Ознака: Аустроугарска

Поводом гласова о намери бечких меродавних кругова да се у овој згодној прилици Аустро-Угарска помакне дубље на Балканско полуострво, написао је мађарски посланик Веси у свом листу „Будапешти Хирлап“-у опширан чланак, којим у име мађарскога народа оштро напада такве смерове и тражи да Аустро-Угарска остане на миру. У том чланку износи Веси занимљиве податке о окупацији Босне и Херцеговине. Вели, како му је мађарски државник Силађи причао да је у глави цара Фрање Јосифа још почетком седамдесетих година потпуно сазрела идеја о заузимању Босне и Херцеговине. Чим је Аустрија истиснута из немачког савеза почео је бечки двор помишљати на експанзивну политику на Истоку, да нађе на Балкану накнаде за губитке претрпљене на Кенигрецу. Идеја продирања на Балкан допадала се извесним круговима на бечком двору још и зато, што се тиме давала прилика да се развије у великој размери и католичка пропаганда међу народима европскога Истока. Оба пуномоћника за берлински конгрес, гроф Јулије Андраши и гроф Алојзије Карољи, добили су упутства да из све снаге потпомогну поништење Сан-Стефанског уговора, но да за то издејствују код Бизмарка и Баконсфилда да се Босна и Херцеговина уступе Аустро-Угарској. Ови су се и погодили. Но кад је дошло већ до стилизације члана у берлинском уговору о уступању Босне и Херцеговине, устане изненадно један од турских пуномоћника, Каратеодори-паша и изјави категорично, да се његов господар неће ни по коју цену да одрече суверених права над Босном и Херцеговином. Настала је на конгресу општа запрепашћеност и једино се Горчаков малициозно осмехивао. Гроф Андраши повуче се с Бизмарком и Биконсфилдом на поверљив договор. Ови наговараху Андрашија да приставе на окупацију, јер ће и у том случају Аустро-Угарска остати фактичан господар Босне и Херцеговине за увек. Андрати св позивао на своје инструкције, у којима се говорило једино о коначном присаједињењу Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Хтео је да тражи нове инструкције из Беча. Но Биконсфилд и Бизмарк изјавише да се нема кад за чекање нових инструкција, јер цела ствар може због тога пропасти. Гроф Андраши пристаде најпосле да узме одговорност на себе лично и одмах изјави у седници, да се Аустро-Угарска прима окупације Босне и Херцеговине. Но није смео да иде у Беч да о том цару Фрањи Јосифу реферише, него је послао с том мисијом грофа Карољија. Фрања Јосиф је био необично љут што му жеља не беше потпуно остварена и гроф Андраши једва му је смео после дужег времена изаћи на очи. Но цар му то није никад опростио. Андраши није могао више остати министар спољних послова и у брзо после тога морао је одступити.

Прославивши двадесетпетогодишњицу силеџијског режима у Босни и Херцеговини, који се нарочито одликовао непријатељством према српском имену, окупаторске власти су се сада од једном нешто мало одобровољиле и према Српству у оним крајевима. Г. Бурајан обећава чак пред делегацијама, како ће они порадити на томе, да становништво у Босни и Херцеговини ни у чем не позавиди својим саплеменицима преко границе. Томе обећању није, до душе, много веровати, али је и оно свакако значајно, као што је значајан и факат, да су све власти у Босни и Херцеговини добиле наређење, да се — противно досадашњем начину — свугде и у свачему показују предусретљиви нарочито према Србима православне и мухамеданске вере. Босанци и Херцеговци се чуде овој изненадној промени у држању окупаторских власти, али држећи се оне народне речи: „вук длаку мења, ама ћуд никако“, некако подозривим оком гледају ову промену. У целој Босни и Херцеговини опште је уверење, да се Аустро-Угарска спрема да у најкраћем времену крене напред у Новопазарски Санџак, па — ако се може чак и до Солуна. Но исто тако се и верује, да би Аустро-Угарска у том продирању наишла па отпор, а нарочито Мухамеданци мисле, да би у том случају аустријску војску дочекала редовна турска војска — да би дошло до рата између Турске и Аустро-Угарске. Кроз четврт века се притајивала мање или више, код Мухамеданаца, нарочито мржња на оне који им, после крвава њихова отпора, отаџбину подјармите. И кад сада дође код њих реч на могућност рата између Турске и Аустро-Угарске, у сваког се Мухамедовца очи живље засијају. Но аустријска управа у Босни и Херцеговини довела је жбирски систем до савршенства и она је тачно обавештена о расположењу, које влада међу мухамеданским Србима. Пази се на сваки покрет њихов, но све то бива у највећој тајности. Не давно су упали жандари у џамију у Бос. Дубици, где су нашли око осамдесет скривених пушака острагуша и велику количину револвера. Све су то у највећој тишини покупили и однели. Узели су, истина, виђеније Мухамедовце из тога места на саслушање, распитујући ко је и од куда то оружје набавио и у џамију склонио, но кад ни од кога не могаше ништа докучити, не учинише никоме ништа нити кога глава заболе. На против, запретише свима да о томе никоме ништа не казују. Најмање би се пак хтело, да проналазак тога оружја објаве преко својих листова. И то је један знак времена.

Као што знамо, Порта је у начелу примила аусторуски пројекат о организацији контроле у Маћедонији, али јављају да споразум у појединостима још није потпун. Тако, Турска тражи, противно ономе што хоће Русија и Аустрија, да страни цивилни агенти подносе извештај о народним потребама генералном инспектору, Хилми паши, кога ће они иначе свуда пратити где то буде потребно. Тада би генерални инспектор састављао извештај и подносио Порти. Турска би хтела да секретаре и драгомане страних цивилних агената прате нарочити чиновници, који ће присуствовати њиховим анкетама. То би за Турску очевидно била као нека гарантија да они буду непристрасни. Сем тога, Турска жели да италијански ђенерал де Ђорђие шаље свој извештај, министарском савету чија решења, пре него се хоће да приведу у дело, мора да санкционише царска ирада.

Као што се види, Порта се увек труди да спасе форму у очима становништва, тако да изгледа да султановим сувереним правима није нанесен никакав удар. У начелу тако је, али у ствари контрола таква како је разумеју Русија и Аустрија доиста значи страно мешење у унутрашње послове отоманске царевине. Турска се влада бори за сваку стопу и уступа тек кад јој се озбиљно припрети; али пошто Русија и Аустроугарска имају интереса да престиж Порте у Маћедонији сведу на најмању могућу меру; оне се труде да покажу да је султанова власт у Маћедонији само номинална и да ће цивилни агенти руски и аустријски играти тамо знатну улогу која ће бити нешто много више него обична контрола.