Ознака: Двобој

  • Дуел без дуела

    Јуче смо читали у једном страном листу пакосан реферат о догађају, који већ неколико дана занима нашу штампу. Ту се тврди, да ми овде у Србији немамо довољно храбрости за двобој, да се код нас такве ствари увек лепо и на миру свршавају, да још никад нико није у двобоју погинуо и да чак нико није ни огребан.

    Човек који је то писао нема право, иако тако на први погледа изгледа. Јесте истина, да код нас још нико у двобоју није ни рањен ни убијен, јесте истина, да код нас уопште до правог двобоја никако и не дође, али није истина, да је томе узрок недостатак храбрости за такве ствари. То није.

    Разлози су напротив сасвим други. Двобој, као што смо већ једном рекли, није српски обичај; краљ Милан, по угледу на стране народе, покушао је да га и код нас уведе, али му то није испало за руком. Расписом се такве ствари не уводе, нити могу да се уведу. Без традиција, без обичајем утврђених и освештаних двобоја не може нигде да буде, па не може ни код нас. То је један разлог, а други је оно: грађански закони наши не знају за двобој; кад би учесници у једном двобоју, после несрећног исхода његовог, дошли пред суд, судије наше морале би да му суде, као да није ни било двобоја. Ако сте убили вашег противника, судили би вам као убици, ако сте га ранили, били бисте кажњени за телесну повреду. Двобој вам не би служио као олакшавна околност; напротив, казало би се, да је убиство или повреда са предумишљајем, па би вам према томе и казну досудили.

    Ето то је најважнији разлог, што код нас не може да буде правог двобоја. Није тако тешко погинути, као што је тешко због двобоја туцати двадесет година камен у Топчидеру, или изаћи на Карабурму, понижен и осрамоћен, као последњи разбојник или убица. Човек који би код нас истински изашао на дуел био би у ово; алтернативи: или да буде рањен или убијен; или да буде осуђен на смрт или на робију; трећега нема. А ко би то учинио, тај би одиста још понајпре био за луду кућу.

    У свима другим земљама, у Француској, Немачкој, где је двобој допуштен или упола допуштен, казне су врло мале и благе, затвор од неколико месеца, чак и у случају кад вам противник погине. У земљама пак, где је двобој као код нас забрањен, у Енглеској, у Америци, казне су врло тешке, исте као и код нас. Само има једна разлика. Тамо се већ и позивање на дуел оштро кажњава, а јавно мњење, сваки пут у таквој прилици осуђује не онога, који евентуално није хтео двобој да прими, већ напротив онога, који је мимо тачне законске одредбе покушао да учини нешто, што се противи земаљским прописима и обичајима.

    Зато треба и код нас то питање једном за свагда да се рашчисти. И ми лично признајемо, да има увреда, које одиста ништа друго на свету не може да сапере, до крв. И ми признајемо, да је кукавички бежати од двобоја, али тражимо, да нам се после не суди као ординарним разбојницима; тражимо да можемо остати слободни, часни грађани. Или, ако се већ сматра, да је двобој једна средњовековна предрасуда и бесмислица, нека се онда јавно забрани и казни свако позивање на двобој, нека онда јавно мњење не заурличе за сваким који није хтео на мегдан да изађе, да је нитков и кукавица.

  • Г. Јакшић и официри

    Оптужбе, које је г. Св. Јакшић јуче изнео у свом писму, упућеном Министру Војном, тако су тешке, да је дужност сваког независног листа, да се на њих осврне. За боље разумевање тог питања, потребно је, да кратко прегледамо целу историју његову.

    Г. Јакшић у свом листу донесе једну белешку, која увреди г. Завађила. Он не прими послату му исправку, нити пристане да изиђе г. Завађилу на двобој. Г. Завађил га онда нађе у кавани и удари шаком по лицу, а г. Јакшић у своме листу сутрадан необично оштро одговори на то и г. Завађилу и официрима који су били с њим.

    Све ово довде било је у свом реду, ако се уопште може узети, да је грдња и туча по каванама коректна и допуштена ствар. Али сад настаје нешто, што више никако није у реду. Увређени официри решавају на који начин да се сами разрачунају с г. Јакшићем због његовог оштрог чланка; војници и подофицири, свакако не из личних разлога, траже га у његовој редакцији и у његовом стану; да су га нашли, ко зна шта би било! Један од њих — или можда други која, али у сваком случају солидаран с њима — чак јавно у једном листу каже, да ће се официрски кор „страховито разрачунати“ са г. Јакшићем.

    Те усмене и писмене претње, осим тога што су незаконите, су још и — баш с чисто официрског гледишта — апсолутно некоректна ствар. Ко ово не верује, нека загледа у ма који кодекс о дуелу, било француски, било немачки, било ма који други, па ће се уверити и сам. Кад г. Јакшић није хтео да му да сатисфакцију оружјем, г. Завађил је ту сатисфакцију прибавио сам себи тиме, што га је јавно у кавани ударио. Може сад г. Јакшић писати и говорити што год хоће, г. Завађилу и осталим официрима не остаје ништа друго, до да га туже суду, колективно, преко команданта места или сваки понаособ. Закон о штампи дао им је ту могућност и они, ако хоће да остану коректни, треба тако да раде.

    Да је ово наше тврђење тачно, ево једног примера. Генерал Фон Алтен, командант једног немачког корпуса, имао је пре кратког времена врло сличну аферу с једним социјалистичким новинарем из Хамбурга. Овај га је у своме листу био назвао „старом оклепаницом“, „човеком коме је кецеља његове куварице милија но застава под којом служи“ и т. д. Стари генерал му је на то послао своје сведоке; кад је овај одговорио да се из принципа не бије, он га је онда нашао на улици и ударио корбачем по лицу, а сутрадан тужио суду. Шта је даље било, споредна је ствар; главно је да се види, да се баш у немачкој војсци, у којој је цело питање о дуелу и сатисфакцији утврђено не само сталним прописима, него и дугогодишњим традицијама, један генерал, кад противник није хтео да му изиђе на двобој, задовољава пресудом грађанскога суда.

    Па кад је тако у земљи, где је дуел стара, обичајима утврђена установа и где су појмови о официрској осетљивости много строжи но код нас, онда тако треба да буде и овде. Двобој и иначе није српски обичај; кад смо га већ увели, и њега и све остале бесмислице око њега онда бар треба да умемо и да се понашамо онако, како би се у сличној прилици понашали они, код којих је он вековима у снази.

  • Два писма (2)

    Господине Уредниче,

    У 12 и 13 броју „Слободне речи“ изашла су два моја чланка у којим сам осудио онакав напад какав је извршен у Гранд Хотелу, на г. Јакшића новинара.

    У 14 броју истога листа изашло је писмо „једног официра овлашћеног од својих другова“ после чијег изласка, мени није могуће бити и даље чланом те редакције. Зато вас молим за гостопримство.

    Ја се не бих освртао на то писмо без потписа, да није од општијег значаја, и да не служи као повод да се расветле неки појмови, који су код нас сасвим нејасни. Већ сама његова изјава: да је то писмо једнодушан израз целог официрског кора, чиста је иронија на садање стање „једнодушности“ у официрском кору.

    У писму има две тачке, управо две мисли које му дају нарочито обележје, неке аномалности.

    По мишљењу господина, у Србији постоје два друштвена реда: један у мундиру, који човека штити од сваке критике и даје му права, да се диже изнад закона, да се не осврће на њих, и да се са онима из оног другог реда, који се усуде да прокритикује који њихов неуместан поступак „страховито разрачунава“, и други ред који има да се покорава законима и захтевима те господе.

    Куда ће то одвести, јасно ће бити тек ако се покуша да се изведе. „Страховитих разрачунавања“ може бити у свакој земљи а не само у Србији, то је ствар слободне воље, али тек после сваког „страховитог разрачунавања“ долази једно — праведно разрачунавање. То ни у Србији нека нико не мисли да ће избећи.

    Друго нашта се господин спотакао, то је „част мундира“. Нама је позната та фраза, у прошлим временима слушали смо је често. Дошла нам је са запада. Рођена, је тамо где су владала вековима два разна појма, о части, појам племства коме је припадао официрски кор и појам масе.

    У Србији је један једини појам о части, појам поштених људи, без обзира шта покрива његова плећа капут, мундир, или гуњ. Доказ су они сукнени гуњеви којима су били огрнути они чија часност и понос служи нам и сада као узор. Ми имамо аката у нашем државном и друштвеном животу, који се никако не би могли сложити са традицијама мундира у другом свету, али то није сметало ништа да их земља поздрави необично топло и симпатично, јер су учиниоци његови руководили једним узвишенијим и ширим принципом, принципом поштених људи, и добрих Срба.

    Зато ко хоће да га у овој земљи разумемо, ко хоће да тражи задовољење себи, нека се не позива на част капута или мундира, већ часна човека. И последњи наш сељак зна којим је она актима угрожена, и у тим случајевима одобриће лично прибављање сатисфакције, цела земља.

    Ово сам сматрао за потребно да изјавим писцу, поменутог писма, које има ту добру страну, да је успело да дође до „једнодушности у официрском кору“.

    Преко свега онога што носи узан полемички карактер, прећи ћу:

    Вама Господине Уредниче благодарим на љубазности.

    С поштовањем

    — Љубомир Бојовић. Сврш. Правник, новинар

  • Два писма (1)

    Г. Св. М. Јакшић, уредник „Штампе“ молио нас је да донесемо писмо, које је он упутио Министру Војном.


    Београд, 14. марта 1904. г.

    Господине Министре,

    Аутентично сам дознао, да је извесна група официра целога јучерашњег дана спремала да изврши напад на мене, и да је то познато и полицијској власти.

    Јуче у подне та иста група официра саветовала се прво на Калимегдану а затим се распоредила од штампарије мога листа па кроз улицу Васину и Кнез Михаилову, и наоружани чекали су да ме нападну.

    У касарни телесне гарде још јуче изјутра иста група официра држала је скуп, на коме је решавала о начину на који ме треба напасти. На то саветовање били су позвати и неки официри из других пукова.

    Поврх тога, четири војника из пешадије поставили су се синоћ пред уредништво мога листа и ту су се бавили све дотле докле еспедитор мога листа није закључао уредништво и отишао.

    У мој стан долазио је јуче један поднаредник са једним редовом, и питали су слугу у кући, да ли сам ја код куће. Ни поднаредник, ни редов нису на својим еполетама имали бројеве свога пука!

    Све те, а и друге околности, приморавају ме да се обратим Вама, као војној врховној власти, и да Вас известим: да се спрема мучки и најбруталнији напад против моје слободе и мога живота.

    Ја сам, на тај начин, стављен ван закона и у положај нужне самоодбране, јер, као што сам поуздано извештен, они исти, који су спремили и извршили онај напад на мене у Гранд Хотелу, нису тим нападом задовољни, већ сад поново налазе увреде у чланку, у коме сам ја говорио о томе догађају.

    Додаћу, међутим, да су ти исти официри нашли за потребно и за дозвољено да забораве све оне тешко увредљиве псовке, којима су, на нечувен начин међу људима од образовања, обасули оне вечери у Гранд Хотелу не само мене, већ и моје родитеље!

    Сувише је напомињати, да моје уверење деле и сви трезвени грађани у Београду: да Ви, Господине Министре, у првом реду носите одговорност за све ово што се јавно против мојег живота намерава и предузима, и да првенствено у Вашој власти стоји, да се предузета безакоња према мени одмах обуставе, и да Ви моју личну сигурност зајемчите.

    Ја сам, овим врстама, употребио своје право и одговорио својој дужности.

    С најодлучнијим поштовањем

    — Св. М. Јакшић. Власник „Штампе“

  • Дневне вести

    Опет криза!

    Последњих дана кружили су по престоници разни гласови о сукобу неких министара, и о неминовној кризи као последици тог сукоба. Верујемо да за сад нема изгледа на кризу, али да ће је бити када се буде дефинитивно решавало о буџету, то је на сву прилику врло вероватно.

    Петроградски посланик

    Сигурно смо извештени да ће г. Ст. Новаковић, наш посланик у Петрограду, крајем овог месеца отпутовати поново на своју дужност у Петроград. Пронесени гласови, да ће бити стављен на расположење, били су у толико тачни, што је сам г. Новаковић желео да се повуче.

    Утаја од 150.000 динара

    Г. Љуба Живковић, адвокат масе Велимира Теодоровића, тражио је, да му господа Веља Тодоровић, бивши министар полиције и пуномоћник горње масе, и Милош Петронијевић, бивши секретар краља Александра, поднесу у року од два дана рачун по суми од 150.000 динара из масе покојног Велимира. Ако у томе року не поднесу рачуне, он ће их тужити суду за утају. На то је г. Тодоровић тражио од г. министра финансија, да му се да рок од два месеца, да прибави потребне документе, којима би оправдао мањак у маси г. Велимира Тодоровића, али му г. министар финансија није дао тај рок и тако ће, вероватно, за два дана господа Тодоровић и Петронијевић за утају ставити под суд и у притвор. Г. Тодоровића је јуче полиција задржала на железничкој станици и спречила га од пута у иностранство.

    Неће бити устанка

    Из најсигурнијег извода дознајемо, да је унутрашњи маћедонски комитет, коме су на челу Грујев, Лозанов и Сарафов, решио, да на пролеће не по диже устанак у Маћедонији. Народ је осиромашио и ослабио; цела ова текућа година употребиће се на организацију, набавку оружја и новчаних средстава. Комитет се нада, да ће онда моћи организовати устанак у свима вилајетима европске Турске.

    Двобој

    Конфликт између г. Пере Савића новинара и г. Јове Вељковића п. пуковника, који се изродио услед једног чланка у „Малом Журналу“, требао је да буде решен оружјем. Г. Пера Савић признао је онај чланак за свој, у коме г. Вељковић налази увреде за себе. Те су га увреде руководиле да позове г. Савића на двобој, и већ су г.г. Љуба Христић пуковник и Драгутин Протић адвокат, секунданти г, Вељковића, имали састанак са секундантима г. Савића г.г. Луком Лазаревићем мајором и Војом Нешићем капетаном. На том састанку који је био у „Ловачкој Соби“ код „Париза“, није се могло доћи до потпуне сагласности; сведоци сматраху своју мисију за свршену и разиђу се. Ово је досадањи ток ствари, а даљи развој јавићемо читаоцима.

    Избори на Великој Школи

    У седници академског савета Вел. Школе 12. ов. мес. изабран је са 26 (од 30) гласова за редовног професора за гвоздене мостове досадањи инжињер министарства грађевина и хонорарни професор исте науке на Вел. Школи. — На истој седници био је и избор професора за инжињерску конструкцију. Кандидати су били г.г. Светозар Јовановић, Драгољуб Спасић и Велисав Вуловић. Овај избор остао је без резултата.

    Нема седнице

    Данас није било скупштинске седнице, а неће је бити ни сутра, пошто одбори нису посвршавали послове, који треба да дођу на дневни ред.

    Нов начелник шумарског одељења

    За начелника шумарског одељења постављен је г. Љуба Новаковић, бив. министар народне привреде.

    Кад ће бити?

    Зграда Управе фондова која је по уговору требала још пре два месеца да буде готова и предата, није ни до данас свршена, нити има изгледа, да ће то скоро бити. Интересантно је знати, да ли ће за то одоцњење предузимач платити ону уговорену казну од 150 динара дневно, или ће се и овога пута извући, као што се извукао приликом зидања нове Војне академије.

    Београдско пристаниште

    Пре неки дан прочитан је у Инжењерском удружењу предлог комисије о регулисању савске обале и подизању пристаништа. Усвојен је комисијски предлог да се бара Венеција узме за пристаниште. На тај начин добило би се четири километра обале; вода би била најмање три метра дубока, а земљом које би се одатле ископала, насули би се остали делови Венеције. Трговина би овим много добила, јер би на тај начин железничка станица и паробродско пристаниште били једно поред другог.

    Питање је само, хоће ли ико од нас доживети да све то види.

    Ивањички мост

    Наређено је држање лицитације за грађење сталног каменог моста преко Моравице у Ивањици. Предрачунска је сума 84 хиљ. дин. Сазнајемо, да постоји озбиљна понуда за грађење овог моста од армираног бетона, за суму од 50 хиљ. дин. Зашто је онда, усвојен овај први план кад је овај други за толико јевтинији?

    Планови за сељачке куће

    Синоћ се у стану Друштва за чување народног здравља састао оцењивачки одбор одређен да доцени награде најбоље израђеном плану за сељачку кућу и отворио је све упућене у планове којих има 22. Планова има врло лепих и врло марљиво израђених, што служи само на част нашим архитектама. Што до сада за толико година није доспела да учини званична Србија, учиниће једно Друштво, које постоји тек нешто више од годину дана. Заслуга за то, да се могло приступити оваквом раду припада нашем вредном професору Ђоки Станојевићу, који је за ту цељ одредио награде 2.400 динара још онога дана, кад се Друштво основало. Осим тога г. Станојевић ће онај план који буде оцењивачки одбор примио о своме трошку умножити и послати свима нашим општинама на поклон. Овакав родољубиви рад г. Станојевића нека послужи као углед нашој интелигенцији.

    Аустријска влада и српски војници

    Познато је да се у бечком гарнизону налазе врло много Срба војника, који сачињавају засебне регименте и батаљоне. Они су скоро сви православне вере; па ипак бечка влада није нашла за нужно да им постави за вероисповедника човека њихове народности. Она не пропушта ни једну згодну прилику само ако би се могло наудити српској свести, српској вери и српском имену.

    Турски кордон

    Турски кордон на нашој граници удвојен је пре три дана. Наша влада требала би одмах да тражи објашњења од Порте по овој ствари.

    Светосавска прослава на Великој Школи

    И ове ће се године у В. Школи на свечан начини прославити Св. Сава. После сечења колача говориће г. др Станоје Станојевић, професор историје „о значају првога устанка“, а потом раздаће се награде Краљеве ученицима В. Школе, који су најбоље израдили светосавске темате. На јектенија одговараће академско певачко друштво „Обилић.“ Свечаност ће отпочети у једанаест часова, пре подне.

    Маскен-бал

    Београдско певачко друштво „Хармонија“ приређује 31. јануара маскенбал у сали код Коларца. Друштво чини велике припреме да ова забава буде што боља. Програм и улазна цена објавиће се доцније.

    Збор трговачких помоћника

    Дана 14. т. м. на Св. Саву одржаће се збор трговачких помоћника на коме ће претресати једно од важних питања по нашу трг. омладину. Збор ће се одржати у хотел Македонији у 2 часа по подне. Скрећемо пажњу трговачкој омладини да се у што већем броју одазове, јер се искључиво њених интереса тиче.

    Народно Позориште

    Управа Народ. Позоришта поднела је предлог министру просвете, да се спусте цене местима на Св. Саву и Видов дан када ће се давати само српски комади. Министар се одазвао овом предлогу Н. Позоришта, и тако ће се седишта тих дана давати по врло спуштеној цени. На Св. Саву даваће се две представе, после подне представљаће се Максим Црнојевић од Лазе Костића, а у вече сем Стеријиног Владислава још и Трифковићева шаљива игра Честитам. Максима Црнојевића неће играти глумци Народ. Позоришта, већ ђаци В. Школе и гимназије из љубави према позоришту.

    Измена у репертоару

    Данас у уторак, место Гејше, приказиваће се у Народ. Позоришту Кин, позоришна игра у пет чинова, написао Александар Дима Отац, а с француског превео К. Н. Кристић.