Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.
Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.
Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.
Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.
Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.
То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.
Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.
То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.