Категорија: Црква

Петроградски митрополит Антоније написао је цару Николи ово писмо:

Премилостиви Господару!

О светлим данима Рождества Христова поздравио сам ја Ваше Величанство с празником мира и божјег благоволења дајући израза уверењу да ће се мир одржати.

Својствено је хришћанском срцу да жели мир, но нечастиви незнабожац не зна за тај осећај. И ево је вероломни Јапанац усудио се да развије ратну заставу против руског народа. Уздрхтала је од негодовања Света Русија. Као бурни морски вали разнео се по њој убојни поклич. Русија уме мир чувати, но уме и непријатеља одбити. Крепких груди устаће она сва као један човек за цара свога, за цркву своју и за драгу отаџбину. Видела је она годинама Самозванштине, преживела је налетање Шведа и навалу Наполеонове војске. Но господ је био њен помоћник и моћан заштитник. Непријатељи су ишчезли као дим. А света Русија изашла је из ових борби у сјају величине, порасла је, раширила се на лицу земље, постала је крепка, силна, моћна, непобедима. С нами Бог, разумијејте језици и покорјајте сја, јако с нами Бог.

Храбро Господару! Кто Бог вељи, јако Бог наш. Молитва наша за тебе усрдна је, оданост наша теби силна је. Молићемо се Богу неуморно, но умећемо, као затреба, и умрети за веру, за тебе и за отаџбину. Располажи с нама и с нашим иметком. Устреба ли — цркве и манастири принеће драгоцене украсе светиња својих на олтар отаџбине. Поборника имамо у Христу Господу и у молитви појимо: Дерзајте убо, дерзајте људије Божији: ибо тој побједит врати, јако всесилен. Амин!

Теби, Господару, као државном вођу сверуског христољубивог победносног воинства спроводим из Александро-Невске Лавре у име благослова икону светога витеза руске земље, благовременога Кнеза Александра Невскога, да он помогне у борби с нечастивим. Теби и целој руској војсци. Икона је освећена над ћивотом светитељевим моштију. Нека те Господ благослови, нека те Господ храни, драгога цара нашега! Вашег Императорског Величанства најоданији слуга и богомољац Антоније митрополит петроградски.

На ово дирљиво писмо, одговорио је цар Никола:

Искрено Вам благодарим владико, и допуштам да се копија Вашег писма штампа. Икона ме је особито тронула.

Свима је још у свежој успомени, колико је српски народ у Старој Србији морао да се бори, док је пре десетак година успео, да добије првога Србина митрополита (у Рашко-Призренској епархији). Иако је по канонима и по здравом разуму српски народ у Турској имао права да тражи митрополита своје народности у оним епархијама у којима је он у већини, ипак се цариградска патријаршија тој жељи народној јако противила. Напослетку је српски народ у Старој Србији успео и добио је у Призрену свога митрополита.

Наскоро после тога почела је борба око скопске епархије; она је била огорченија и трајала је дуже но она око рашко-призренске. Годинама је цариградска патријаршија упорно одбијала праведне захтеве српскога народа и напослетку је чак, против воље и жеље српскога народа у скопској епархији, изабрала поново за скопског митрополита Грка, Амвросија. Огорчење у народу услед овога избора било је тако велико, да је било опасности, да ће доћи до великих сукоба између Гркомана и Срба. После отворенога сукоба у цркви Св. Спаса и погибије гркоманске, морала се је умешати и турска власт. Амвросије је био уклоњен из Скопља.

Ипак жеља српског народа није била испуњена. Цариградска патријаршија још се увек упорно противила, да изабере Србина за скопског митрополита. Тек после неколико година, после дугих преговора, великих издатака и много труда, изабран је за скопског митрополита покојни Фирмилијан. Али је Грцима и Гркоманима, које су потпомагали Бугари и цариградска патријаршија (два непријатеља, који су се у овој ствари сложили против Срба), пошло је за руком да омету посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита.

Опет је трајало дуго времена и било је много трошка и много труда, док је Фирмилијан посвећен за скопског митрополита.

Смрћу Фимилијановом дошло је питање о попуњењу скопске епархије опет на дневни ред. Било је бојазни да ће цариградска патријаршија, Грци и Бугари опет ометати избор Србина за скопског митрополита. Али стечено једном право српског народа скопске епархије, право које је имало свога ослонца и у канонима и у оправданим жељама народним, није могло бити више ни ометано а камоли уништено. Као што је наскоро после смрти митрополита Дионисија, изабран за митрополита рашко-призренског Нићифор, тако је убрзо после смрти митрополита Фирмилијана, изабран за скопског митрополита, јеромонах Себастијан.

Овим избором утврђено је право српскога народа у скопској епархији, исто онако као што је избором Нићифора утврђено у рашко-призренској, по коме ће одсад и за скопског митрополита моћи бити биран само Србин.

Нови скопски митрополит биће без сумње један од најбољих црквених поглавица. То је човек особита дара, велике интелигенције, одличан говорник, добар познавалац нашега народа и прилика у Турској и велики патриота. Митрополит Себастијан син је оне земље, онога краја и онога народа; рођен у Липљану из старе и признате породице, која генерацијама већ даје одличне свештенике своме крају, а однегован у Призрену и васпитан у грчкој богословији у Халци, где је одлично свршио богословске науке, митрополит Себастијан био је без сумње најбољи кандидат за црквену поглавицу скопске епархије.

Ми желимо новоме митрополиту дуга живота и крепка здравља, а да ће он добро радити у то је уверен не само народ скопске епархије, него и народ свих других српских покрајна.

Скоро је изашао декрет којим се доминиканац Нозаледа, бивши манилски митрополит, поставља за епископа у Валенцији. Овај је акт изазвао силан антиклерикалан покрет који се у целој Шпанији шири с необичном енергијом. Чак и само уверавање да ће Нозаледа, по савету владе и Ватикана, дати оставку није било довољно да умири духове, и манифестације се настављају по свима великим градовима о таквом жестином да се влада боји побуне. Разуме се да су се антидинастичке странке, републиканци и социјалисти, ухватили за ово питање и умели су га тако вешто експлоатисати да је цела прошла недеља била недеља необично велике републиканске пропаганде.

Факт је да је моћ антиклерикализма неоспорна у једној земљи где један прост декрет, којим се поставља један епископ, може да изазове једну такву буру, и садашњи догађаји доказују да ако се сви елементи левице буду хтели сложити, ако се буде могао постићи споразум између либерала, радикала и републиканаца, онда ће се у Шпанији наскоро савладати реакција и двор, који је савршено под утицајем калуђера, биће принуђен да води рачуна о народним жељама. Несрећа је само што сви ови демократски елементи немају добре организације, и чим прође овај тренутак узбуђења, одмах ће поново избити на површину чисто личне задевице и тако ће се опет истаћи једна неодољива препрека свакој слободоумној акцији која је још једини спас овој несрећној земљи.