Не против спољњег него против унутрашњег непријатеља
Један од добрих познавалаца босанске војске и војних утврђења у Босни и Херцеговини изјавио нам је:
— Сва утврђења у Босни и Херцеговини грађена су с обзиром не на рат него на унутрашње буне. Због тога та утврђења неће ни играти велику улогу у војној одбрани аустроугарских трупа у Босни и Херцеговини.
Овај интересантан чланак добили смо од једног виђеног Србина Херцеговца, који је годинама живео у херцеговачким гудурама и учествовао у свима побунама против аустријске управе у Босни и Херцеговини.
Аустрија се спрема. Згода јој је сад или икад. Русија, привремена јој савезница и природна протекторка свих Славена, запачата је вештом клопком Шарлмањевих наследника у рат са жућацима. Беч рачуна: Руси су спутани; Турска лањском комитском горилом упропашћена; Србија је неспремна; Црна Гора је добра за дефанзиву а за офанзиву није никад ни била; Грчка и Румунија су германска предстража, а Арнаути бунтовни измећари апостолског величанства. Поврх свију згода берлински му је мандат у шакама, а он му дава право да мири немирне. И за то под видом „увођења рефорама“ Ирија тако вешто и калдрмише форинтама змијасте путове кроз малисорско подгорје и дуж оног репа измождене турске хидре, грла ћесарске видре и копуле србијанско-црногорских близанаца — Пљеваљског и Новопазарског Санџака.
И не истичући суревњивост Италије — заинтересоване Арбанијом и Тиролом, чија се млађа генерација непријатељски понаша према скомбинованој цар-краљевини, а чија би се дипломација с аустријском можда, и могла нагодити око парчања наше коже, — па и не узимајући у обзир — ваљда, — и руско-француски непристанак па таки корак бечко-пештанске лихварке, — приказујемо ово:
Аустрија држи окупиране Босну и Херцеговину већ 26 година. Да је она неспособна да срећи народе, доказ нам је њено морално, економско и политичко упропашћење тих српских покрајина. Како Босанци и Херцеговци оличавају витештво и издржљивост, то је и природно, да они и мрзе јуначки намет насилника и гледају да му у датој прилици врате немило за недраго. 1882. година и борба православних и мухамеданских првака за богомољско-школску автономију то посведочава. И то је баш оно од чега Аустрија стреца. Додајмо ту антагонизам општеславенскога, елемента са пангерманским и маџарским у Аустро-Угарској, имамо повода, мислити, да она ни у случају јапанског успеха, који „острвски џин“ — Енглеска и Тројни Савез тако жудно ишчекује, не сме јурнути кроз Лимски теснац.
Говори се, да Аустрија није луда — да не употреби ову згоду за окупацију Старе Србије, Маћедоније и Арбаније, — чак и то, да би је сам султан у страху од Руса — евентуалних победника Истока — могао повући; да му с илирских позиција чува Босфор од Белог Цара. Не! Од свих тих претпоставака једино је могућа — анексија Босне и Херцеговине, а то је баш оно што је за српску ствар најгоре. Јер Источно се Питање сад решава далеко на сунчеву прагу; и у најбољем случају тешко да ће Русија што добити — највише да анексира Манџурију, а то ће и Енглеска учинити с Мисиром, Немачка ће гледати да отвори пијаце по Месопотанији, Италија по приморској Арбанији, а Аустрија да анексира Херцег-Босну ни бар прокрчи друм за Солун.
А то је то, од чега Србија и Црна Гора не могу живети ни умрети.
У оба ова случаја — било да се Аустрија задовољи анексијом Херцег-Босне, било да крене преко Митровице — устанак је народни у Босни и Херцеговини неминован.
Пошто није било среће, да Србија и Црна Гора — уза султанов благослов или без овога — освану триумфаторски једно јутро на Лиму, и тим спрече све умишљаје тевтонског Тонара, и прихвате се позиција за успешно остварење заветних нам идеала, — то је у претпостављеним случајевима а против истих најрадикалније средство — босанско-херцеговачки устанак.
Срби у Босни и Херцеговини све три вере — и православни, као свесни носиоци заветне српске мисли, мухамеданци — као фанатички осветници за угрожени им понос, католици — као до коже и костију експлоатисани робови, — могу бити и биће у одсудном часу згрупирани под једним барјаком.
Држимо, да није нужно наговештавати да је у таквој прилици дужност и у интересу српског Пијемонта — Србије и српске Шпарте — Црне Горе и морално и материјално потпомоћи своју браћу и бити им челичним ослонцем. Наглашавамо, да је лепша славна — „Косовска“ — погибија но гњило пропустити једну покварену назови-културтрегерку (која сад тако нервозно мобилизира војску, и околишно побеђује маџарску опструкцију те добија индемнитет), да нас блокира одсвуд, браћу нам попршти, а нама крв на памуку посиса.
Кад једној пегавој језутској Аустрији неправедни циљ оправдава подла средства, што да пробуђену Србадију праведни циљ не загреје да се лати поштених срестава? Кад може једна Аустрија стварати неприлике у срцу слободне Краљевине Србије и од ње захтевати пут кроз Моравску долину за Маћедонију, што да не може Србија и Црна Гора, и што да нема права — да својим прегалаштвом и самопожртвовањем крунише наде милијуна својих саплеменика, који на Авалу и Ловћен гледају као на исток сунца своје слободе?!…
На патриотизму и разборитости краљевске и кнежевске владе лежи одговорност за будућност Јужних Славена; а на одушевљењу и поштењу српског народа — готовост за остварење српских идеала.
Како ко, Босанци и Херцеговци ће се умети одужити својој заветној мисли; а жиг проклетства нека почива на челу онога небригеша, који је позван да их не пусти да пропану!
Та и сами Османлија вели: „На сабљи смо царство добили, без сабље га не пуштамо!“
Срби! пет стотина година освете гледају нас данас са светих гробова кнеза Лазара, „Хебског Сужња,“ Баја Пивљанина, Светог Петра, Вожда Кара-Ђорђа, војвода̂ Шупљикца и Вукаловића, и других бесмртних великана наших, који падоше у борби „за крст часни и слободу златну“ „с мора до Дунава“. Па се постарајмо: да имамо „су чим изаћ’ пред Милоша и остале српске витезове!
Боље гробом но срамотним робом!…
Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.
Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.
Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.
Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.
Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.
Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.
Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.
Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.
На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.
Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.
Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.
Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.
Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.
Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.
Прославивши двадесетпетогодишњицу силеџијског режима у Босни и Херцеговини, који се нарочито одликовао непријатељством према српском имену, окупаторске власти су се сада од једном нешто мало одобровољиле и према Српству у оним крајевима. Г. Бурајан обећава чак пред делегацијама, како ће они порадити на томе, да становништво у Босни и Херцеговини ни у чем не позавиди својим саплеменицима преко границе. Томе обећању није, до душе, много веровати, али је и оно свакако значајно, као што је значајан и факат, да су све власти у Босни и Херцеговини добиле наређење, да се — противно досадашњем начину — свугде и у свачему показују предусретљиви нарочито према Србима православне и мухамеданске вере. Босанци и Херцеговци се чуде овој изненадној промени у држању окупаторских власти, али држећи се оне народне речи: „вук длаку мења, ама ћуд никако“, некако подозривим оком гледају ову промену. У целој Босни и Херцеговини опште је уверење, да се Аустро-Угарска спрема да у најкраћем времену крене напред у Новопазарски Санџак, па — ако се може чак и до Солуна. Но исто тако се и верује, да би Аустро-Угарска у том продирању наишла па отпор, а нарочито Мухамеданци мисле, да би у том случају аустријску војску дочекала редовна турска војска — да би дошло до рата између Турске и Аустро-Угарске. Кроз четврт века се притајивала мање или више, код Мухамеданаца, нарочито мржња на оне који им, после крвава њихова отпора, отаџбину подјармите. И кад сада дође код њих реч на могућност рата између Турске и Аустро-Угарске, у сваког се Мухамедовца очи живље засијају. Но аустријска управа у Босни и Херцеговини довела је жбирски систем до савршенства и она је тачно обавештена о расположењу, које влада међу мухамеданским Србима. Пази се на сваки покрет њихов, но све то бива у највећој тајности. Не давно су упали жандари у џамију у Бос. Дубици, где су нашли око осамдесет скривених пушака острагуша и велику количину револвера. Све су то у највећој тишини покупили и однели. Узели су, истина, виђеније Мухамедовце из тога места на саслушање, распитујући ко је и од куда то оружје набавио и у џамију склонио, но кад ни од кога не могаше ништа докучити, не учинише никоме ништа нити кога глава заболе. На против, запретише свима да о томе никоме ништа не казују. Најмање би се пак хтело, да проналазак тога оружја објаве преко својих листова. И то је један знак времена.
У аустријским делегацијама говорио је ономадне заједнички министар финасија и земаљски управник Босне и Херцеговине, барон Буријан, о економним приликама и политичком стању ове потлачене српске области. У првоме делу свога говора узнео је „колосалне“ заслуге Венијамина Калаја за тамошње хришћане. О Србима Буријан није ни говорио. Из целога његовог говора видело се, да се Буријан бојао од српскога имена као од куге. Затим је, прелазећи на религиозне прилике, изјавио, да је заслуга Аустро-Угарске, што је принцип о верској толеранцији ухватио дубоки корен у Босни. После овог констатовања, које пре личи на какву досетку Мефистову, Буријан се „обрадовао“, што су се српски црквени поглавари у Босни споразумели са народним првацима. „Влада је“, вели он, „од увек тежила, да праведно реши то питање, само није трпила, да автономна верска организација захвати у сверу владине власти. Народни прваци су се у последње доба споразумели о митрополитима, па се на послетку постигао и с владом споразум у погледу начела будућег организационог статута“. Али 6е „влада ограничила на оцену поднетог јој нацрта, у колико је то потребно било са државног гледишта. Како се сада постигао потпун споразум о начелима организације, мора се текст статута, што ће се тек саставити, најпре поднети на одобрење васељенском патријарху у Цариграду.“ По себи се разуме, да ће се Аустро-Угарска, која је измишљала све могуће начине, да заустави национални покрет у Босни и Херцеговини постарати, да између цара и патријарха постави све веће препреке, како би се питање о српској црквеној автономији што позније решило, јер „ће статут тек тада санкционисати Њ. Апостолско Величанство, када га васељенски патријарх одобри.“ По овоме статуту увешће се црквена управа са три ступња: црквене општине, дијецезе, синод и томе подобне централне управе. Бир ће се укинути, а на његово место доћи ће нарочити прирез за свештенике.