањ 10 пара; купус рибанац 25 и 30; млад пасуљ 20 пара кила; свињско месо 7 гроша; говеђина 6 гроша; млеко грош литар.
⁂
Па ипак и поред ове сразмерне јевтиноће често многи остане без ручка.
Тако на пример пре неки дан професор г. Гига седео све до 1 сат у подне пред „Руским Царем“, слатко се разговарао и кад је осетио добар апетит, кренуо се кући, да слатко руча.
Није прошло ни пола сата, а он се враћа бесан и јетко наређује келнеру, да му донесе штогод за јело. Ускоро потом дознаје се, шта се необично догодило господину Гиги.
Уважени професор дошао кући и још с врата питао своју супругу госпођа Марину:
— Шта је с ручком, је ли готов?
— Нема, Гиго, ручка! гласи одговор.
— Како нема? згрануо се он.
— Тако, бије на пијацу!
— Како бије? Ко кога бије?
— Па гранате бију.
Он је само заћутао завртео главом па онда упитао:
— Је ли ко погинуо?
— Није нико!
— Па кад није нико погинуо, што да нема ручка? рекао је професор јетко и дошао у ресторацију, где не бију гранате али бију баснословне цене.
Свет, који се диви српској војсци, и који жели да сазна тајну њене снаге, биће још више изненађен, када сазна кроз какве су све препреке и са коликих далеких страна наши поданици хитали, да ступе под победоносне српске заставе.
Они су налазили начина да се извуку из Аустрије, где су хапшени; они су успели да се пробију из Немачке, где злостављани и полицијски пажени; они су, па чак и они без новаца, путовали по две недеље налазећи далеке путеве само да допру у Србију.
Од Париза до Београда, путовало се по две недеље. Од Берлина, преко Русије, требало је и три недеље. Онима која стижу из Америке, са Новог Селанда, са америчких острва — а њих има на хиљаде — треба више и од месец дана пута. Па ипак сви они журе и мори их само један страх: да не задоцне.
Има ли још кога народа, који може ово да покаже? Али се зато и има исто задовољство, да их свуда — изузимајући, разуме се, Немачку и Аустрију — дочекују са одушевљењем и најискренијим симпатијама.
Више од тих група, које је објава затекла у северној Европи, вратиле су се у Србију преко Немачке, Русије и Румуније. У једној од тих група био је г. Васа Вулковић, резервни пешачки капетан. Ево, како он прича о том путу кроз Русију:
— Што смо се више одмицали од Берлина ка руској граници, на железничким станицама било је све јаче врење и све већа тишма. И наш је воз извесно био један од последњих путничких возова. Немци, не само официри и војници, него и маса гледали су нас мрко и многи од њих нису се устручавали да и гласно покажу колико нас мрзе…
Али чим смо прешли руску границу одједном смо се осетили као код своје куће. Нешто више; осетили смо сву величину руског колоса и сву ону силну заштиту коју тај колос може дати. Када смо стигли у Варшаву, тај утисак је само појачан. Огромна руска варош, са својих близу милион становника, са својих пет импозантних железничких станица, са безбројем палата и низом форова, који чине утврђени логор око вароши, давала је сасвим други утисак од онога који човек има упознавајући Русију из немачких и аустријских листова…
Срдачан дочек у Варшави учинио је, да за тили час заборавимо оно што смо последњих дана претрпели у Немачкој. Наш тамошњи конзул Сајдели својски се трудио, да нам бављење у Варшави учини што пријатнијим и да спреми за наш даљи пут све што се може.
Варшава је била необично жива и необично весела, када смо стигли у њу. На сваком лицу огледала се радост, што је дошао дан разрачунавања. На улицама виделе су се масе одушевљенога савета. И то одушевљење није било извештачено. Јер ваља знати, да је у исти мах са наредбом о мобилизацији изашла и друга наредба којом се апсолутно забрањује продаја вотке за све време, докле се мобилизација не изведе.
У тренутку, када смо седели у гостољубивом дому г. Сајделија, наишла је кроз улицу и застала пред тим домом безбројна множина света. Руси и Пољаци дошли су да пред српским конзулатом манифестују за Србију. Загрмела је улица од силног клицања Србији, српском Краљу и Престолонаследнику, а затим је цела маса запевала руску химну: „Боже, царја храни!…“
Клицање и поједине строфе химне понављали су све дотле, докле се конзул Сајдели није појавио на балкону одржао један говор, који је урнебесно поздрављен. Али маса није се удаљавала; она је манифестовала непрестано. Тада је Сајдели изашао поново на балкон и саопштио, да ће им представити једног српског официра. Натраг се није могло и ја сам неколико тренутака доцније морао са балкона да клањањем одговарам на овације које су чињене Србији и српској војсци.
Одједном, са језом, приметим како се грмљавина утишава и како кроз масу струју једно све јаче.
— Пст, пст!…
Ја сам се већ досећао шта то значи пре него што ми је Сајдели дошануо:
— Хоће да вас чују.
Говорио сам. Не знам шта: ваљда оно што је данас у души сваког Словена, јер маса је била све раздраганија и кад сам ја завршио, захорила се поново химна. Отпевали су три строфе и онде се опет чуло:
— Пссст! Псст!
— Да не траже сада да им и ја отпевам српску химну? запитао сам Сајделија помишљајући на свој глас са страхом.
— Ваљда неће, одговорно ми је и он у недоумици.
Срећом одиста нису то хтели него се један од њих захвалио брату Србину и замолио ме да понесем поздрав и тврду реч Србији, да се Русија неће умирити докле год не види општег врага згаженог у прашину и докле не види цело Словенство ослобођено.
Са химном на уснама и сликом цара Николе Другог, место иконе, на рукама маса се затим лагано удаљила. Када сам после подне био примљен у посету код шефа ђенералштаба варшавског војног округа генерала Оранског (тај округ захвата десет административних губернија) ја сам наишао на исте топле симпатије према Србији и на исто дубоко самопоуздање у нашу општу победу…
И свуда после, на целом путу кроз Русију, осећали смо то исто. Није било сељака и племића, није било више никакве народности — све то био само Рус раздражен за борбу, одушевљен за словенску ствар. Свуда војска окићена цвећем, свуда руске огромне спреме и свуда масе света са иконом — ликом свога цара…
У Одеси седели смо на тераси од најотменијих ресторана на самоме мору. Велика уметничка капела интонирала је без прекида „Боже, цаоја храни!…“ Сва лица блистала су озарена неком унутарњом радошћу — на супрот оном мрачном и суморном расположењу које смо гледали на све стране од Берлина до руске границе. Расположени и сами, ми смо жагорили на сав глас српски.
Одједном једна од двеју дама које су седеле за суседним столом скочи на своју столицу и поче махати капелнику:
— Српску химну! српску химну!
— Српску химну! прихватио је сав остали свет.
Музика је за тренут стала, али је ускоро затим опет почела руску химну.
Сва срдита дама је наредила келнеру, да зовне капелника. У тренут ока он је већ био пред њом и извињавао се: капела случајно није имала ноте српске химне. Госпођа је без речи отворила своју торбицу, извадила је банкноту од 20 рубаља и пружила му:
– Пошљите, нека купе!
Десет минута доцније, уз тапшање и клицање Србији, хорило и понављало ко зна колико пута преко пространог и дивног одеског залива; „Боже правде“!…
Било је то у прошли петак.
Небо се [… над] Београдом се празне облаци од кише, граната и шрапнела.
Улице опустеле. Укућани се храбре међу собом, премда се лица сваки пут згрче, кад се гдегод у близини распрсне граната у пламени стог: страх од нечег неизвесног, тајанственог голицао је срце, као да га полива хладна измаглица, а ипак је то тако обични ствар, тај прелаз, као кад човек уђе из једне собе у другу…
Кад прасак мало одумине, промакне поред зида по каква прилика, заурла по који пас негде у даљини, и опет мир… Наједанпут тек крај ограде чује се храпав глас: Нов телегр-а-м!“ Дечко, одрпан, прокисао, гаца по локвама и нуди последње нераспродане бројеве.
Ноге му помодриле, прокисло одело прилепило се за мршаво тело; низ [о?лопљен] шешир цеде се млазеви.
— Немој тако, изгужваћеш! — опомиње пружајући свитак кроз прозор, враћа кусур од гроша, крије па опет новине под капут и полази.
— Зар се ти не бојиш?
— Неће мене, ја идем поред кућа. Сад је баш код Славије ранила граната два човека.
И шуња се даље. „Нов телегра-а-ам!“ чује се још дуго кад продужи пуцњава.
А мрак се спушта; спрема се влажна, језовита ноћ.
Топовска рика не да васиони да задрема, и ако се увијала у тежак […] огртач…
Кад сам зазвонио тражећи заштите од граната, рече ми вратар да су се сви склонили у подрум.
Пошао сам онамо.
Људи, жене, деца вбегли се овамо у шаролику гомилу под чврсте сводове као у гробници старих замака.
Оштра мемла изедала је зидове и посула их као крљушћу од брадавица.
У мутном сутону, што са сливао кроз два оканца чула се тек по која гласнија реч, као на покајању, једино што се нико није могао скрасити за дуго на једном месту.
Влажна хладовина попиркивала је по скраћеним, здепастим сенкама, јер су се [тела] губила у лаганом уморном, змијовидном комешању целине.
Овај свечани тренутак научио их је тихом говору и нечујном кретању, да се чак и отворене очи празна погледа укоче као мртва језера и нетремице загледају, као пред каквом наметнисом, што се као јава угурао међу њихове наде и још јаче згуснуо маглу, из чијих је крпа пренадражена уобразиља кројила најневероватније страхоте. Свако је чепркао по сећању, да нађе сличан доживљај, по коме би се управљао у садашњици. Тек је неки слутио, да сваки тај метак отиква као ударцем чекића окова, којима је Лаж вековима спутавала Право и Слободу.
То пролазно страховање, што троше живце, превукло је лица бледилом, као да им је дуго боловање испило крв, или да се затрла зеленкастом образином утопљеника: такав се неспокојни мир виђа код затворених зверова кад осете паљевину.
Кужан ваздух слегао се на плућа и терао сан на очи.
У то закука једна мати, Италијанка, кршећи руке око девојчице, за децом и мужем, што су заостали у кући коју је граната запалила.
И једино се свештеник кренуо по њих. Остали се само погледали, а у очима као да се бездан отворио у коме на дну чуче грчевито загрљени потмуо бес и страх од неизвесности…
Напољу се већ сасвим смркло, облаци прекрилили видик, као црне птичурине кад се спуштају дремовне на лежаје.
Киша је непрестано лила као из кабла и тај зид од водених влаканаца успоравао је мало по мало топовску ватру.
Смелији су поизилазили у ходник да се проветре и одмах се заметнуо разговор као да је човек на свадби.
Ми Срби имамо једно добро својство наше се неподерими оптимизам свему смеје; то није толико злоба, колико нека врста животне филозофије. А ко се смеје, тај се савлађује.
Разговарао сам у једном буџаку са две женске: једном младом госпођом и једном црнопурастом девојком. Кад се за час разредило друштво око нас, пришапнем им: „Ноћас би могли наши прећи“.
Оне се загледаше. Зар сте ви Србин? Одмах се сетих својих обријаних бркова.
Сад смо се већ друкчије разговарали. И каква разлика! Док је већина очајавала, што су их њихове рођене власти оставиле на цедилу и стрепили од оног, што би још могло доћи, јер их ништа није везивало међусобно осим празних речи у несвесном кулучењу једном фантому; дотле су други стрепили да их садашње наде опет не оману, нису презали ни од жртава, остављајући сузе за онај час кад буде појединац, пошто се заједнички посао разортачи, обрачунавао своју добит, или губитак. Једне су дресирали да верују, а други су веровали из уверења…
За београдску сиротињу
Од објаве рата предати су општини београдској за београдску сиротињу раније објављени прилози у суми од 1974,40 динара.
Накнадно су стигли и ови прилози:
Ратибор Најхут, хотелијер „Бристола“ 100; Грнчаревић и Крстић, трг, 50; Мориц Челебиновић, трг. 5; Милан Томановић, трг. 5; Исидор Брамер, трг. 10; Јулијус Бем, трг. 90; [Ницковић], хотел „Америке“ 10; Тренко Ђурић, хлебар 10; Васа Шуменковић, кафеџија 10; Лазар Пољаковић, бакалин 10; Вучко Огњановић, дрвар 10; Спасоје Васиљевић млекар 3; Тарија Цветковић, млекар 4; Р… Пуровић, хотел „Војводина“ 5; Наум Трајковић, трг. 5; Милош Грујичић трг. 5; Димитрије Гроздановић, хлебар 5; Иван Павловић, месар 4; Лазар Милојевић трг. 5; Филип Недељковић, трг. 4; Јован Гргић, трг. 5; Мића Петровић трг, 5; Тихомир Панић трг. 5; Никола Гутеша вратар 2; Калман Лобл трговац 10: Марко Алкалај, трг. 10; Херман Дитрихштајн, трг. 10; Самуило Шатнер, трг. 10; Шандор Бауер, трг. 10; И. Вилхем, трг. 10; Благоје Радовановић, члан 5; Велимир Павловић, писар 5; Милутин Банић, писар 5; [Бенјамин Флашер], трговац 100; Михаило Станојевић, плацмајстор 10; Милан К. Миленковић, трг. 20; Никола Џинић, одборник општине 10; Василије Т. Миленковић, 15; Мих. Обрадовић, трг. 120; Јулијус стаклорезац 10; Тих. Т. Костић, начелник у пензији 10; Ивић фирмописац 4; Аћимовић благајник соларе 5; Влад. М. Магдић, главни благ. општине 10 дин.
Свега досада приложено 2720,20 динара.
Неколико цртица из последњих ратних дана
Преко воде грме топови; све је то брисани простор. Па ипак јуче пред вече сретнем једног до колена мокрог човека, где носи једну ниску рибе, на којој је могло бити око две киле шаранчића и караша.
— Откуда ти, буразере, та риба? упитам га зачуђено.
— Па уловио сам, брате! каже ми он.
— Како и где, ако Бога знаш, кад видиш да се води не може прићи?!
— Богами, ми можемо! Ми пецамо и на алов фатамо по бари Венецији.
— Па вар вас не гађају?
— Ама они пуцају, али риба то не чује! одврати ми он хладнокрвно и продужи пут.
⁂
Зафијука преко Теразија граната као кад са трамваја спада „трола“: фијууу — зијууу!! Пред Шишковом Механом седе безбрижно њих десетак, који су били куражно изашли, да се мало проветре. А кад зафијука граната, један од њих подскочи и командантским гласом подвикну:
— Ко је из подрумске армије, напред!
И сви заглавише врата од механе и изгубише се тамо негде у помрчини, да се после пола сата опет појаве и стану један другог извињавати и објашњавати: „Отишао сам само до куће, да се моји не поплаше“; „Море ја само до нужника; од кад се каним па ме све тако мрзи, чекам да видим, кад ће да почну.“
⁂
Свет се још непрестано сели из Београда. После ово последње тешке канонаде чак је настала и већа живост у сеоби. Раном зором може се видети, како преко Тркалишта промичу таљиге и кола за изношење земље, натоварени женама, децом и понеким човеком. Фијакери се више не виђају, јер „немају рачуна“, пошто на извесном месту на путу добијају за своје невероватне уцене батине од војне власти, а уценом отети новац одузима им са и раздаје сиротињи, која туда пешке пролази.
Јутрос сам видео и ћир Мијајла и г. Марка Стојановића, како са по два иберцига преко руке журе ка Славији, ваљда ће тамо сести на таљиге. У осталом њима није ни замерити толико, јер су они последњих дана заиста издржали тешку ватру.
Међутим видео сам и другу слику. Пред једном малом механом на периферији Београда сео је да се одмори београдски индустријалац Милан Јечменица. Он је у војној униформи и дошао је у Београд званичним послом, с позиција. Око њега за столом повећи број сиромашних домаћина, очева породица, који га питају за мишљење, да ли треба да се селе из Београда. А он им одговара:
— Имам јединче, малога сина, и такорећи никога више немам у свету. Могу сад да платим 10.000 динара за кола и имам где да га склоним, па ипак сам га оставио код куће, под надзором млађих, и не мислим да га склањам из Београда. Небојте се, јер ето и из тога можда можете видети, да не треба ићи!…
⁂
У пространом дворишту „Политике“ на Теразијама преко стотину разне деце, који чекају да зазврји машина и почне издавање листа. Над нама се распрскавају шрапнели, засипајући околне кровове, зује и фијучу гранате, експлодујући у нашој непосредној близини — а та деца загаламила као да је Марковдан.
У једном ћошку играју крајцарице, бацају високо и свађајући се, сецујући и вичући: „Не ваља! Ваља! Две чисте, три нису!“ На другој страни играју клиса, а на трећој неки, сасвим модерни, направили од плаве хартије и канапа велику лопту, па играју „фусбала“, дерући се и ударајући један другог босим ногама у нос и сниско у леђа.
Најзад њих неколицина, који, како изгледа располажу трговачким духом, на некакав начин испели су се на кров па купе парчад од топовских пројектила, објашњавајући одозго, да ће за то узети лепе паре онима, што су побегли, јер ће, каже они после то куповати као успомену за доказ, да су у најтежа времена били у Београду.
Тако више у Београду нема деце, јер су сви постали маторци.
⁂
Пред вече се било мало смирило те су жене изнеле столице пред куће па седе и нагађају, кад ће Шваба почети „опет да се измотава“. Један бос шатровац наилази поред једног таквог низа жена тамо негде код министарства правде. Босом ногом гура један камен и певуцка: „Шваба келераба…“ Наједаред се, као врагом гоњен, окрене женама, повије главу као да хоће да их убоде, и раздере се, санћим као топ.
— Бук! Бум! Бум! Беште жене у подрум!“
— Ју, убио га Бог! врисну жене, а он се слатко и мангупски ребеће и продужује пут, да на првом идућем таквом месту понови тај свој гаврошки виц.
⁂
Последњих дана је, као што је познато, Класна Лутрија била јако оштећена. И они, који нису никад ништа добили на лутрији, сад су нашли згодну прилику, да је пандрцну. Тако се сад по Београду каже:
— Најзад и Класна Лутрија доби један велики згодитак, само то има да јој, доцније, исплати Аустрија!
⁂
Неко измислио и пронео по вароши, како су велможе у Нишу доконале, да сваком мушком грађанину од 8 година па навише, који је имао куражи да остане у Београду, подаре орден, нарочити орден, који ће се за ову сврху установити.
Отуда у једној кући у Милетиној улици, где станује један срећан отац са осморо ситне деце, ономад умал није дошло до озбиљног џумбуса. Наиме прорачунавали су, седећи у подруму, колико ће цела фамилија укупно добити ордена. Женскадија је с пуним правом, тврдила, да њој принадлежи по један орден, док су мушкарци то одлучно негирали.
Тако је најзад дошло до плача и свађе те је срећни домаћин био принуђен, да избије свих осам својих наследника и каваљера будућег ордена, а у исто време и да, ради умирења целе афере, обећа најмлађем, коме је тек 5 година, како ће подвалити г. Пашићу, то јест рећиће да и тај најмлађи има већ 8 година те ће и он добити орден…
⁂
Познати београдски књижар Геца Кон, који је овековечен у једном стиху у фељтону „Политике“ још од пре неколико година, и то баш у вези са бомбардовањем, сада је као мало попустио. Колико се сећам, онај „историски стих“ је гласио: „Чувена фирма Геца Кон — ах знам га, та то је био он. — Знам га, сећам се Геце, — Он канда беше измеђ оне деце, — Што метуше кавгу око Чукур-чесме, — Јуначки је викао: Пуцати се не сме. — А кад са бедема загрне топовски тон, — Сва деца повикаше: Да живи Геца Кон!“… Тако је, каже стихотворац, то је било онда [новремја] оног некадањег бомбардовања. Па умал није и овом приликом остало тако. Јер симпатични господин Геца петнаест дана се држао храбро и чим би бомбардовање мало попустило, отварао би дућан или седео пред Руским Царем“.
Али последњих дана некако и његови нерви попустише те ти он погоди кола за Ресник.
Међутим то је био рачун без крчмара, то јест без госпође Конове. Јер госпођа није хтела да чује за одлазак из Београда. „Ја нећу, а ти, ако то је страх, иди!“
Господин Геца је погледао своју жену као разјарен тигар, извади 5 динара и дао кочијашу као оштету. „Тако, нек се зна, ко је газда у кући, рекао му је важно; баш заинат њој нећу да идем!“
⁂
Један познаник пита пред једном гостионицом Зарију Угреновића, сопственика Погребног Завода:
— Како иду мртвачки сандуци, Зарија?
— Никако, одговара он, сваки има по шест ногу па ипак не иде!
— Не брини море, ићиће, само те лепше причувај за аустриске генерале, добаци један трећи.
Од објаве рата до данас предати су општини београдској за београдску сиротињу ови прилози:
Андра Ђорђевић, рентијер 10 дин.; Јеврем Молеровић, рентијер 5; Ванредно 2,60; Ђока Цветковић, каф. код „Коларца“ 30; Михаило Борисављевић, професор 5; Милосав Јовановић, дрогер. 20; Стојан Томић, каф. 20; Петар Маринковић, абаџ. 10; Мирко Здравковић каф. 10: Душан Тодоровић, трг. 30 дин,; Драг. Караулић, трг. 10; Израел Русо, трг. 20; Бисерс, директор трамвајског друштва, 20; Ст. Миленковић, 10; Јевта Стајић, [нечитко]; Влајко Димитријевић, 1; [Божа] Савић, новинар 2; Д-р Шпирт, [нечитко]; Никола Богдановић, 2: Рада Петровић, 2; Н. Н. 2; Вел- [Бенгулац]; 1; Какановић, 5; Свет. Манчић 1,50; Н. Н. 0,50; [Зарија] Угриновић, 10; Ненадовић, новинар 2; Поробић, шпедитер [нечитко]; Аранђел Станојевић, 6; [Спира] Милошевић, 5; Света Јеремић, 3; Јоца Стајић, 5; Тома Петровић, 5; Клидис 20; [Мака] Аврамовић, 10; Лаза Савић, 10; Браћа Гођевац, 50; Влада Милошевић из Шапца 4: Дисекс, 10; Лецевић, 3; Кукић, 10; Коста Симоновић 20; Мајер Пинкас, трг. 20; Моша Меворах, 5; Пера Вукшић, 2; Н. Петровић, 2: Поповић и Лазаревић, 10; Бранислав Поповић, 5; Пера Петровић, трг, 5; Ник. Веловић, трг. 2; Мил. Прокић, трг. 2; М. · Меламед, трг, 10; Н. Н, 4; Сима Машијах, 2; Јовичић, инспект. дирекц, 5; Илија Мокрањац, 2; Вел. Рајић, 5; Семберинац 3; Ивановић, 1 динар;
Милан Јовановић 2; Јаков Демајо 2: Марко Штајнер индустријалац 25; Мориц Боран 1; Н. Н. 1; Н. Н. 2; Н. Н. 1; Ј. Јаролимек трг. 2; Ђ. Дивац пиљар 3; Самуило Ј. Меламед 5; Н. Н. 0,20; Н. Н. 5; Милан Лујановић 10; Јаков Меламед шпедитер 2; Др. М. Демајо 10; Виктор Азријел инж. 20; Ауш 10; Самуел Тајтацаковић 10; Милан Бесаровић 2; Карл Лебл 2; Салаш и Молнар 10; Ранко М. Гођевац 10; Ашихајлир 10; Салифелд 10; Асдр Бергерд 10; „Нин; Н. Н. 10; Глиша Трајковић каф. 10; Веселиновић 2; Н. Н. 2; Браћа Димићи фризери 5; Мита Здравковић 10; Др. Андрејевић 2; Софроније Јовановић индустријалац 100; Крста Милетић кмет 30; Др. Нешић 10; Камен Хајнрих 5; Воја Милетић столар 0,40; Мита Младеновић 2; Ј. Марјановић и Синови 2; Емил Краговац агент 2; Веља Јовановић 1; Стев. Наумовић 1; Бодуен Редевиг 20; Димитријевић 1; Марковић 1; Штрбић рачуноиспитач 1; Трифун Марић 2; Јефта Лаковић 10; Геца Кон 4; Михаило П. Милашевић учит. 2; Михаило Д. Огњановић школ. надзорник 2; Пера Натошевић 10; Др. Зега 8; Емил К. Бирваш 2; Милан Вапа 40; Н. Н. 0,40; Владимир Радовић каф,. 10; Љ. С. Шварц 2; Н, Н. 0,30; Брадић 4; Веса Ђема 1; Светозар Деспотовић чиновник дирекц. 1; Ђорђе Секулић 0,50; Светислав Анђелковић 4; Пера Летић свештеник 4; Михаило Павловић 100; Марко Стојановић 100; Стева Јовановић 2; Гаврило Раденковић 10; Чеда Марковић 5; Илија Димитријевић 20; Ванђел Ђорђевић 2; Тодор Анђелковић 2; Милош Станковић 1; Милош Мишић 1: Спасоје Несторовић 2; Драгослав Радовановић 2: Мика Мејухас 0,50; Илија Глишић 1; Живко Кузмановић 20; Димитрије Наумовић 10: Крста Поповић 10; Миленко Марковић 5; Браћа Мијатовић дрвари 5; Лепосава Петровић 1; Настас Антоновић 2; Јоца Константиновић 10; Благоје Недић 10; Никола Ивановић 1; Риста Батић 1; Ферко директор банке „Андрејевић“ 2. Милан Ковачевић фризер 2: Милорад Кара Марковић 2; Марко Е. Абрахам 3; Јеремија Миливојевић 2; Александар Хохнер 2; Н. Н. 0, 50; Н. Н. 1; Петар Нешић 1; Н. Н.2; Врсаловић 1; Светозар. Ристић 1; Драгољуб Јовановић 0,50; Мита Ристић 3; Н. Н. 0.50; Вој. Грујић 0,50; Алекса Николић 1; Филип Марковић 2: Таса Неранџић 10; Светозар Лазић 1; Мита Петровић 10; Мита Марковић 10; Недељко Стојановић дрв. трг. 2; Ђовани Бертото 10; Миладин Милојевић 1; Стојан Вељковић инж. 20; Панта Тадић 100; Професор Петровић 2; Ернест Лоренц 1; Драгољуб Михаиловић. 2; Драг. Димитријевић 2; Н. Н. 2; Драгољуб Спасић професор 20; Милан М. Марковић ликерџија 6; Робврт М. Безецки католички парох 10; Милица Јакшић 20; Госпођа Шафарикова 20; Н. Н, 20; Стева Обојевић концесионар 50; Ђ. Б. Несторовић председник општине 50; Младен Боторић кмет 40; Милан Марковић 10; Добривоје Митровић кмет 20; Раша Ј. Здравковић секретар општине 5 и Петар Мандрић 100 динара.
Неколико цртица из последњих ратних дана
Да продужимо доношење безначајних па ипак карактеристичних цртица, које би као требале да мало разгале оне, што су напустили Београд, а као мало и нама у Београду да прекрате време.
⁂
Бап пред сам рат чувена Шишкова механа на Теразијама преустројена је да буде модерна и као нека замена за чувену Урошеву Пивницу која се упокојила.
Отуда су сада за време рата остала тамо два келнера и један велики штампан јеловник, на коме има чак и „табл дот“. Они, што су остали, можда нису баш много писмени, али су умешни па су умолили једног писменог обешењака, да им „испише јеловник“. Тако је ономад у јеловнику стајало:
⁂
Већ смо прошли пут поменули велику приврженост, коју према нама заосталима показују масе бува, што нису могле стати у возове за унутрашњост.
Отуда је дрогерија Бели Орао препуна света разна пола и узраста, који пазари прашак за буве. Те већ иде тако далеко, да симпатични шеф дрогерије, г. Илија, још с врата пита:
— За колико желите прашка за буве?
Ту у дрогерији жали се један нервозан стари господин:
— Дању Швабе и муве, вечером Швабе и комарци, ноћу Швабе и буве, па просто: човек никад мира нема!