(Наставак)
Учини ми се да се стидео дела које се спремаху да чине другови му, али потреба је захтевала да се убију или похватају сви индијанци, који би се нашли на чистини; разумех да би свака примедба од моје стране била бескорисна. А ловци би се само томе смејали. То им беше задовољство и професија; и сигуран сам да су им у овом тренутку осећаји били исте природе, као и у лова-
……
(Наставак.)
Е лепо, нека један од нас узјаше на индијанчева коња; ма који од нас то може учинити као год и ја, нека пређе стазу Паха и побаца те стреле како ће им врхови бити окренути југу и ако Навајци не пођу тим путем док не стигну Пахе, ја вам остављам своју косу за једну лулу најгорег дувана из Канчуке.
— Живио! право каже! право каже! Живио стари Рубе! узвикнуше сви ловци на један мах.
— Они неће разумети за што је он узео тај пут, али то не чини ништа. Познаће стреле и то је доста. Док се они доле буду враћали, ми ћемо ићи да баратамо њино јело; имаћемо довољно времена да се извучемо из опасности и вратимо натраг.
— До, врага тако је!
— Наша група, настани Рубе, не мора долазити до извора пињонскок ни сада, а ни после. Она може прећи ратну стазу, мало више, близу Хелија, и спојити се о нама с друге стране брега, где има огромно дивљачи.
— Стара земља Мисирска претрпана је њоме. Неопходно је потребно туда да прођемо; не треба ни помишљати да овуда нађемо дивљих бикова после лова, који су Индијанци приредили.
— Све је тако, рече Сеген, Треба да обиђемо брдо, пре но што наиђемо на буфалове. Индијски ловци истребили су их из Ланоса. Тако дакле, на пут! одмах на посао. Имамо још два сахата до заласка Сунца. Чиме треба да почнемо, Рубе? Ви сте нам пружили план у целини; обраћам се вама и за појединости.
— Добро, по моме мишљењу, капетане, прво што треба да чинимо, то је да пошљемо једнога човека, да у највећем галопу одјури на место, где је трупа скривена; он ће их провести преко стазе.
— Где мислите да треба да је пређу?
Од прилике на двадесет миља на север одавде, има једно сухо и чврсто место, место на коме трагови не остају. Ако умеју тамо наћи се, неће оставити отиска који би се могло приметити. Ја бих узео на се, да пустим да туда прође читав низ вагона бентске компаније а да ни најокорелији Индијанац не буде у стању да позна траг; то бих слободно узео на се.
— Одмах ћу послати једнога човека. Овамо, Саише! имате добра коња, а познајете земљиште. Пријатељи су нам скривени на двадесет миља одавде, пажљиво их проведите дуж обале, као што је речено. Наћи ћете нас на северној страни брега. Можете јурити сву ноћ и с нама се наћи у зору. Идите!
Тореро не одговорив ништа, одвеза свога коња, ускочи на њ и упути се галопом северо-западу.
— Срећом, рече Сеген, пратећи га оком неколико тренутака, они су свуд унаоколо разрили земљиште; иначе трагови наше последње борбе могли би нас скупо стати.
— С те стране нема опасности, рече Рубе; али кад одемо одавде, нећемо више ићи њиним путем. Ускоро би нам пронашли траг. Треба да нађемо пут, на коме не остају трагови. И Рубе показа камениту стазу која се пружаше на север и југ, кружећи подножје брега.
— Да, ићи ћемо тим путем; ту нећемо оставити никаква трага. А после?
— Друга ми је мисао да се отарасимо оне лешине, доле што је.
И трапер, рекав то, указа покретом главе на Јампориков скелет.
— Истина, то сам био заборавио. Шта ћемо с тим да чинимо?
— Закопајмо га, рече један човек.
— Уха! не. Спалимо га! предложи неки други.
— Да, то је боље, рече трећи.
Осташе при овом последњем. Скелет однеше доле; мрље крви брижљиво убрисаше са стена; лубању разбише великим ножем, кости издробише; затим све ставише на ватру заједно са гомилом костију од дивљачи, готово већ претвореном у угаљ под пепелом. Само би какав анатомист могао ту наћи трагове човечијег скелета.
— А сад, Рубе, стреле?
— Ако ћете ме оставити то да радим са Билим Гарејом, ја држим да ћемо ми то удесити тако, да стрпамо ту све Индијанце из земље. Имамо готово три миље да пређемо, али ћемо се вратити пре но што ви будете готови за пушењем тикви, ведрица и осталом опремом за пут.
— Врло добро! узмите стреле. Довољна су четири момка, рече Рубе, извадив четири стреле из тоболца. Заддржите остало. Требаће нам вучијега меса пре но што пођемо. Нећемо наћи никакве друге животиње, догод не обиђемо брдо. Били! узјаши коња тога Наваја. То је леп коњ; али ја не бих дао моју стару кобилу за читав ескадрон таквих. Узми једно од тих црних пера.
Стари ловац откиде једно нојево перо из Дакомина шлема, па настави.
(Наставиће се)
Превод с енглеског
(Наставак.)
— Па разуме се! Било је тамо горштака, који не трпе да им се друг, низашта, опљачкан оставља у прерији. Ето, старе животиње! и Рубе указа на своју кобилу. — А пушку сам оставио Нилу, у размену, видећи да је ова, коју ми је он дао, боља.
— Тако си био на чисто са Рапаезима?
— Што се тога тиче, момче, то зависи од тога шта ти зовеш бити на чисто. Видиш ли ти ова обележја, ове зарезе са стране?
Ловац показа низ малих зареза на кундаку своје пушке.
— Видимо! видимо! викнуше више њих.
— Има их пет, јелте?
— Један, два, три… Да пет.
— Толико Рапаеза! Рубеова прича свршена је.
[Недостаје остатак текста]
(Наставак.)
— До ђавола! узвикну један ловац, курјака сад, или ништа. И човек нанишани.
— Стој! викну Сеген видећи то. Јесте ли луди, господине!
— Ја мислим да нисам, капетане, одговори ловац, дижући пушку, зловољна лица. Држим, да ипак треба што јести. Овде видим само курјаке; а како ћемо их ухватити ако нећемо пуцати?
Сеген ништа не одговори; само показа на лук који Сунце баш тада хтеде запети.
— О! тако је имате право, капетане; молим да ме извините. Био сам заборавио тај комад коске.
Коко узе једну стрелу из тоболца и опроба јој врх својом течношћу. То беше стрела за лов: он је намести на уже и пројури је кроз тело једнога курјака, који оста на месту мртав. Извуче стрелу, избриса је и уби још једнога вука, и редом тако док се пет лешева не простреше по земљи.
— Убите још какву другу животињу, викну неки ловац. Племићи, као ви, треба да имају бар два на ручку.
— Сви се насмејаше тој пошалици; Сунце не чекаше да се моли; уби још једну животињу.
Мислим да ће нам сад ово бити доста за ручак, рече Сунце, извлачећи стрелу и стављајући је опет у тоболац.
— Да, одврати шаљивчина. Ако нам још затреба можемо се опет повратити на посао. Та врста меса добра је кад се једе свежа.
— Имаш право, друже рече неки други; што се мене тиче, ја сам увек радо јео беле курјаке; добро ћу се почастити.
Ловци, смејући со шали њихова друга беху извукли сјајне ножеве, којима у брзо одераше курјаке. Вештина, којом они то извршише, доказиваше да им то не беше ништа ново. Месо би одмах искомадано; сваки узе свој комад и стави на жар.
— Другови! како ви ово зовете? Говеђином или овчетином? упита један између њих, који беше почео да једе.
— На жалост! овчијо — вучетином, одговорише.
При свем том, ово је добро јело. Кад се скине кожа, оно је меко као месо од веверице. По укусу мало личи на козје месо; не налазите ли и ви то?
— Мени више личи на псеће.
— Ни мало није рђаво; боље је но мршава говеђина, која се тако често једе.
— Мени би се чинило мало боље, кад бих био сигуран да овај, кога ја једем није глодао леш, који је на стени.
И човек указа на Диџеров скелет.
То беше страховита помисао, и у свакој другој прилици она би вам проузроковала повраћање.
— Пи! узвикну један ловац, готово сте ме згадили. Таман сам хтео узети печења од ове друге животиње. Сад, кад то рекосте, не могу, јер сам је видео где њушка око скелета пре по што смо доле ишли.
— А ти, стари халапљивче, тебе то ни мало не узнемирује.
То питање би управљено чича Рубе-у, који се озбиљно заузимаше око једног ребра, и ништа не одговори.
– Он? та идите, молим вас, рече неко други, одговарајући у место њега; Рубе је више таквих комада појео у свом животу. Је ли Рубе?
— Јесте, и кад би сте ви морали живети у шуми као ја, били бисте потпуно задовољни кад не бисте морали јести горега меса од вучијег; верујте ми, љубави моје.
— Можда, човечија меса?
…..
(Наставак.)
Видех завежљај како се свали на индијанчева плећа и спусти се до лаката му: замка је разапета. Чу се страховит узвик; тело мога противника јако се стресе; копље му испаде из руку и он се у истоме тренутку свали са седла и оста, пружен, непомичан, на земљи. Његов коњ гурну мога тако силно, да се обе животиње скотрљаше на траву. Сваљен са Марком, ја се готово одмах дигох на ноге. Све се то збило за много мање времена но што треба да се исприча. Подигнув се, опазих Сунце, где стоји с ножем у руци крај Навајца, притегнута замком.
— Коња! коња! докопајте се коња! викну Сеген.
И ловци у гомили јурнуше за животињом, која, вукући узде, трчаше кроз ливаду. Кроз неколико минута, животиња би ухваћена у замку и доведена на место, које у мало не би намењено мени за гроб.
Сунце, као што рекох, стајаше крај Индијанца пружена на земљи. Физиономије му издаваше два осећаја: мржњу и триумф. Сестра му у галопу стиже тога тренутка, скочи с коња и приђе му.
— Види, рече јој брат, показујући навајског поглавицу; види убицу наше мајке.
Младој девојки оте се из груди кратак, силан узвик; извади свој нож и наже се над заробљеником.
— Не, Луна! викну Сунце, вукући је назад, не; ми нисмо убице. У осталом, то неби ни била довољна казна: не треба још да умре. Жива ћемо га показати мариконаским женама. Оне ће играти маншик око великог вође, гордога борца заробљена без икакве повреде!
Ове последње речи, изговорене презривим тоном, одмах, учинише утисак на Навајца!
— Псино Кока! узвикну он покушав, и преко своје воље, да се ослободи из замке. Псино Кона! спојена са белим лупежима.
— Псино!
— А! ти си ме познао. Дакома? Добро је то…
– Псино још једном понови Навајац, упадајући му у реч. Речи му шиштећи, излетаху кроз стегнуте зубе, док му очи светлаху с изразом сурова дивљаштва.
— Он је! он је! викну Рубе долазећи у галопу. Он је! То је један Индијанац крвожедан као какав касапски нож. Убите га! раскомадајте га! умлатите га кајишима; то је бегунац из пакла: нека га пакао понова узме!
— Да видимо вашу рану, господине Халер, рече Сеген скинувши се с коња и прилазећи ми, мало забринут, како ми се учини. Где је рана? у месу? Нема никакве опасности, сем ако стрела не буде отрована. А тога се бојим. Сунце! овамо брзо, пријатељу! Реците ми да ли је шипка била отровна.
— Извуцимо је најпре, одговори Марикона. Не треба за то губити време.
Стрела ми је прошла руку скроз. Сунце је узе за два краја, разби дрво близу ране, затим шчепав џиду са заоштрене стране, лагано је извуче из ране.
— Пустите нека отече крв, рече он, док ја изпитам шипку. Неизгледа да је ово стрела за рат. Али Навајци употребљују отров, који врло брзо дејствује. Срећом ја га могу познати, а имам и против — отров томе отрову. Рекав то, он извади из своје торбе гужву памука. Брижљиво убриса крв са шипке за тим отвори неко стакоце и, усув неколико капи на метал, узе посматрати резултат. Ја очекивах, јако узнемирен. И Сеген изгледаше неспокојан; и како знађах да су се овим последњим често констатовала дејства отровене стреле, бејах слабо храбрен неспокојством које он изражаваше за време ове операције. Ако се он боји опасности, онда ту заиста има опасности.
— Господине Халер, најзад рече Сунце, имате добру срећу. То могу звати добром срећом, јер неоспорно је да вам противник има у своме тоблцу опаснијих стрела но што је ова. Дозволите ми да видим, додаде он.
И, подигнув Навајца, он извуче неку другу стрелу, из тоболца који још беше прикачен о раме Индијанчево. Пошто је поновио пробу, нагло узвикну!
— Јесам ли вам ја реко! Погледајте ову, зелена као жуч! Он их је обе отуд извукао: где је друга? Другови, помозите ми да је нађем. Не треба пропустати један такав доказ.
Неколико њих скидоше се с коња и потражише стрелу, која је прво била извучена. Ја погледах, колико могах, правац и од прилике растојање на коме је морала бити; нађоше је за један тренут. Сунце је узеде и усу јој неколико капи своје течности на врх. Она позелене као малопређашња.
— Можете благодарити Богу, господине Хелер, рече Коко, што вам ова стрела није прошла кроз руку, јер би смо тада ја и доктор Рајтер морали да употребити се своје знање да вас спасемо. Али шта је то? нека друга рана!… Ах! од прва вас је погодио. Пустите ме да видим.
— Држим ли да је то само проста огреботина.
— Овде је страховита клима, господине Хелер. Видео сам где се таке огреботине преобразе у смртне ране, када се добро не негују. Луно, мало памука, сестрице! Покушаћу да вам повређено место тако увежем како се нећете имати бојати рђава исхода. То вам дугујем, јер да није било вас, господине, он би нам умакао.
— Али да није било вас, господине, он би ме убио.
— Бога ми, рече Коко смешећи се, вероватно је, да без неме не бисте могли проћи тако олако. Оружје вас је изневерило… Није то лака ствар одбите удар копља кундаком а ви сте то славно извршили. Не чудим се што сте се помогли пушчицом при другом сукобу. И ја бих исто учинио да сам и по други пут промашио замком. Али нас је обојицу послужила срећа. Мораћете носити руку у завоју један или два дана. Луна! ваш појас!
— Не! рекох видећи где млада девојка скида диван појас, привезан јој око струка, не, молим вас, наћи ћу друго што.
— Видите, господине, да ли вам ово може послужити? реће млади трапер Гареј упадајући им у реч, срећан сам што вас могу послужити.
Рекав то, Гареј извади испод своје ловачке блузе једну малу мараму у боји, и пружи ми је.
— Ви сте красни; хвала вам, одговорих, и ако разумедох у чију корист беше пружена ова марама. Хоћете ли примити ову у размену?
— И ја му пружих један од својих малих револвера; то беше оружје, које је у оваком тренутку и овакој позорници, вредело колико његова тежина бисера.
Горштак је то добро знао, и са захвалношћу примио понуђени му дар. Али ма колико да га је он ценио, ја приметих да један прост осмех, који му дође с друге стране, за њега беше још драгоценија награда, и погодих да ће појас ма по коју цену, ускоро променити газду. Посматрах физиономију Сунца, да бих сазнао да ли је он приметио ово мало манервисање. Никакав знак узбуђења не указа му се на лицу. Он беше заузет око моје ране; превијаше је вештином, која би створила глас каквом члану медицинске Академије.
— Сад, рече ми кад би готов, моћи ћете најдаље за два дана ући у редове бораца. Имате рђаве узде, господине Халер, али коњ вам је најбољи који сам ја досад видео. Не чудим се што га нисте хтели продати.
Готово се сав разговор водио на Енглеском језику. Поглавица Коко говораше тај језик ванредно чисто и најпријатнијим акцентом. И француски је говорио као какав Паризлија; и обично је тим језиком говорио са Сегеном. Тиме бејах задовољен. Људи понова скочише на коње, журећи да се врате у логор. Скапавасмо просто од глади, вратићемо се да наставимо ручак, прекинут тако у невреме. Скидосмо се с коња близу логора и пошто их привезасмо за коље у сред траве, приступисмо тражењу остатака меса, које смо мало час видели у великим количинама. Нова непријатност беше нам припремљена; не остајаше ни једног парчета меса! Животиње су се користиле нашим одсуством; и ми сад само нађосмо сасвим оглодане кости. Чак и од гадног Динцеровог леша остајаше само костур.
(наставиће се)
(Наставак.)
И човек и коњ привлачаху нашу пажњу. Беше леп призор. Коњ црни ко угљен, ватрених очију, отворених и црвених ноздрва. Уста му сва запенушена, и бели мехурићи мраморисаху му врат и плећа. Беше сав у зноју, а снажни му се бокови преливаху при сваком замаху. Коњаник беше го до појаса; ту су нагост прикривали једино његов шлем и пера, неколико украса, који бљештаху на његовом врату, грудима и чланцима руку. Нека врста тунике, светле боје, извезена покриваше му кукове и бутине. Ноге беху голе до колена, а стопала чврсто утегнуте у опанцима.
Разликујући се од осталих Апаха, није имао никаквих слика по телу, а његова кожа бронзане боје сијала је здрављем. Црте му беху племените и ратоборне, поглед горд и продирући, а дуга му коса мешаше се с репом његовог коња. Седео је лепо и чврсто, на шпањолском седлу, а копље, држећи на узенгији, држао је наслоњено уз десну руку. Левом руком држао је бео штит, а на рамену му се нихаше тул пун стрела. Величанствен призор указиваше се човеку, када гледаше како се коњ с коњаником издвајаше у зеленом дну прерије; слика која пре потсећаше на каквог Омеровог хероја него на дивљака.
Пази повика један од ловаца полагано! гледните косу како одсјајава као жар!
— Треба да захвалимо овом парчету метала, јер би са свим упали у замку да га нисмо на време угледали, одговори Гареј. Гле, продужи зачуђеним гласом, Дакома! Тако ми вечности то је Дакома, други шеф Новахије!
Ја се окретох Сегену да видим ефекат ових речи. Марикона му се беше наднео над уво, и шапташе нешто са свим полако. Говорио је са јаким енергичним покретима и језиком који ја нисам разумевао.
— Па добро, одговори Сеген, изгледајући као да попушта његовим жељама ми га нећемо пустити да нам умакне, па видео наше трагове или не. Али никако не пуцајте, јер Индијанци нису даље од десет миља одавде. Ми га можемо лако опколити, па ако нам се не дадне могућност за то онда ја узимам на се да га достигнем сам, а ево ко ће ми још помоћи. Изговарајући ове речи, Сеген показа на Моро-а.
— Мир, продужи он сасвим полако. Не мичите се!
— Пст! мир!додаде он тишим гласом.
Овлада мртва тишина. Сваки притераше коленима, као да му тиме хоће заповедити да стоји непомично. Навајци беху достигли граници напуштеног логора, и скрећући лево, галопираху у косо, разгонећи вуке који им се нађоше на путу. Он беше прегнут на страну, истражујући погледом по земљи. Дошав пред нашу бусију, угледа предмет који је тражио и управи коња како ће проћи поред тога. Затим не затежући узде и неуспоравајући ход, саже се тако да му перје са шлема допре до земље, узе лук и понова заседе на седло.
— Красан! кличе тореадор.
— До ђавола! штета га је убити, прошапта један ловац; и потмукли жагор дивљења чу се међу овим људима.
После неког времена галопирања, Индијанац се нагло обрте, и беше готов наставити пут, када му поглед привуче […] крвава лубања. На трзање узда, коњ преви ноге и Индијанац оста непомичан, посматрајући са чуђењем мртво тело.
— Диван! диван! опет кличе Санше, Caramba, диван је!
То заиста беше најлепша слика, која се могла видети. Коњ, дуга репа пружена по земљи, накострешене гриве, која дрхће целим телом при покрету неустрашима му коњаника; а коњаник са блиставим шлемом, накићеним дугим перјем које се лепрша, бакарне коже, пун грације, чврсто се држи и оштрим погледом посматра предмет који му проузрокова чуђење. То беше, као што Санше рече, дивна слика, жива статуа, и ми бесмо задивљени посматрајући је. Нико од нас не би хтео испалити метак намењен да обори ову статуу са свога постамента. Коњ и коњаник осташе неколико тренутака у том положају. Затим коњаниково лице нагло промени израз. Он баци око себе испитивачки и готово плашљив поглед, који му се задржа на води још заталасаној гажењем наших коња. Један поглед му беше довољан; и при новом потресу узда, коњ се подиже и галопом одјури корз прерију. У истом тренутку добисмо заповедни знак и сви на један пут излетесмо из честе.
Требало нам је прећи преко једног поточића. Сеген иђаше на неколико корачаја у напред видех му коња те посрте на обали и паде на бок у воду! Сви остали добро је прегазише. Ја се не освртах да гледам натраг; хватање Индијанца било је животно питање за свију нас. Неко време јурисмо галопом напред збијени у групи. Кад стигосмо до сред ливаде, видесмо Индијанца, од прилике у размаку дужине једанаест коња, и увидесмо с неспокојством да он одржаваше то одстојање, ако га још мало не повећаваше. Бесмо заборавили на своје коње: од нејела, утрнуле од сувише дуга одмора у кланцу, а, што је најгоре, сад су много напојени водом.
Велика брзина мога Моро-а ускоро ме учини предводником дружине. Једино још Сунце беше преда мном, и ја га видех где пружа свој конопац за хватање животиња и дрмну га; али му завежљај удари о коњски бок; био је промашио. Док но прикупљаше уже, ја га пређох и могадох му читати на лицу тугу и преварену наду. Мој коњ се загреваше у касу и ја ускоро много одмакох од друштва. Прилазих све ближе и ближе Навајцу; ускоро не бесмо више од дванајестину стопа даљине једно од другога. Нисам знао шта да чиним. Држао сам пушку у руци и могао сам лако испалити на њега позади, али се сећах Сегенова налога; а били смо с свим близу непријатеља, не знам чак да нисмо већ и пред самом трупом. Дакле, не смем испалити. Да ли да се послужим ножем? Смем ли избацити из седла непријатеља кундаком од пушке? Док ја у себи решавах то питање, Дакома, погледав преко рамена, виде да сам ја за њим. Одмах се обрте и, наперив копље, галопом јурну на ме. Изгледаше да се коњ покораваше његовоме гласу и притезању колена и без помоћи узда. Једва имадох времена да спречим удар, који ми беше управљен у средину груди. Копље, одбивено окрзну ми руку и засече месо. Моја пушка, силно ударена копљем измаче ми се из руку. Рана, потрес и губитак оружја помели су ме у руковању коњем, те прође неколико тренутака док се могох прибрати да узмем узде и вратим се натраг. И мој противник беше учинио полукруг; то познадох по звиждању стреле, која ми пројури кроз косу више десног ува. У тренутку када се понова обртох, друга стрела беше замахнута, и пројури ми кроз десну руку. Очајање причини те изгубих сваку обазривост: извадих неку малу пушчицу, напуних је и јурнух му галопом у сусрет. То беше једини начин да сачувам живот. У истом тренутку, Индијанац остави стрелу и јурну копљем мени у сусрет. Бејах решен да пуцам само ако будем сигуран да га погодим, и то у прса.
Галопом прилажасмо један другоме. Још мало па да нам се коњи сукобе. На нишану притиснух обарач… Ороз се свали одсечним ударом! Гвожђе с копља засија ми пред очима… врх му беше на грудима ми. Нешто ме силно лупи по сред лица. То беше конопац од замке.
(наставиће се)
(Наставак.)
Пођох за Сегеном ка стени која се уздиже на уласку у кланац. Пажљиво погледасмо доле. Чудна слика изађе нам пред очи. Логор је још у стању каквом смо га ми оставили; коље још стоји пободено. Космате животињске коже и гомиле костију прекриваше долину. Стотинама вукова шуњаху се тамо амо, урлајући један за другим и гонећи онога који је уграбио боље парче. Ватре непрестано гораху, и вуци, јурећи кроз пепео, подизаху жућкасте облаке. Али ту беше нечега много чуднијег од свега овога, нечега што ме запрепасти. Пет шест готово људских прилика кретаху се око ватре, купећи остатак кожа и костију делећи их вуцима, који у гомилама урлаху око њих. Пет шест других, њима сличних лица, посађени су око ватре, мирно грицкаху у пола печена ребра! Јесу ли то… заиста, да, то су људи! Пренеражен, осматрах им кржљава тела, дуге руке као у мајмуна, чудне и несразмерне им главе, са којих се спуштаху црне […] косе, увијене као какве змије. […] двојица изгледа да имају нешто […], какву издрпану дроњу. Остали беху исто тако наги као и животиње које их оружаваху; наги од глава до пета. Гадан је то призор, који даје ова врста црних демона, згурених око ватре, држећи се набраним, дугим рукама у пола оглодане кости, са којих кидају месо блиставим зубима. То беше страшно за погледати, и требало је да прођу неколико тренутака па да се приберем и упитам ко су и шта су могли бити ови створови. Најзад ставим питање:
— Sos Yamparicos, одговори cibolero.
— Који? понова упитах.
— Los Diggers Yampricos, senor.
— Les Diggers, les diggers1, рече неки ловац, мислећи да тако боље објасни ову чудну појаву.
— Да, то су Индијанци, Diggers, додаде Сеген. Немамо се чега бојати од њих.
— Али имамо да ћаримо с њима, значајно рече један ловац. Кожа са лубање Diggers-а плаћа се исто толико, колико и свака друга, колико и кожа каквог паше.
— Нека нико не пали ватру! рече Сеген одлучно. Још је сувише рано: погледајте доле!
И он показа на крају ливаде два три светла предмета, шлемове ратника, који се удаљаваху, и који се још опажаху над травом.
— А како ћемо их се онда докопати, капетане? упита ловац. Замаћи ће нам у стење; утећи ће као поплашени пси.
— Боље је пустити их нека иду; бедници, рече Сеген, изгледајући да не жели да се крв тако без нужде пролива.
— Не, капетане, рече исти ловац. Нећемо ложити ватру; али ћемо их похватати, ако можемо и без тога. Момци, хате за мном, овуда!
Он се хтеде упутити кроз растурене стене, на начин како би прошли неопажени између кланаца и брега, али се превари у очекивању; јер у тренутку, када се Сунце са својом сестром појави на излазу кланца. Diggers-и се поплашише од блистава им одела, које им одмах паде у очи и нагоше, као застрашене даме, јурити им боље летети крају брега. Ловци јурнуше у галопу да им препрече пут; али беше сувише доцкан. Пре но што их могадоше стигнути. Diggers-и беху умакли у један пролом, и видело се како пуже на више уз шиљасту стену, ван сваког домашаја. Само ловац Санше успе да ухвати једнога од њих.
Његова жртва беше се високо успела и пузила уз стену, када јој се конопац обави око врата. После једног тренутка, тело јој се разби о стену! Ја отрчах да је видим: беше на месту мртва. Леш јој представљаше само једну масу без форме гадна и гнусна изгледа.
Немилосни ловац ни мало се на то не осврћаше. Направи једну глупу шалу, па се наже на своју жртву и одера јој кожу са лубање, стрпа је онако врућу и крваву у џепове својих, calroneros-а.
После те епизоде, спуштамо се ка извору, и, сјахавши, пустимо — коње да се напију до миле воље. Ни смо се бојали, да ће покушати да утеку. Као год и они, прва нам је брига била да се напијемо; и, клизајући се кроза грање, стасмо — водом пунити судове. Изгледаше, да се никад нећемо напити, али нас од извора одвоји исто тако прека потреба, и сјурисмо се у логор да потражимо чиме ћемо угасити жеђ. Наши узвици растера — беле курјаке, које гађасмо камењем. У тренутку кад хтедосмо покупити остатке јела у прашини уваљане, привуче нам пажњу чудан клик једног ловца.
— Ma aray, camarados, mira el arco!
— Мексиканац, који изговори ове речи, показиваше на неки предмет, који му лежаше крај ногу.
— Caspita! узвикну он; то је бео лу̂к.
— Бео лу̂к, до ђавола! понови Гареј.
— Бео лу̂к! узвикнуше много њих, посматрајући предмет с чуђењем и страхом.
— То је лук каквог великог ратника, уверавам вас, рече Гареј.
— Да, додаде други, и његов власник мораће се вратити да га потражи, чим… По богу! погледајте доле. Ено га где долази, до сто ђавола!
Сви обртосмо своје погледе у крај прерије. На крај хоризонта указиваше се као нека светла звезда, како се креће. То је било нешто са свим друго; довољан нам беше само један поглед, па да упознамо шлем како се прелива на сунчевим зрацима и како се креће према правилним кретањима коња у галопу.
— У врбљак, децо! у врбљак; узвикну Сеген. По коње! доведите их! хитро! хитро!
За тренут ока сваки је од нас држао свога коња за узду и водио га, боље рећи вукао га к врбљаку. Ту уседнусмо на њих, да би смо били спремни за сваки случај, и остасмо непокретни вребајући кроз лишће.
— Хоћемо ли опалити, када се буде приближио, капетане? упита неки.
— Не.
— Лако ћемо га стићи, кад се буде сагнуо, да подигне свој лук.
— Не, живота вам!
— Па шта да се ради онда, капетане?
— Пустите га да узме свој лук и да иде! одговори Сеген.
— Зашто, капетане? Зашто то?
— Будале! Зар не увиђате да би се цело племе пре поноћи пустило за нама? Јесте ли луди? Пустите га, нека иде. Можда нам неће опазити траг јер нам коњи нису потковани: ако их не опази, пустите га нека иде као што је и дошао, велим вам.
— А шта ћемо, ако баци поглед на ту страну?
— Говорећи то, Гареј показиваше стене на подножју брега.
— Проклетство! Digger! узвику Сеген изменивши се у лицу.
Лешина се лепо видела, с предње стране стене; крвава лубања окренута је у ваздух и на страну тако, да је морала пасти у очи човеку, који долази из равнице. Неколико coyotes-а беху се већ успужали до лешине, њушећи около, као да се устежу пред том гадном масом.
— Мораће је видети, капетане, додате ловац.
— Ако је угледа, отарасимо га се копљем или ласом, или ћемо га живог ухватити. Нико нека не окреше пушком. Индијанци би још могли чути, па би нас стигли пре него би смо и обишли брег.
А кад треба да променимо држање, капетане?
Оставите мени, да изаберем тренутак. Можда ће сјахати, да узме лук, или ће доћи на извор да напоји коња. У том случају, опколићемо га. Ако угледа Diggers-ово тело, можда ће му се приближити, изближе разгледа. У том ћемо му случају тако препречити пут. Стрпите се! даћу вам знак.
За то време Навајо је долазио великим трком. После тог разговора, већ је био триста јарда од извора, и приближавао се, не успоравајући трк. Очију упртих у њ ми смо ћутали и задржавали дисање.
(наставиће се)
1Гробари, нарочити назив дивљачи у овим брдима.
(Наставак.)
Никаква необична покрета не примећиваше се међу њима; нису ништа чули. Пас је раскомадан и поједен пре но што му се месо могло оладити! Коњ је поштеђен. Неко време заузети смо брања кактуса који нам подкрепљује животиње. Кад се вратисмо на место посматрања, указује нам се весо призор. Ратници, поседали око ватре, обнављају боју премазану на телу им. Ми знамо шта то значи. Газајо је већ поцрнео. Благодарећи јаком Сунцу, биће скоро добро за паковање. Неки Индијанци превлаче отровом врхове од стрела. Ти знаци повраћају нам снагу. Они ће у скоро кренути, ако не ноћас, онда сутра у зору. Честитамо једни другима и пратимо оком сваки покрет у логору. Пред вече, наде нам се повећаше, Ах! ево, нека необична кретања. Дата је, нека заповест. Ето! Miri! Miri! — Look! look! — сви ловци узвикују на један мах, само тихим гласом.
— Врага! они ће се кренути у сутон.
Дивљаци скидају tasafo и завијају их. Затим, сваки, се упућује своме коњу, коље је подизано; животиње напојене зауздане и опремљене. Ратници узимају копља, штитове и лукове и скачу на коње. После једног тренутна ред им је образован они се, један по један, упућују југу. Најмногобројнија трупа прошла је. Мања трупа Навајаца узе исти пут. Али не! ова последња нагло скреће лево и прелази прерију, упућујући се истоку, ка извору Ојо де Вака.
Прва нам брига беше да јурнемо ка извору, да би смо угасили жеђ, а по том да приберемо остатак меса на неоглоданим костима које прекриваху долину, и глад утолимо. Ипак се уздржавасмо, у обазривости.
— Чекајте док замакну, рече Гареј. Нестаће их за тили час.
— Да, останемо овде још један тренутак, додаде неки други; можда су неки што изгубили, па ће се вратити да узму.
То није било немогуће, и ма да нам није лако, решисмо се да останемо још мало у кланцу. Сиђосмо у честу да се спремимо за полазак да оседламо коње и скинемо им покриваче, којима им главе беху умотане. Јадне животиње! Изгледало је да разумевају, да долазимо да их ослободимо. За то време, стража нам се беше попела на врх брега, да мотри на две трупе и извести нас чим буду ишчезле.
Хтео бих да знам зашто Навајци иду преко Ојо де Вака, рече нам вођа неспокојна лица, срећа је што наши другови нису ту остали.
— Мора да им је досадно чекати нас тамо где су, додаде Гареј, сем ако нису нашли више дивљачи но што ја мислим.
— Yaya! узвикну Саише, они могу благодарити Богу што ису са нама остали. Ја сам постао прави скелет. Mira! Carrej!
Коњи нам беху оседлани и опремљени; стража нам ништа још није јавила. Губимо већ стрпљење.
— Хајдмо! рече један од нас, крећимо се: сад су доста далеко. Неће се ваљда забављати целога пута враћањем натраг. Оно што они траже, пред њима је, ја бар тако мислим, До врага! плен, који их мами доста је добар!
Не могасмо се више уздржати. Дозвали смо стражу. Она само још опажаше главе у даљини.
— То је довољно, рече Сеген, Ходите; поведите коње! Брзо га послушасмо и јурнусмо крају кланца, са својим животињама. Један младић, pueblo Сегенов слуга, беше измакао неколико корачаја у напред. Журио се да стигне извору. У тренутку када стиже на излаз кланца, видесмо га где се опружи на земљу, јако уплашен, вукући коња назад и вичући:
— Mi amo! mi amo! to davija son! (Господине још су овде!)
— Ко? Упита Сеген, нагло прегнув напред.
— Индијанци! Господине! Индијанци!
— Ви се луди! Где их видите?
— У логору, господине. Погледајте доле!
(Наставак.)
— Хајте, момци, рече трећи, купимо орасе и частимо се.
Ми га послушасмо и пођосмо да тражимо орасе. На наше велико запрепашћење увидесмо да је ово драгоцено воће доста ретко. На земљи и дрвећу нема ни толико, колико нам је требало да се исхранимо за два дана.
— До ђавола! викну један човек, бићемо принуђени да урадимо на коње.
— То јест, ми имамо још времена, чекаћемо док не будемо мало дували у песнице, па да дође до тога…
— Приступа се дељењу воде једном малом шољом. Не остаје више ни капи у ведрицама, а коњи нам трпе жеђ.
— Постарајмо се за њих, рече Сеген, узев љуштити један кактус својим ножем.
Сваки од нас то исто ради и скида му бодље. Нека свежа, смоласта течност тече из раскинутог ткива. Откинемо зелене кугле кактуса, бацив им кратки реп, и ставимо их у честу пред животиње.
Они се халапљиво докопају сочне биљке, прште јој под зубима и гутају јој сок и жилице. Ту нађоше и јело и пиће. Хвала Богу! можемо се надати да их спасемо. Страже се непрестано држе, једна на врху брега, друга на на уласку у кланац. Остали остају у кланцу и траже по косама пинонско воће. Тако проведосмо први дан. До неко доба ноћи Индијанце видимо где се враћају из лова. Ватре свуда горе, и дивљаци поседали около, готово сву ноћ пеку и једу месо. Сутра дан дижу се врло доцкан. То је дан одмарања, месо виси о конопцима и они чекају да се провене. Лутају по логору, намештају узде, или прегледају оружје. Поје коње и воде их […] у зелену траву.
Више од стотине њих сами пеку велике комаде меса и једу. То је бескрајна гозба. И пси им се дали на посао; глођу кости. Према томе, немамо се бојати да ће доћи овамо, догод буду тако снабдевени јелом. То нас мало окуражи. Целога другог дана греје јарко сунце и пече нас у сухом кланцу. Топлота нам повећава жеђ, али ми смо далеко од помисли да се на то жалимо, јер ће она ускоро […] дивљака. Пред вече, tasofo почиње добијати мрку боју […]. Још један такав дан, па ће бити добро да се носи. Вода нам је утрошена; сисамо сочно кактусово лишће, које нас залагује, али ипак не блажи жеђ, глад се све јаче и јаче осећа. Појели смо све орасе, најзад нам не остаје ништа друго до да убијемо једног коња.
— Причекајмо до сутра, предложе неки. Оставимо још мало на срећу сироте животиње. Ко зна шта се може догодити сутра у јутру?
Овај предлог примљен је. Нема ловца који не сматра губитак свога коња као највећу несрећу која га може снаћи у прерији. Мучени глађу, ми легосмо, очекујући долазак трећега дана. У јутру, као обично попесмо се на своје опсервационо место. Дивљаци се дижу доцкан као и прошлога јутра, поје коње и […] пеку месо. Крваво, сочно месо, које се пуши на жару и пријатан му мирис, који нам доноси поветарац толико нам надражује глад, да је чини готово несношљивом. Не можемо више издржати. Треба да погине један коњ. Који? Брдски зако ће га решити. Једанаест белих и један црн шљунак стављени су у једно празно ведро, један за другим приђосмо му везаних очију. Ја дрхћем, спуштајући руку у суд као да се то тиче мога живота.
— Хвала Богу! мој ваљани Моро спасен је!…
Неки Мексиканац узео је црни камен.
— Имамо среће! узвикну један ловац, дебео коњ вреди више но мршава крава.
И заиста, коњ, кога је судба одредила да погине, био је меснат. Страже су понова постављене и ми се управљамо чести да извршимо смртну пресуду. Пажљиво се приближују жртви, привезују је за једно дрво и сапињу ноге, дасе не би могла џилитати. Предлажу да јој оцеде сву крв. Ciboleru је спремио свој дуги нож; један човек стоји ту близу, спреман да одмах прими у ведро драгоцену течност, крв. Неколицина, са шољама у руци, спремају се да пијачим крв натече. Неки не обични шум прекида нас. Погледамо кроз лишће. Нека велика сура животиња слична вуку, стоји на крају уста и гледа нас. Дали је то вук? Не; то је Индијски пас. Исвршење наше намере обустављено је сваки се хвата свога ножа. Лагано прилазимо животињи; али она посумња у нас, потмуло замумла и отрча изласку кланца. Ми га пратимо погледом. Човек на стражи, био је баш газда коња осуђена на смрт. Пас не може изаћи у долину, а да не прође крај њега. И Мексиканац држи копље наперено, готов да га дочека. Животиња види да јој нема излаза, окрене се и потрчи натраг; потом, прибрав сву снагу, покуша да прође стражу. У истом тренутку страховито заурла. Прободена је копљем. Ми појуримо на место посматрања, да видимо да урлање није привукло пажњу дивљака.
(наставиће се)
(Наставак.)
Стража се удали и мирио заузе своје место. Други се сиђоше и пошто огледаше коње, вратише се на стражарно место на врху брега. Ту се сви умотасмо у покриваче, и пружени на стенама, проспавасмо остатак ноћи.
Пре зоре, сви смо на ногама и виримо кроз лишиће јако узнемирени. У логору Индијанаца владаше дубок мир. То је рђав знак! Да су хтели путовати, морали би раније бити на ногама. Они имају обичај да се крећу пре зоре. Ови знаци увећавају нам страх. Сура светлост пружа се по ливади. Нека бела чета указује се на хоризонту са источно стране. У логору се буде. Чујемо гласове. Црне прилике крећу се међу копљима усправно пободеним у земљу. Горостасни дивљаци пролазе кроз долину. Животињске коже покривају им плећа и штите од оштрог јутарњег ваздуха. Они носе снопље. Пале ватре. Наши људи, испружени на стенама, лагано разговарају, пратећи оком сваки њин покрет.
— Јасно је де ће они овде боравити.
— Да, тако је; то је извесно и сигурно! Fichtre! хтео бих само да знам колико ће овде остати.
— Најмање три дана можда и пет и шест.
— До ђавола! ми ћемо погорети пре но што протече и половина тога времена.
— Шта ће врага имати да чине за толико. Ја се кладим, да ће отићи чим могадну.
— Без сумње; али да ли ће се моћи раније кренути?
— Доста им је један дан да скупе сво месо што им је нужно. Глете! доле има гомилама и крупне дивљачи. Гледајте! Доле, сасвим доле!
И онај који говораше показа црне силуете које се указиваху при небесном сјају. То беше стадо buffalos-а.
— Тако је. За пола дана, они ће моћи накупити колико хоће меса; али им треба бар три дана да га осуше. А волео бих да знам како ће то они учинити.
— Es verdad! рече један Мексиканац, tres dias, al menos!
— Да, господо! И зло ако нам сунце чини пакост, те се не покаже.
Овај разговор водила су њих двојица ловаца лаганим гласом, али ипак довољно гласним, да га ми можемо чути. Они не упозорише на нове околности, које и дотле нисмо имали у виду. Ако Индијанци овде остану док им се месо не осуши, ми или ћемо помрети од жеђи или ћемо бити пронађени у своме кривењу.
Знамо да сушење меса од дивљачи захтева три дана, на добром сунцу, као што је већ један ловац назначио. Та три дана, и још један употребљен на лов, сачињавају нам четвородневни затвор у кланцу! Перспектива беше страховита. Ми предвиђасмо грозне, самртничке муке од жеђи. Глади се не бојимо; коњи су нам ту, а ножеве имамо. У случају потребе, они нас могу снабдети месом за неколико недеља. Али да ли ће кактуси бити довољни да гасе жеђ људи и животиња за три четири дана? У томе је питање, које нико није у стању решити. Кактус је често крепио неког ловца за неко извесно време, он му је повраћао неку потребну снагу да дође до воде; али кад потраје дуже време! То ћемо одмах окушати. Свануло је; Индијанци су на ногама. Половина њих држи коње и води на воду. Они намештају узде, узимају копља, лукове, међу тоболце на рамена и скачу на коње. После кратког световања галопом се упућују истоку. После пола сата, видимо их где јуре кроз прерију за bouffalo-има, пробадајући их стрелама и другим копљима. Они, који су остали у логору, воде коње на воду и враћају их натраг у прерију. Затим секу млада дрва, да потпале ватру. Погледајте! ено их где побадају дуге мотке у земљу и разапињу конопце од једне до друге. У којој цељи? Ми то и сувише добро знамо.
— Ах! погледајте доле, шапће један ловац видећи ту спрему; ено конопца за сушење меса! Сада се нема више шта рећи, ено нас у кавезу.
— Por tedes los san tos, es verdad!
— Caramba! carajo! chingaro! гунђа cibolero видећи добро шта значе ове мотке и конопци.
Грозничаво посматрамо кретање дивљака. Више се не може сумњати. Ови се спремају да ту остану више дана.
Мотке показују пруженост више од сто јарди, на челу логора. Дивљаци чекају на повратак ловаца. По неки се пење на коње и јурне галопом на лов животиња, које беже далеко у долину. Ми посматрамо кроз лишће удвостручујући обазривост, јер је дан светао, а оштрих погледи наших непријатеља мотре на све што их окружава. Говоримо лагано, премда је та опрезност била излишна у оволиком раздаљењу; али у нашем страху, чинило нам се да нас могу чути. Одсуство ловаца трајало је око два сахата. Сад их видимо где се враћају кроз прерију, у подвојеним групама.
Полако се ближе. Сваки од њих носи неки терет пред собом, на коњу. То су велике количине свежа, топла, црвена меса. Једни носе ребра и череке, други језике, срца, џигерице, ситну парчад, умотану у коже убијених животиња. Стижу логор бацају своје терете на земљу. Тада настаје ларма и забуна. Дивљаци трче тамо амо, вичу, ћеретају, смеју се, скачу. Са својим дугим ножевима за дерање, секу велике ћулбастије и стављају на јак жар. Разбијају црне џигерице и једу их живе. Разбијају коске својим toma kauks—има и једу им срж. Све је то пропраћено виком, урнебесним смехом и лудим скакањем. Та сцена траје више од једног сахата. Нова трупа ловаца пење се на коње и одлази. Они који остају, секу месо на велике комаде и вешају о конопце за то припремљене. Остављају га тако да би се претворило у tasajo утицајем сунца. Ми знамо шта нас чека; опасност је велика; али људи, као ови што сачињавају групу Сегенову, не остављају предузеће догод остаје и искре наде. Треба да су прилике и сувише грозне, па да они клону.
— Не треба се узнемиравати до год нас не снађе велика невоља, рече неки ловац.
Ако, бити у великој невољи, значи имати празан стомак, онда сам ја у невољи те још како појео би непеченог магарца са свом кожом.
(наставиће се)