Из Токија јављају о јапанскоме ратном плану: Јапански ратни план састоји се у томе, да на првоме месту руску главну флоту једном линијом својих лађа ограничи на печилски залив, а да за то време преведе две војске на Кореју. Трећа војска стоји готова, да се у потребноме случају искрца источно од Порт-Артура, де би с бока потпомогла, напредовање оне прве две преко реке Јалу. Појединости се овде држе у највећој тајности. Кретања трупа бивају само ноћу.
Борба код Чемулпа између читаве јапанске флоте и два руска убојна брода, није још довољно расветљена. Износе се само одломци о појединостима, а и ти стижу из енглеско-јапанских извора. Па и ти мутни извори признају, да су Руси починили код Чемулпа чуда од јунаштва. „Варјаг“ и „Корејец“ изашли су из луке уз звуке руске народне Химне, полазећи сигурној пропасти у сусрет. Борба се водила из најближе близине. Пало је 800 топовских метака, а била је жива и пушчана паљба. Кад је топовску шајку „Корејец“ њен заповедник бацио у ваздух, руски мрнари, који су се спасли на француску крстарицу „Паскал“ певали су још непрестано руску химну.
Адмирал Абаса, који припада непосредној околини царевој и прима депеше адмирала Алексејева рекао је петроградском дописнику францускога листа „Ехо де Пари“: „Ми смо се решили да ништа не забашурујемо и објављиваћемо све вести, биле оне добре или рђаве. Кроз једно три недеље дана, кад отпочну борбе и на суву, имаћемо посведневно новости.“
Енглески листови чешће спомињу како ће Јапанци опколити Порт-Артур и приморати га глађу да се преда. Немачки стручни листови пишу сада, да је Порт-Артур снабдевен животним намирицама за шест месеци и то за 300.000 људи.
Један дописник „Дели Мела,“ који се преко Русије враћа из Порт Артура, тврди да су Јапанци у свом нападу на Порт-Артур изгубили једну велику оклопњачу, 1 крстарицу и 4 торпедњаче и један мањи бродић. А и други су им бродови толико оштећени, да су морали да се повуку у прву јапанску маринску станицу Сасехо на острву Киусиу, где ће се предузети оправка. Тиме се даје растумачити што се јапанска флота нигде не појављује.
Рајтеров биро саопштава из Ниучванга, да је адмирал Алексејев, у пратњи свога штаба, отпутовао у Харбин. Друга једна вест тврди да се Алексејев у овај мах бави у Муклену.
Владивосточка руска ескадра, која се после бомбардовања Хакодате изгубила, појавила се код јапанског острва Чусиме у корејском каналу, у близини јапанског пристаништа Симоносекија с једне, а Мезамфа и Фузана у Кореји с друге стране. Енглески листови се чуде где је јапанска флота кад се ова руска ескадра тако комотно шета по јапанским водама.
Јављају из Токија, да су обе нове крстарице, које су Јапанци у Ђенови купили, — „Нишин“ и „Кашуга“ — стигле у Јакосуко, ратно пристаниште на излазу из залива токијског.
Према вестима из Сеула корејски цар је примио у аудијенцију јапанског посланика Хавашија и војног аташеја, који су га обавестили о правом стању ствари. Цар је, веле, „одобрио“ поступак Јапанаца, изјавивши како се он потпуно ослања на Јапан.
„Новоје времја“ пише, како је протест руске владе против енглеске експедиције у Тибет најбољи доказ, колико руска влада мирно и хладно узима ратне догађаје. Сам рат не може Русију толико заузети, да она не обраћа пажњу ближем и даљем Истоку. „Свјет“ вели да ће се рат решавати пред Сеулом и да мир неће дотле бити осигуран док Кореја не дође под руски протекторат и док Сеул, Мезанфо, Фузан, Чемулпо и Гензан не добију руске гарнизоне.
„Новости“ тврде да велике силе немају права правити сметње проласку руске флоте кроз Дарданеле, јер је у питању самоодбрани Русије.
„Петербургскија вједомости“ жале, што се гроф Голуховски није тачније изјаснио, у чему се управо састоји неутралност Аустро-Угарске. Да она неће слати војску на Далеки Исток, то је било и иначе јасно, но важно би било да је изјавила како ни сад неће без Русије никакве кораке чинити на балканском полуострву.
Као што смо већ јавили, за главног заповедника руске војске у Манџурији постављен је ђенерал Лињевић, који важи у Русији као један од најбољих и најпопуларнијих ђенерала. Родио се 1838. год. у черниговској губернији, свршио је гимназију и тек се онда посветио војној струци. Још у кримском рату одликовао се храброшћу и постао пуковник. У руско-турском рату 1878. год. рањен је тешко, брзо је оздравио и ступио опет у бојне редове. У битци на реци Кјутричи решио је, као шеф друге кавкаске батерије, борбу у корист Руса и добио је зато од цара орден св. Ђорђа и златну сабљу. Унапређен је за ђенерала 1891. године. Као одличан познавалац источне Азије постављен је 1894. год. за заповедника војске у Манџурији, водио је интернационалне трупе у походу на Пекинг и освојио га. Интересно је да му је на заузимању Пекинга честитао први јапански микадо, који га је и одликовао највећим јапанским орденом — орденом рађајућег се сунца.
Француски Црвени Крст одобрио је за неговање рањеника у руско-јапанском рату суму од 250.000 дин.
Талијански Црвени Крст је решио да пошље знатну количину превијалишног материјала и руском и јапанском Црвеном Крсту.
Бугарски Црвени Крст шаље једну своју амбуланцију у Манџурију, а друштво „Славјанска Беседа“ почело је купити прилоге за руски Црвени Крст.
У пуној седници општинскога одбора вароши Прага, саопштио је председник општине Др. Срб, да одбор треба да овласти председништво, да петроградској општини изрази симпатије у име прашког општинског представништва и целокупнога становништва града Прага, пошто је руска велика сила на нечувен начин нападнута од азијскога непријатеља; даље да протумачи, да су становници Прага одушевљени срдачном жељом, да Бог руско оружје благослови победом у интересу културе и на част и на славу целога Словенства.
Из Бугарске су се врло многа лица јавила, која су хтела да иду као добровољци у Русију. Према једној вести из Софије руска влада је преко свог дипломатског агента дала свима на знање, да Русији не треба војника пошто их има довољно.
у Бечу је одслужено у руској цркви молебствије за победу руског оружја. После молебствија велики број словенских ђака упутио се најпре пред руско посланство, где је отпевао руску химну и више руских песама. Одатле су ђаци отишли пред француско посланство, где су певали Марсељезу.