Ознака: Биографија

Прошао је још један његов рођендан. Прекјуче, у уторак, ушао је стари Фрања Јосиф у осамдесет пету годину живота а само још неколико месеца треби па да се наврши шездесет и шест година од како је он на престолу хабзбуршке монархије.

Шездесет и шест година! У Аустро-Угарској је врло мало људи који памте цара Фердинанда онога који је у, страшној 1848. години побегао са престола, остављајући круну младоме Фрањи Јосифу. Шездесет и шест генерација рођено је под његовом владом и кроз тај дуги низ година ако је ичега било у Аустрији, што је вечито било ту, то је био цар Фрања Јосиф. У масама сеоског света, где се не зна историја, име Фрање Јосифа постало је синоним владара, који стално живи докле све око њега пада и изумире.

Па ипак ретко ко да би пожеле судбину овога старца чије је царовање двапут дуже него просечни људски век у многим и многим европским државама.

Кажу, да је млади ерцхерцог Фрања Јосиф заплакао, када су му дошли и саопштили, да постаје владар над хабзбуршком династијом. Можда је он још у том тренутку осетио све оне страхоте које ће дочекати и преживети у своме дугоме веку. А преживео их је тако много, да са све и не памте, и такве да све њих није ни смела ни могла забележити 6ечка дворска кроника.

Рођени његов брат, цар Максимилијан, стрељан у Мексику где су га са толико много поште одвели само неколико месеца раније као владара. Други брат, ерцерцог грађанин Јован Орт отскитао се у свет и изгубио се међу америчким радницима. Рођени син, престолонаследник Рудолф премлаћен и измрцварен заједно са бароницом Вечером у Мајерлишком дворцу. Жена, царица Јелисавета, погођена ножем у срце на женевском Језеру.

Који би жив човек све то издржао? А цар Фрања Јосиф може са горким осмехом рећи:

— То је тек само почетак. То су тек само поједине епизоде из низа несрећа које су задесиле хабзбуршки дом под мојом владавином!…

Јер поред сина, жене и браће падали су једни за другима синовци, синовице, унучад. Низала се драма за драмом, ницао је скандал за скандалом. Дворски духовници са претворним, језуитским лицем долазили су да смирено и бојажљиво саопштавају цару све нове и нове срамоте и надаће његовога дома. У билансу, који је правио о сваком своме рођендану, ницале су све нове и нове жртве. Али он је преживљавао све.

Најзад, када се учинило да је искупљена сва судбина и да је завршен низ удеса, дошао је још један: дошла је смрт Фрања Фердинанда и његово жене, Софије Хоенберг. Аустро-Угарска је поново остала без престолонаследника. Али стари цар већ више није био свесан онога што се дешава.

Кад су му у Ишлу саопштили, да су престолонаследник и престолонаследница пали у Сарајеву, Фрања Јосиф је излапело, млитаво рекао:

— Онда ћу данас сам да ручам. Није у реду да примам друштво, кад се тако нешто десило!…

То ја код њега, у његовој души био одјек на оно што се десило и што је напомињало да је бура близу.

И та бура дошла је брзо, брже него што је ико очекивао: страшнија и силнија него што се ико надао и поденута баш из средине излапелога старца, који је имао још само једину жељу — да умре у миру.

Да ли Фрања Јосиф зна шта је настало? Да ли он зна у какав се вртлог бацила Аустрија? Да ли слути колико ће милиона душа пасти по бојним пољима само зато што је Беч хтео немогућности? Да ли Фрања Јосиф зна све што се дешава и све што предстоји? Многи, врло многи сумњају у то.

И можда имају права. Претучен толиким несрећама, које су ипак врло мала казна за злочине што су их он и његови претци извршили над подјармљеним народностима и народима, можда је Фрања Јосиф ушао у рат мислећи о њему мање него о своме доручку и својој столици. И ко зна каква ће све открића и изненађења доћи, када кроз коју недељу или који месец нестане Аустрија и када се сазна за сва акта којима је она убрзала своју смрт!

Када је пре две недеље Конрад од Хецендорфа, шеф врховне команде аустро-угарске војске, примљен у аудијенцију, рекао је цару:

— Кроз две недеље, о рођендану Вашег Царског Апостолског Величанства, положићу вам пред ноге једну нову освојену земљу и указ за једну нову анексију.

Стари тротл се само смешкао. Софијски листови који су саопштили ову „знамениту“ најаву бечког ђенералштаблера нису пропустили протумачити својим баштованским дебелокорим главама, да је та земља Србија. А аустријски официри, који су били изгубили сваку паролу за апел на војнике, прихватили су се грчевито Хецендорфове фразе и стали су преклињати и соколити узмућене трупе да спреме поклон и да изненаде о рођендану свога старог цара.

И изненађење је дошло. Поклон је дат: Двадесет хиљада цареве војске добили су уочи самог царевог рођендана бесплатне гробове у питомој српској Мачви. на поносноме подринском Церу и у дубокој нашој Сави. Само, како ли је врховни дворски ађутант граф Пар саопштио Фрањи Јосифу за тај поклон који му је припремила за рођендан „мала и сиромашна“ Србија?

Тако је провео свој овогодишњи рођендан аустриски цар. Хоће ли доживети још који и шта ће још све дочекати? Гигантски дани, који доносе судбину народима, већ су ту и можда ће проћи мање него што очекујемо, па да се види шта је у њима записано.

За оне који су се дигли да донесу правду народима и мир Европи има само један страх: да се монструозна држава, која носи име Аустрија, сама не сруши пре него што стигну они који има да изврше праведну осуду над њом. Има страха, да последњем крунисаном Хабзбурговцу не буде срушен престо у вртлогу још страшнијем него што је био онај која га је довео на престо.

Ручак у Двору

Синоћ је био ручак у двору у част министара из последњега кабинета а довече ће бити ручак у част нових министара.

Српски Краљ Змају

На глас, да је Змај оболео, Краљ Петар га је телеграфски запитао како је са здрављем и пожелео му, да се ускоро опорави. Дубоко тронут том краљевском пажњом, Змај је одговорио, да се последњих дана опет осећа мало боље и захвалио на почасти.

Кнез Арсен

Берлинском листу „Тагу“ јављају из Париза, да се кнез Арсен ових дана креће у Петроград, да ступи поново у руску војску.

Испит Краљевићу Александру

Данас ће бити годишњи испит Краљевићу Александру из свих предмета. Испиту ће присуствовати г. Љубомир Давидовић, министар просвете, и председник министарства г. Сава Грујић.

Дипломатске вести

Г. С. Величков, бугарски дипломатски агент отпутовао је у Софију. — Г. Стојан Новаковић, посланик у Петрограду, допутовао је у Београд.

Заступник бугарске дипломатске агенције

Овдашњи бугарски војни аташе, пуковник г. Хесапчијев, отправљаће послове бугарске дипломатске агенције у Београду.

У Ђаковици стање погоршало

Јутрос смо добили из Скопља извештај да је у Ђаковици права побуна Арбанаса. Из Скопља је отишао Шукри паша са неколико батаљона војске.

Зашто то?

Г. Т. Виловски, некадашњи начелник министарства спољних послова под Владаном Ђорђевићем стигао је из Беча у Београд.

Зашто ли је Боже, дошао?

Нова царинска тарифа

Пошто је пројект тарифе допуњен а поправљен према примедбама које су учињене у одбору за трговинске преговоре при првом читању, одбор је приступио другом читању под председништвом г. Лазе Пачуа, министра финансија.

Војвода Марко Миљанов

Данас је жена покојнога Миљанова давала парастос своме покојноме мужу. У Саборној цркви били су београдски поклоници покојнога Марка и сви Срби из Црне Горе, који живе овде а нису још под утицајем званичне цетињске мржње према покојном Марку. Особита популарност Марка Миљанова у Црној Гори разумљива је. Он је имао све особине доброга народнога војводе и једну која га је уздизала над другим војводама црногорским. Она се састоји у томе, што је покојни Марко био и јунак и грађанин, који је високо ценио политичке слободе, којих у нашој лепој Црној Гори још нема. Због овога Марко је без сваке партијске организације био природни вођа Црногораца напреднијих мисли, који не стапају појам „држава“ у појам „господар“ и интересе народне са интересима срећне владалачке куће несрећних поданика. Он је својим природним талентом предњачио у тежњи, да се одвоји све што је лично господарско од онога што је народно и господарско заједно. Због тога је Марко у очима Господара Црне Горе и његових себичних људи симбол државнога зла а у очима напреднијих Црногораца симбол политичких слобода.

Државна имања

Приликом продаје државних имања, која ће се ускоро извршити, многи ће доћи до жељених плацева и кућа. Тако ће и г. Николи Пашићу да се оствари давнашња жеља да дође до оног плаца код његовог „Национала“ који ће овом приликом моћи да купи.

Добротвор

Панта Барјактаровић, трговац врло честит и одличан Србин, преминуо је пре два дана у Земуну, и све своје имање завештао је српској општини и занатлијама. Покојни Барјактаровић био је један од најистакнутијих и највиђенијих Срба у Земуну, због чега је био неколико пута биран за председника српске општине а једном и кандидат за градоначелника, али као опозиционар владин није могао да буде изабран. Погреб му је био врло велики, јер сем Срба било је и Немаца и осталих грађана земунских.

Путничке вести

Г. Сава Илић трг. и посланик из Шапца, Др. Илија Коловић, г. Ђока Станојевић проф. Велике Школе и г. Паја Михајловић, Државни Саветник, допутовали су из унутрашњости. Г. Љуба Стојановић, министар у пензији, отпутовао је у Беч.

Гуњ и чакшире

Синоћ око 8 час. доведен је у кварт палилуски неки Владимир Митровић, који је ухваћен да продаје један сељачки гуњ и чакшире, а није хтео да каже од куда му. Сумња се да је он те ствари украо.

У једном делу американског сенатора Беверице о улози Русије на крајњем Истоку описује се личност царског намесника, адмирала Алексејева овако: „Он чини утисак скоро абнормалне живахности. Његов је живот посвећен с младићским одушевљењем подизању моћи Русије. Има му око 50 година, а пун је нервозне енергије. Корак му је нешто журајив. Сваки покрет тог човека показује да је необично одлучан, а то му се види из говора. Држање му је, чак и кад се забавља, пуно напрегнуте пажљивости. Алексејев је у свему добро обавештен, врло је отворен човек ине устеже се да свој одговор тачно формулише и праву истину каже. Он је необично вредан човек и ради по вас дан, а често проводи и целе ноћи у раду.“

Тако га описују једни. Други, нарочито руска опозициона штампа, нападају га жестоко од како је постао вице-краљ Манџурије. Пребацују му, да је на то високо место дошао једино протекцијом дворске камариле, у којој има много пријатеља; тврде да је као адмирал неспособан, а, као политичар брзоплет.

Позитивно се дакле за сад ништа не може знати. Ток рата скоро ће нам показати, да ли је био достојан високог поверења, које му је цар указао.

Сима Андрејевић Игуманов рођен је равно пре сто година, управо ове по цело српство знамените 1804. године, 30. јануара. Мада је Симин отац био до овога времена доста богат и имућан трговац овде у Београду ипак када је добио сина Симу, нешто ограбљен од Турака, а нешто дајући за народну ствар на набављање оружја за устанак, који се те године спремао, беше јако посрнуо са радњом и после смрти сирочадма његовим није ништа заостало.

Сима оставши врло рано без родитеља провео је детињство у манастиру Св. Марка у близини Призрена код свога најстаријег брата Андрије који је био старешина овог манастира. По брату га доцније његови земљаци прозву Игуманов.

У манастиру је Сима од брата научио понешто читати и писати. Док су друга два старија брата Симина стекла славу у окршајима против Турака, дотле је Сима као дечко учио занат бурмутџијски у једној од многобројних радионица ове врсте у околини Призрена. Доцније ми видимо Симу као самосталног трговца и занаџију бурмуџијског и у том послу беше стекао доста капитала. У 28. години Сима се ожени Султаном девојком из породице Дрваревића у Призрену, која му је родила двоје деце: сина Манојла и кћер Магу.

Али таман је Сима почео мирно, као остали трговци, да тече себи зараду од изученог заната и таман је нешто стекао дошла је 1836. година која је била судбоносна за даљи живот овог нашег родољуба.

У Призрену, као по многима дугим кутовима Турске царевине у оно доба, беше се осилио и од цара одметнуо Махмут паша. Године 1836. дође из Стамбола везир са великом војском и са њом покори целу Стару Србију, па и Призрен. Ова војска поред осталих зулума и пустоши поруши све фабрике бурмуџијско-дуванџијске па и ону у којој је Симина крвава зарада била заложена. Сими после тога преостаде само једна мала и незнатна сума новца.

Ово је био узрок те Сими није било више места у Призрену. Остави жену и децу и пође у свет. После овога настаје један период Симиног мучења и напорног и за дуго безуспешног рада. Пуних 10 година је Сима од Београда до Битоља покушавао не би ли гдегод могао како започети какав успешнији посао, па све узалуд. Таман радња пође како треба, наиђе свакад по који паша да га оглоби, да га оштети и тако се Сима негде око 1846. нађе у Цариграду поради једне парнице против битољског гувернера Ахмет паше. Поред свих недаћа које су га сустизале, дођоше му црни гласи и из завичаја: беше му умрла жена па и ћеркица.

У таквом очајном стању оставши без игде ичега, баш кад је преживљавао најмучније и најтеже дане деси се нешто што му срећу окрене на боље.

Баш у то време у Цариграду као прогнаник у затвору налазио се неки Куртеш-ага из Призрена, велики пријатељ Симиног старијег брата Андрије. Сима га је често у тамници походио. Једнога дана он рекне Сими: „код мене, ‘попче’ (тако су Симу звали у Призрену у детињству, због његовог ђаковања у манастиру) има прилично пара, а ја не знам да ли ћу овде остати или ће ме у Андол отпратити, или једне ноћи удавити. Зато ево ти ових 1.000 мендухија (турски новац од 5,5 динара) те се с њима послужи, па ако се ослободим, да ми их натраг вратиш, а ако умрем или погинем пошљи их мојој кући.“

И збиља ових 1.000 мондухија дођоше у добри час нашем Сими. Доцније је Куртеш-ага био помилован и Сима му тај новац врати уз велике „дарове и бакшише у знак признања и захвалности“.

Овако срећно потпомогнут, радња му је одсад нагло напредовала; за кратко време он је већ трговао чак и са Енглеском. Тек после овог времена датирају Симини богати поклони народним установама Срба у Старој Србији. Иако је и сам био једва писмен, пролазећи по свету научио је да цени вредност просвете и свакад је туговао што му земљаци остадоше вечито у мраку незнања.

Године 1850. преселио се Сима из Цариграда у Одесу и одавде се свима силама старао да се његовим земљацима олакша судбина. Из неких писама која су нам се очувала види се да је стајао у преписци са чувеним Хиљфердингом¹; преко пријатеља пак радио је да се оснује у Призрену руски конзулат, који би колико-толико заштићавао ону измучену рају. Одсад је Сима обратио нарочиту пажњу и на то како да помогне просвету. У то доба чинио је велике и драгоцене поклоне српским црквама у свом родном крају.

Још већма је потпомогао просвету, кад се пресели са радњом у Кијев.

Његов стан у Кијеву био је зборно место за све Србе студенте а и за остале Србе који су се онде налазили.

Од 1862. почиње Сима да припрема што је потребно за зидање своје задужбине призренске Богословије. Ове године купи једну кућу у Призрену у вредности од 320 турских лира. Доцније је у овој згради смештена прва уређена српска основна школа у Призрену.

Године 1864. после 28 година живовања по туђини врати се Сима у Призрен на виђење, носећи собом много дарова и поклона школама, црквама и манастирима. У повратку за Русију сврати у Београд и ту, изради да се пошаљу два учитеља један за Призрен а други за село Ораовац у близини Призрена.

Али овом врлом родољубу беше суђено да усред највећег задовољства, сеченог после великих мука и напора, попије најгорчу чашу у његовом животу – да изгуби свога јединца – сина Миливоја. Његовом смрћу Симина се породица угаси по мушкој лози.

Овај удар потресао је самохраног старца дубоко. Он напусти трговину и више није живео ни за кога другога већ за онај део беднога нашега народа из кога је изашао Сима, а који је све једнако цвилео у ропству и мраку.

Управо тек после ове горке жалости Симине забележена су она дела његова, која су му име очувала потомству.

Године 1866. посла у Призрен једног свршеног студента духовне Академије и од својих му прихода одреди 800 рубаља годишње, овај професор је доцније био први управитељ призренске Богословије. Од 1866–69. године купио је Сима у Призрену шест кућа у вредности од 950 наполеона. Затим је његовим настојавањем образован одбор, који је прибрао потребан материјал за грађење Богословије, а затим Сима предаде 1.000 наполеона на трошак. Сем тога овом приликом посла у Београд на науке петорицу ђака.

Године 1869. отиде последњи пут у Русију и тамо је живео целу годину у Петрограду, радећи на томе да све своје имање пренесе у Београд – што је он урадио.

У лето, 1871. врати се у Призрен. Ове године поруши све своје куће у Призрену, па и ону у којој се и сам родио и на њиховом месту поче се зидање данашње српске богословије у Призрену. До 1875. проводио је Сима време у Призрену, а нарочито у омиљеном му месту манастиру Св. Марка. Тада због рата се склони у Београд. Но он више није могао да живи удаљен од завичаја. Он је сада живео само за онај народ тамо нарочито за Призрен и једва је чекао да се испразни Призрен од Арбанашке Лиге што је било тек 1881. Тад се понова врати у место рођења. Но пре него што је пошао из Београда Сима је написао своје завештање, у коме све своје покретно и непокретно имање намени на просветне циљеве своје браће у Турској, односно на издржавање призренске Богословије.

Радећи неуморно на подизању просвете, на буђењу народне свести, на чување народа од однарођавања. Године 1882, 10. фебруара старац Сима био је у цркви на литургији и причестивши се свратио је своме пријатељу пок. И. Јастребову, царском руском конзулу на чај. У разговору са њим изненада Сима одједанпут клону – капља га ударила.

Након 14 дана тешке болести напустио је своју родољубиву душу у 79. години свога живота.

Гроб овог великог добротвора, који је оставио све што је имао српској просвети данас означава скромна крстача. Али Призрен се буди! То нам показују свесни призренци који данас прослављају стогодишњицу свога добротвора, Сима је српство задужио много. Данас удаљени од оних ужасних времена пре 50-60 година, живећи у много измењеним приликама нама је тешко да схватимо велике заслуге неумрлог Симе А. Игуманова. Али довољно је напоменути да је призренска Богословија доскора била једини српски виши завод у целој Турској и да је тај богословско-учитељски завод за ових 30 година дао толики број народних учитеља и свештеника који су оно што имамо у Старој Србији очували у најтежим временима.

---

1. Александар Фјодорович Гиљфердинг ↩︎

(Погубљен 29. јануара 1804)

Када је самовоља и разузданост дегенерисане турске расе претила да збрише и последње остатке некадашње наше славе и величине, када се држало када је утрнула свака здрава мисао у српском народу, када је сва милошта за Србе била у турском ножу и јатагану и сва чедност умирала под развраћеним погледима а̀га̀ и бегова – тада се на обзорју прошлога века поче све јаче да буди народна свест о слободи и својим правима, све снажније поче да снива заносна идеја о ослобођењу, и наши дедови, пркосећи чак и смрти, телесима својим грађаху бедеме о које ће да се крши сва обест и господство турских господара. Заточници слободе гинули су без страха, са смехом на уснама, ни најгрознија мучења нису била кадра да поколебају њихове челичне душе, они су умирали, али тврдо верујући да ће из њихове крви понићи слобода синовима њиховим.

Равно је сто година од тога доба, када је закон и правица за Србе лежала у коцу и турском топузу, од доби, које се сматра као најсветлије у новијој повесници нашој. Чим је потпуно сазрела народна свест о слободи, одмах се јавља читава поворка хероја који су са највећим самопрегоревањем бораше за слободу, па ако је за њу требало и умрети, и умирали су без јава. Њине су главе једна за другом китиле раскошне конаке паша и везира, њихова је крв натопила сваку стопу ове земље, али је и њихово пожртвовање бодрило последнике на истрајност у борби за слободу.

⁂

Један од тих бораца народних, који је стоички сачекао досуђену му неправду, јесте и Хаџи Рувим, који је у данашњи дан пре сто година смрћу својом посведочио колико воли свој род.

Хаџи Рувим рођен је у Бабиној Луци, око године 1744. Још као дете био је гоњен од турских субаша, због којих се мораде крити по манастирима, где је се и изучио књизи. Позније се запопи и ожени, но жена му после кратког времена умре. Пошто је остао без жене, он оде у манастир Боговађу те се закалуђери и већ 1795. постане архимандритом. Године 1802. завада са прњаворским субашом примора га да побегне у Студеницу и затим у Свету Гору, али се идуће године одмах врати, јер му досади потуцање по свету. Чим кнез Алекса Ненадовић чу да се повратио, он му поручи да се брзо уклони, но Рувим му овако поручи: „Кажите ви Алекси нека сад бежи он, а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса шта је то туђа кућа и туђа земља.“ Када наста 1804. година, а с њом и сва она дахијска зверства: мучење и сакаћење невиних људи, окивање и бацање у тамницу свакога ко би био ма и најмање опасан по дахијски рахатлук, зао удес не мимоиђе ни Хаџи Рувима. Дошавши у Београд на молбу Цепиграбића хајдука да умоли дахије за једног човека који невино труне у београдским томруцима, ни он више не изнесе главе одатле. Чим им паде у руке дахије га подвргоше најстрашнијим мукама, усијаним кљештима чупаху му месо са прсију само да би признао зашто га окривљују и теретио невине људе, али он је ладно и без јаука све издржао, не пустивши да преко његових усана, пређе ма и једна реч клевете. Кад Турци увидеше да ово ништа не помаже и о каквом човеку имају посла, решише да га се брже курталишу, и 29. јануара 1804. попрска српску земљу његова мученичка крв.

Хаџи Рувим је једна од првих, од најскупљих и најдрагоценијих наших жртава. Из крви његове и његових другова и поникла је слобода коју ми данас уживамо.

Нека му је слава!

Дворски бал

На синоћњем дворском балу било је око 600. гостију. Били су сви нови министри, од старих г. Андра Николић с госпођом. г. Љуба Стојановић, пук. Андрејевић; од других угледнијих политичара г. Стојан Новаковић с госпођом, г. Ђаја о госпођом и ћерком, г. Воја Вељковић, г. Аца Борисављевић; од нар. посланика запазио је наш извештач г.г. Јакова Чорбића, Станка Петровића, дра Божу Банковића, Мила Радојковића, Добру Ружића, проту Ђурића; од виших официра ђен. Лазу Лазаревића, ђен. Атанацковића, пуков. Дамјана Влајића, ппук. Петра Мишића. ппук. Јокића и др., председ. општине Главинића, више професора Вел. Школе и Војне Академије. гимназијских професора и много виших чиновника из разних надлештава. Госпође су биле у главном обучене у визитним хаљинама, по неколико их је било и у деколтеу, међу овима г-ђа Пашићка и г-ђа Мица Рајковићка, ћерка г. Стојана Новаковића. Принцеза Јелена имала је на себи хаљину отворено-зеленкасте боје. Краљ је био у униформи артиљеријског ђенерала и повео је коло с г-ђом Пашићком. Игранка је текла живо до 12. сати, кад је наступио одмор, те се гости пожурише богато снабдевеном бифе-у. Игранка се продужила до 3. изјутра, кад се двор повукло и гости се почели разилазити. Од стране дипломатије и у опште од странаца није био нико на забави.

Београд Русији

У београдском грађанству појавио се покрет, да се руском цару пошље депеша с хиљадама потписа, којом ће се дати израза неограниченим симпатијама српскога народа према Русији и топлој жељи, да руско оружје из ове борбе изиђе победоносно и славом увенчано.

Молепствије

Како сазнајемо Митрополит Инокентије наредиће да се по свима отачаственим црквама држи молепствије за победу руског оружја.

Господин протестује

Турски посланик у Београду „скренуо је пажњу“ нашој влади, да овдашње старо-србијанско и маћедонско дружење одржава неке везе са маћедонским револуционарима и тражио од владе, да забрани ово удружење. Влада је наредила одбору старо-србијанског и маћедонског удружења да се строго држи свога задатка, који је прописан друштвеним правилима, запретивши, да ће иначе удружење бити забрањено и растурено. — Као што је познато, задатак овога удружења је, да помаже сиромашне Старо-Србијанце и Маћедонце и да им набавља рада, ако би били без њега. Целоме Београду је и сувише добро познато, да се ово удружење никада није удаљавало од свога задатка те веома чудноват изгледа овај захтев турскога посланика.

Украђена акта

На неколико дана пред почетак министарске кризе стављен је био на дневни ред народне скупштине одговор министра унутрашњих дела на интерпелацију посланика Ал. Ратарца, поводом мартовских демонстрација. Онога дана, када је требало да одговара, министар се сасвим изненада разболе, те се тај одговор скине са дневног реда и остави за идућу седницу. Идућег дана министар је још болестан. Та се тачка поново скида с дневног реда и оставља док министар не оздрави. Сутра дан је влада дала оставку, држање седница је прекинуто и министар је опет, такође изненада потпуно оздравио. Сад пак, кад је криза свршена и скупштина отпочела свој редовни рад, одговор министров не ставља се на дневни ред и ако је он скинут с њега само до оздрављења министровог. — Још онда када се министар онако изненада разболео, ми смо писали, да би узрок његовој болести могао бити и то, што су акта по ислеђењу мартовских демонстрација ишчезла незнано где и што је требало добити времена, да би се покушало, е да ли се но би нашла. Међутим као да је сав труд био узалуд јер као што видимо, одговор на ту интерпелацију не оставља се на дневни ред, као што је то морало бити, те су сви изгледи да неће ни бити дат и да ће многе тамне ствари из истраге поводом те демонстрације остати вечито неразјашњене, јер — аката нема па нема.

Из Народне Скупштине

Данас је у Скупштини дебатовано о закону о таксама и о панађурима.

Сима Игуманов

Сутра је равно сто година како се родио Сима Игуманов, српски добротвор, који је цело своје имање дао на подизање српске богословије у Призрену и тиме учинио, да се српска национална мисао у тим крајевима пробуди и подигне. Сутра на Три Јерарха после службе божје даваће му београдско грађанство парастос у Саборној Цркви, а после тога, око 11 час. пре подне великошколска омладина држаће у сали Велике Школе свечан скуп Сими Игумановом у спомен, на којем ће, после кратког црквеног обреда, председник „Побратимства“, говорити о животу и заслугама тог великог српског патриоте и добротвора.

Пик Јово наново

Како више нема ни једне гране наше државне управе у којој г. Тодор Петковић није провео бар неко извесно време, то ће се, како нас уверавају, г. Т. Петковић опет повратити у дипломацију, своју почетничку каријеру, а одатле опет кроз сва звања на којима је и раније био, те ће тиме потпуно усавршити своју енциклопедску подобност.

Законски предлози пред Државним Саветом

Како дознајемо Државни Савет проучио је и већ дао своје мишљење о свима законским предлозима који су му били упућени.

Змај опасно оболео

Из Каменице смо јутрос добили вест да је Змај опасно оболео и да му је сва породица хитно позвана к њему. Змај је већ поодавно врло оронуо здрављем, а сада му се још погоршало. Надајмо се да ће се ипак окренути на боље.

Цензор

У одељење управе града Београда за цензуру списа и новина одређен је г. Веља Рамадановић, писар кварта теразиског на место г. др. Љубе Мајсторовића, коју је одређен за шефа кривичног оделења Управиног.

На Дну

Вечерас ће се приказивати у Народном Позоришту „На Дну“ чувена драма Максима Горког. И изван Русије успех је ове драме био врло велики, тако у Немачкој, где није баш тако велико интересовање за руске ствари, ова је драма давана преко шест стотина пута једно за другим.

МИНИСТАРСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Влашко му је име, а Србин је; родом из Чуруга; отац му је био поп. Као млад медицинар друговао је много с Пером Тодоровићем; био је по мало социјалиста, по мало анархиста и бакуниновац. Неко време уређивао је „Стражу“. Тек као лекар прешао је у Србију, обесио о клин Бакунина и Перу Тодоровића, богато се оженио и радио свој посао као општински лекар у Београду. Обесио о клин и медицину. Дао се на финансије. Много читао, помало и писао о финансијским питањима по разним радикалским листовима. Био управник монопола с прекидима и управник Београдске задруге. Већ петнајест година кандидат за министра финансија у радикалским кабинетима, али све до јуче никако није хтео да се прими. Кажу да има свој нарочит финанцијски програм, добро израђен, који ће се старати и да изврши. Једни веле, да је врло вредан, други да је врло комотан а сви веле, да има добар подрум и да воли ајвар.

Љубазан, добар човек, који ће можда бити и добар финанцијер.

(1834—1879)

Пре својих тридесет година нико од нас Срба није ни помишљао, да ће између Срба и Бугара владати такав антагонизам, као што је данас. Све, што је тада било интелигентније, и отменије у Бугарској, све је то, нарочито после бомбардовања Београда, упирало уочи на Србију. Одавде су Бугари ишчекивали велике догађаје. Бугарске патриоте нису упирали очи у Москву и Петроград, већ у Београд и Букурешт, где су српски и бугарски одбори солидарно радили на ослобађању словенскога живља у Старој Србији и Маћедонији. Бугари су из Београда изгледали своје спасење све до последњег рата са Турцима и што није отишло у Москву, Одесу, Петроград или Кијево, те се склањало у Нови Сад, Београд, Темишвар и друге наше градове, да оданде развије свој рад на ослобођењу потлачених сународника. Један од тих ретких и знаменитих људи у бугарском раду око ослобођења и ускрснућа бугарске државе био је и Љубен Каравелов, који се много борио и који је много патио.

Он се родио у Копривштици у Бугарској 1834. г. и од ране своје младости провео је свој живот у борби за бугарску књигу и име. У шесдесетим годинама прошлога века искрсне он наједаред међу Србима. Као сарадник новосадске „Заставе“, Краљевићеве „Србије“ и „Будућности“, Јовановићева „Змаја“ и Никетићева „Враголана“ оставио је осетан траг у нашем политичком животу. У Новаковићевој „Вили“ и новосадској „Српској Матици“ радио је на литерарнобелетристичком пољу. Његови политички чланци као и његове приповетке писани су простим и силним народним језиком.

И живот, као и време у ком је живео, било је пуно буре и борбе. Када је 1868 г. погинуо кнез Михајло, затворе Љубена са Владимиром Јовановићем у Каменици код Новог Сада. И моје у варадинској градској тавници које у пештанским казаматима чамио је више од шест месеци, док се није те тешке оптужбе спасао. После тога понова је прешао у Београд, где му намесничка влада стави на расположење једну штампарију, који он пресели у Букурешт и ту почне издавати лист на бугарском језику. У програму овога листа Љубен се чврсто држао Србије и она је за њ била узданица бугарскога народа; каква му се чинила пре Михајлове трагичне смрти у Топчидеру. Из Букурешта је писао Љубен своме пријатељу г. Љуби Каљевићу, уреднику „Србије“, на чијем је листу радио у рубрици о Бугарима и осталом словенству, да му лист напредује и да хвата корена у народу. Око њега тада беше окупљена сва бугарска интелигенција и богаштина, која се налазила у тадашњим кнежевинама Румунији и Молдавији.

Док је био у Србији, Каравелов се налазио у колу тадашњих младих либерала Стојана Бошковића, Љубе Каљевића, Владимира Јовановића, Панте Срећковића, Алимпија Васиљевића, Милована Јанковића и др. У Новом Саду друговао је са Милетићем, Змајем и осталим заставницима, али у борби између заставе и напретка није узимао никакво умеће.

Љубен Каравелов спада у оне ретке Бугаре, који су са потпуном искреношћу волели Србе. Све до смрти своје Љубен је веровао у духовну заједницу ова два братска народа које су и политички рачуни и себични интерес за дуги низ година расцепкано. И ко зна, да Љубен Каравелов није подлегао 1879. г. сушици, да је он са оним бројем својих старих другова, правих бораца на ослобођењу Бугарске, наставио политику првих дана, ко зна, да ли би Бугари на Брегову забадали своје зубе у српско месо и да ли би бугарска егзархија сматрала за прву своју дужност, да разорава српске споменике у Маћедонији и Тракији.

Љубен Каравелов вели за њ његов добар познаник и негдањи уредник „Србије“, и био је веома оригиналан човек. Енергичан, пун темперамента, са погледом каквог Тамерлана, чиста бела лица, пусте црне браде и коврџаве косе, изазвао је опште интересовање. А кад плане, обузме га румен од образа до врата очи му сену и човеку је тешко било издржати његов поглед. Био је плах у свему, и кад ради и кад не ради. По читаве дане радио је неуморно, а затим би по читаве ноћи проводио са друговима, веселећи се. Његов егзалтиран дух откривао је човека необичног талента и великих способности.

На дан 21. јануара 1879. г. у подне умро је у Рушчуку Љубен Каравелов у наручју своје жене и својих пријатеља. И тога дана сав Рушчук и сва Бугарска беху увијене у црнину.

Љубен Каравелов био је велики Бугарин. Та сав живот свој утрошио је на ослобођење своје домовине! Но он за то није био ни мањи Србин, јер они није појмио нити је осећао какву разлику између та два братска народа. Сродни по вери, по језику и по судбини — па да међу њима разлике? На срећу, Каравелов није доживео Сливницу. Он је видео Бугарску у њеном зачетку и умро је задовољан у помисли, да ће на Балканима владати срећан и сложан народ од Срба и Бугара. Како ће се те њине државе звати српска, бугарска, њему је било свеједно, јер он је сматрао Србе и Бугаре за један народ.

Када сам ономаде био у кући Љубена Каравелова у Београду, његова жена, осетно дирнута, показала ми је реликвије од свога мужа. Сва кућа бејаше непуњена успоменама на њега.

Љубен Каравелов оставио је за собом и једнога брата, који је наследио славу његову и побрао ове плодове са његова ловора. Заиста, жалосна је то игра судбине, када се између имена овога бугарскога патриота и имена србинова умеће један Петко Каравелов. Али доћи ће време, када ће се угасити распаљен огањ између два братска народа и тада ће се занавек заборавити имена оних, који су, служећи туђим интересима, потпиривали раздор на братскоме огњишту.