Ознака: Алекса Ратарац

На јучерашњој скупштинској седници одговарао је Г. Стојан Протић на интерпелацију Г. А. Ратарца и другова поводом мартовских демонстрација.

Пре но што је прешао на сам одговор Г. Протић је изјавио да нема места интерпелисати поједине министре за догађаје који се нису догодили под њиховим министровањем.

Сам одговор Г. Протића састојао се у читању извештаја подручних му органа.

Прво је прочитао извештај Управе Града Београда од 20. децембра прошле године у коме се налазе тачни (?) подаци погинулих и рањених демонстраната и полицијских органа. У истом извештају вели се, да је узрок овако крвавом свршетку био упад оружаних жандарма без икакве команде у масу.

Из извештаја се не види ко је наредио да се употреби оружје па тако исто и ко га је први употребио.

У опште је овај извештај врло нејасан и не осветљава нимало саму ствар.

На питање ко је наредио да полиција на онако свиреп начин угушује демонстрацију г. Протић није могао тачно одговорити, пошто акта о тој ствари нису нађена. Нађено је само једно поверљиво наређење г. Маршићанина, у коме упућује своје чиновнике како да се управљају ако буде било каквих демонстрација. У истом акту наређује им да оружје употребе само у случају ко би демонстранти напали оружјем.

На питање А. Ратарца и другова зашто г. Протић држи у служби оне људе који су имали најактивнијег учешћа у угушивању демонстрација г. Протић није хтео да одговори пошто држи да је то ствар његова и владина, а посланици немају права у то да се мешају.

Налази да су главни кривци по овој ствари кажњени 29. маја и моли скупштину да се задовољи овим извештајима и пређе преко ове ствари на дневни ред.

Прота Ђурић захваљује министру на исцрпном извештају и одаје хвалу омладини на пожртвовању. Кад смо ми старци, вели, погнули главе и били сломљени, устала је омладина и показала да српски народ још осећа. Из њихове крви никла је данашња слобода.

Алекса Ратарац разликује 29. мај од 23. марта. 23. марта страдали су невини људи а 29. маја кажњени су зликовци. Треба пронаћи кривце и тражи да се за то образује комисија.

Пра крају говора спомиње Луја Четрнаестог и његове министре.

(Миле Радојковић то си могао отпевати уз гусле.)

Пећић такође тражи да се образује комисија за извиђај ове ствари. Налази да посланици имају права водити контролу над министрима какве чиновнике узимају у државну службу.

После говора г. Марка Петровића великом већином примљен је министров одговор.

Седница је закључена у 12 и 40.

Нас интересују сва питања, која се односе на напредак и развиће нашега друштва и наше државе — а нарочито нас занимају значајнија културнија питања, у која долази и ово питање, о коме је г. А. Ратарац говорио у Скупштини у облику једне интерпелације на г. министра војеног.

Како нисмо навикли да говоримо напамет, ми смо и код компетентних лица распитали о вредности интерпелације г. Ратарца. Од једног доброг познаваоца наше војене санитетске струке и свију њених радова дознали смо многе лепе ствари; по којима се морамо чудити како је могао пристати чак и један стари парламетарац, као што је г. Ратарац, да о једном значајнијем питању говори онако како је говорио.

Нашој војсци треба доста и спремних војених лекара — који неће радити послове само за војску, (а данас је војска оно што и народ) већ и многе послове, који засецају у кретање здравља целога народа. Донекле је та потреба подмиривана странцима у већини случајева проблематичне вредности. Тек од пре осамнајест година ударило се паметним путем, да се за српску војску добијају српски синови као лекари — одашиљањем питомаца. И данас овај мали број војених лекара, у огромно већем броју, постао је путем конкурског избора. Избори се врше с обзиром на имовно стање и успех у школи. О томе се при санитетском оделењу воде тачни подаци. Да је се о свему томе уверио г. Ратарац, он неби реметио скупштински рад и рад целог једног надлештва — ако такав рад не би требало да игра улогу система из нарочитих разлога.

Успех што су га војени питомци медицинари имали за ових 18 година потпуно је задовољавајући. Изузетни крајње ретки случајеви неуспеха не значе да цео један систем не ваља. То се дешава, како се вели, и у најбољим кућама. Ако би ми нпр. хтели да говоримо о земљорадничким задругама са тог гледишта што је један председник једне земљорадничке задруге био несавестан — сигурно је да би дошли до неправилног закључка: да су земљорадничке задруге излишне и штетне.

Ако искреност вреди — ево је у нашим речима, а г. Ратарцу желимо што виша успеха у чувању туђе имовине па и државне.