Ознака: Дипломатски односи

У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.

Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.

Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.

Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се око нас ради.

Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.

Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још о таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!

Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.

Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.

Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.

Ви сте читали јуче један симптоматичан телеграм из Париза. Једном париском листу јављају, на име, да је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун, прекјуче подуже конферисао са руским амбасадором у Лондону и том приликом му је наговестио да је краљ Едуард склон да понуди своје посредовање у руско-јапанском рату само кад би цар Никола то примио. Питање је да ли би на то Русија пристала; друго, да ли би на то пристао Јапан; и најзад, да ли је Енглеској у интересу да престану непријатељства кад још није ни дошло до озбиљне битке, и кад се зна да је руско-јапански рат у ствари рат између Русије и Енглеске.

Пре свега сигурно је да цар, који је био узео иницијативу за Хашку конференцију и који је, лично, прожет најмирољубивијим осећајима, у овом тренутку не може повољно да одговори на манифестације за мир, нарочито кад би оне сада дошле из Енглеске. Русија је била нападнута, њене најлегитимније амбиције биле су угрожене, и ма какво да је наличје овога рата и, ма каква да је можда била тактика петроградског кабинета да доведе Јапан до прекида дипломатских односа, очевидно је да Русији не допушта њен престиж да се повлачи испред последица рата на Далеком Истоку сада, кад се њен колосални војни апарат већ покренуо. И кад је већ дошло до тога, Русији је у интересу да пречисти ситуацију на Далеком Истоку.

Хоће ли Јапан примити посредовање? Извесно не. Јапан се, пре свега, за све време сукоба понашао агресивно и он је нападач, први је отворио непријатељства. Сем тога било би право понижење кад би токијска влада примила посредовање после познате изјаве да она неће да чује ни за какав предлог ове врсте. Јапан хоће свој спор с Русијом да изравна ратом, и догод се нада на победу, а таква му је нада допуштена, он ће окушати ратну срећу. Овакво држање може Јапан у једноме тренутку да плати врло скупо, јер је он, кад је још пре него су отпочела непријатељства одбио свако посредовање, примио на себе сву одговорност за овај рат, и према томе он ће морати да прими и све његове последице.

Енглеска већ предвиђа исход овог рата. И не само то. Већ три дана је како се говори о мобилизацији руске војске у Источном Туркестану, а данашњи листови доносе телеграме о убрзаним руским радовима на железничкој прузи која, преко Авганистана, води у Индију. И Енглези имају разлога да се боје једне моћне Руске диверзије на индијској граници. Они се, у случају рата с Русијом, боје и за своје обале у Европи. Адмирал Клоз је изјавио у последњој седници војне комисије да са̂м Лондон није довољно заштићен. (Читајте о томе наш телеграм на првој страни.) И због свега тога јучерањи телеграм о посредовању Енглеске није невероватан. Енглеска ће у једном критичном тренутку, узети иницијативу за пријатељско посредовање између Русије и Јапана. Русија би у томе случају могла одговорити да она није хтела рат, али сада кад су је већ натерали да извлачи мач, она има права да из њега извуче н све користи. Све ове околности чине да је немогуће предвидети како би једна страна интервенција могла учинити крај овоме рату, и мирољубиве манифестације морају, силом самих околности, остати узалудне.

Ето зато је руско-јапански рат тако опасан. Русија је неисцрпна у људима, а Јапан би се пре борио до последњег човека него што би пристао на какав мир који понижава. Једино би промену у томе смислу могло изазвати држање Кине. Ако се она умеша, или ако у њој букне какав револуционаран покрет, онда би интервенисале све велике силе. У том случају би руско јапански сукоб добио други карактер. Ова нова ситуација или би изазвала један општи рат или би, овога пута, учинила да се дефинитивно регулише Кинеско питање.

Како се год окренемо, видимо само ужас и овај је рат у почетку новога века исто тако велика и страховита несрећа као и бурски рат којим се завршио покојни деветнаести век.

Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.

Већ два дана како немамо никаквих важних гласова са бојнога поља и чак ни сами специјални дописници нису сматрали за потребно да рашире никакву нову лажну сензациону вест. То вреди забележити после читаве навале од фантастичних информација које смо имала за последње две недеље. Ово ефемерно затишје може се објаснити тиме што се на суву с обе стране заузимају згодни положаји, на мору траже нове тачке за сукоб. Тако можемо остати без икаквих прецизних извештаја по неколико дана, а после тек наступиће опет читава бујица од најразличнијих информација.

У овом тренутку политичке кругове још занима америчка нота о неутрализацији Кине и Кореје. Амерички министар спољних послова, Хај, као што је познато нашим читаоцима, предложио је кабинетима Великих Сила да се за време рата и после рата призна неутрализација небеснога царства и Кореје, тако да се интегритет ни једне ни друге територије не сме да окрњи, ма какав био исход рата између Русије и Јапана. Све више избија на видик да америчка влада Манџурију није рачунала у саставни део Кине, због тога се очекује повољан одговор руске владе. Енглеска влада је пристала у начелу на амерички предлог, али она још није одредила своје држање. Изгледа да је Енглеска влада вољна да прецизира амерички предлог и да му да други облик, али ће то можда учинити тек после каквих оскуднијих гласова са бојнога поља. У сваком случају, положај ће бити врло деликатан, и ако се све силе повољно одазову предлогу америчкога министра, онда се оне још од сада ангажују да се зараћене стране не смеју разрачунавати на рачун Кореје и Кине. Трошкове би могао платити само Јапан, јер Русија, у случају победе, може само дефинитивно да утврди свој положај у Манџурији.

Држање Немачке још увек је врло резервисано. Али од почетка овога рата још увек се верује да се Немачка мисли користити овим садашњим заплетима да се приближи Русији. У случају да се рат окрене одсудно на штету Јапана, Немачка би сигурно изазвала какву силну диверзију у Европи, само ако би се Енглеска умешала на Далеком Истоку. На тај би начини Немци задовољили и дубоку мржњу коју већ две године гаје противу Енглеза, и у исто доба можда дошли и до каквих концесија.

Лондонски „Дејли Мејл“ публиковао је пре неки дан сензациону информацију, да је Аустроугарска послала озбиљну опомену Турској и Бугарској и запретила је да ће послати војну експедицију у Маћедонију ако се тамо наруши мир. Ова вест још није званично потврђена, али изгледа да она узнемирава политичке кругове и у Аустроугарску сумњају да хоће да се користи заузетошћу Русије на Далеком Истоку да би задобила какве уступке и да би повратила свој утицај и свој престиж на Балканскоме Полуострву. Бечки дописник „Тана“ признаје да Аустроугарска има задњих намера да се користи руско-јапанским ратом и да у ма ком облику, пође напред у Нови Пазар, ка Скопљу и Солуну. Према изјавама графа Голуховског у делегацијама излази да „Танов“ дописник нема право. Али ко зна, чим избије први симптом да ће у Маћедонији поново букнути устанак, можемо дочекати да бечка штампа отпочне да труби да убеди Европу да је потребна промена тактике и да је преко потребна „привремена“ окупација извесних вилајета да би се на Балканскоме Полуострву одржао мир.

Под овим насловом „Русија“ доноси овај чланак:

Како стоје стране државе према руско-јапанском конфликту? Ово питање у сада већ узмућеном времену има веома велико значење.

Државе, које нису заинтересоване у стварима Далекога Истока, наравно, могу само са страхом гледати на могућност нарушења општега мира. Један данашњи телеграм из Рима саопштава, да су и краљ и политички кругови поражени вешћу о прекиду дипломатских односа између Русије и Јапана. Врло је вероватно, да су такве исте осећаје имале и друге државе европске, које немају непосредних веза са азиским Истоком. Економски живот у садашњости тако се компликовао, узајамни трговачки односи свих делова света тако су се испреплетали међу собом, да рат између Великих Сила, ма где да букне, мора бити рефлекс међународне трговачке размене, и мора бити од штете по сваку ратничку државу, по сваки народ.

Услед руско-јапанског сукоба већ сада су опале вредности свима хартијама на берзама, дакле, капитали, који припадају свима државама, негде мање негде виши, али су се ипак смањили.

Различни су односи према руско-јапанском сукобу оних држава, које су непосредно заинтересоване у стварима источно-азиским. Различност интереса различност, циљева и зауставља ове државе, да различно гледају на све већу заоштреност конфликта.

У државе, које су најближе заинтересоване у Источној Азији, треба урачунати, прво, Китај; за тим Енглеску, Сев. Америчке Државе и Немачку. Китај ће, свакако, заузети неутралан положај, као и Немачка. Што се тиче Енглеске и Сједињених Држава Сев. Америке, прва је од њих играла и још продужује играти доста чудновату улогу у руско-јапанском конфликту. Агитација енглеске штампе, како у самој Великој Британији, тако и на Далеком Истоку, велики је и озбиљан узрок, да се криза до овог степена доводе. Као официјални савезници Јапана, Енглези су у праву, да изразе симпатије за савезнички народ; али, наравно те симпатије нису смеле прелазити у сваковрсна подбадања Јапанаца противу нас.

Истовремено са агитацијом кроз штампу, и неки од министара велико-британских сматрали су за потребно подржавати ратничку успламтелост Јапанаца изјавама својим, да ће Енглеска тачно испуњавати своје дужност, које јој налажу савезнички уговори. Па ипак, у последње време јасно се примећује нека реакција, бар у наклоности виших државних кругова. Савез с Јапаном, као што је познато, обавезује Енглеску, да притече у помоћ своме савезнику само у том случају, ако он морадне ступити у борбу са две или више држава. Док се борба води један противу једног, други савезник остаје неутралан. Према свима изгледима, Енглеска ће се решити да се држи тога неутралитета.

Улога Уједињених Сев. Америчких Држава још није потпуно опредељена. Све до последњег циркуларног саопштења руске владе о признању уговорних права у Манџурији свих држава, Америка је подбадала Јапанце ка агресивној политици, у намери, да се једанпут реши Манџурско Питање. Али после тога саопштења, северо-американска је влада изгледа, променила своје становиште. Сада пак, Манџурско Питање решава руско-јапански рат, и предвиђа се могућност, да ће га Русија решити на опште задовољство, и према томе сукоб овај може Америци нанети само једну штету. Богато постављена трпеза од стране Русије и Јапана, разуме се, веома је пријатна за сев. америчане: али тешко да ће суме, утрошене на ову трпезу, надокнадити оне губитке, које ће трговина сев. америчка још за време рата поднети. Рат овај изазваће, несумњиво потпун застој у трговини на Далеком Истоку: а после рата, економски живот у пределима где се он одиграва, свакојако неће се моћи брзо успоставити.

На тај начин, са економске тачке гледишта, Америчани немају особито добити од овога рата. А са политичке тачке гледишта Сев. Америка, наравно, не би имала ништа противу слабљења како Русије на Истоку тако и Јапана. Но да ли ће рат донети тако слабљење противницима? А шта онда. ако јачи од њих после сјајних победа још већма ојача? Ова питања не могу, а да не онеспокоје Америчане, од којих би, свакојако, већина борби претпоставила мирно решење руско-јапанског сукоба.

Улога енглеске дипломатије у руско-јапанском сукобу сваким даном постаје јаснија поред свих њених мирољубивих уверавања. Пре три дана изашла су документа о енглеској експедицији у Тибету. Из њих се види да је енглеска влада, поводом изванредног изасланства Далај Ламе рускоме цару, изјавила у Петрограду и Пекингу да не може остати равнодушни посматрач, ако се у Тибету измене садашњи односи. Индијска је влада известила 8. јануара 1903. енглеску владу да је конференција, за коју треба да узме иницијативу Велика Британија, једини пут да се избегне опасност. Њу би требало одржати у Ласи, у присуству тибетске владе. Индијска је влада још изложила да се преговори не треба да ограниче само на постављање границе према Сикуну, него се том приликом мора расправити цело питање о односима између Велике Британије и Тибета и у Ласи се мора поставити стални енглески заступник. После оваке акције енглеске владе излази, 2. фебруара 1903, руски меморандум. У њему руска влада саопштава да ће Русија, због понашања Енглеске, можда бити приморана да предузме кораке за заштиту својих интереса. На то је енглески министар спољних послова, лорд Ленсдаун саопштио рускоме амбасадору да ће Енглеска, ако Русија предузме ма какву акцију бити принуђена да се лати потребних мера. Док је трајала ова измена мисли, Енглези нису слали никакву експедицију у Ласу. Неколико недеља касније руски амбасадор шаље ноту лорду Ленсдауну у којој се каже да Русија, поред свега тога што не жели да се меша у Тибету, не може нипошто допустити да се тамошњи status quo замени. Свака таква измена приморала би Русију да заштити своје интересе у Азији. На то је лорд Ленсдаун одговорио да Велика Британија мора настојавати на томе да Тибет испуњује своје уговорне дужности.

После свега овога, енглеска влада пошље једну експедицију против Тибета. Руски амбасадор у Лондону, гроф Бенкендорф, учини због тога озбиљне представке код Ленедауа. Овај одговара, да му врло чудновато изгледа да оваке приговоре чини једна сила која се у целом свету никад није устезала да упада у права својих суседа, кад год јој се чини да то захтевају околности. Кад руска влада има право да се жали на Енглеску што предузима кораке против Тибета упадом у њихову област, онда какав би разговор, пита Ленсдаун, имала право Енглеска да води због руских упала у Манџурију, Туркестан и Персију? Сем тога, 13. децембра прошле године, вицекраљ Индије, лорд Керзон, телеграфише енглеској влади да се, према извештају пуковника Ченгстенда, у Тибет увози руско оружје и да се Тибетанци много ослањају на руска обећања.

Из овога се види да су и између Русије и Енглеске врло затегнути односи, јер Тибет води Русе у Индију, бисер енглеских колонија. После овога постаје све јасније да је руско-јапански рат у ствари једна страховита борба руских и енглеских интереса у Азији. Нису само Манџурија, Маћедонија и Мароко црне тачке на континенту Старога Света. И Тибет је једна црна тачка о којој ми нисмо ни слутили да ће посредно, у крајњој анализа, утицати да Маћедонско питање уђе у једну нову можда одсудну фазу.

Било је времена, када је рат, који се водио између две државе био чисто њихова ствар; други се нису мешали, нити их се шта тицало, колико ће рат да траје, како ће да се води и и ко ће на крају да победи. Данас је све то друкчије. Интереси свију држава тако су испреплетани, тако се додирују, сукобљавају и укрштају не на једном месту, већ свуда, на све стране, да сваки, ма и најмањи заплет на једној тачци земљине кугле одмах одјекне у свима земљама, повлачећи за собом читав низ других заплета и у економном и у политичком погледу. Земља је данас мања, но што је некад била.

Пре сто-двеста година рат на Крајњем Истоку никога не би много интересовао. Месеци би читави прошли, про но што би се за њега и сазнало. Данас, откако је телеграф разасуо своје мреже преко целог света, а железница опасала цео круг, растојања више нема нити даљине. Све је близу, све је на домаку. Кад пушке па једном делу освета припуцају, то одмах одјекне и у најмањем, најскривенијем кутићу; сваки се одмах журно спрема, јер зна, да и он може бити ускоро позван, да оружјем брани своје интересе и своја права.

За нас Србе много би боље било, да руско-јапанског рата нема; то већ и деца и врапци с крова знају и говоре. У тешким приликама, у којима се ми налазимо откако је маћедонско питање постало акутно, антагонизам руских и аустријских интереса на Балканском Полуострву покрај свију споразума, ипак нам је до некле бар давао гаранције, да наша права и захтеви неће бити тако олако повређени. Ангажовање Русије у рат с Јапаном покварило би ту, ма и привидну равнотежу. Аустрија, која нема колонијалне политике, нити у опште какве друге спољне политике до балканске, већ одавно ишчекује тај моменат, којим би јој потпуно одрешио руке.

Тај моменат наступиће кад први топ пукне у Јапанском мору. Аустрија само на то чека и предвиђајући још поодавно да ће до тога доћи, она већ скоро годину дана спрема све за сваки случај. Попустљивост њезина у Хрватској, Босни и Војводини, којој смо се ми радовали, наивни као што нас је Бог створио, чим се тиче питања у којима треба хладно мислити у енергично радити, та попустљивост очито показује, да се Аустрија спрема за спољну акцију и да због тога хоће да осигура позадину. Она попушта само онда, кад зна да ће у скоро бити уплетена у какво ратно предузеће; све концесије које је дала разним народностима, које живе у њој, дала их је само под притиском спољних заплета. С тим треба да смо начисто.

Тако је Аустрија ево дочекала тренутак да сама, без контроле и без обзира на друге силе, може да ради на Балкану. Маћедонско питање, које се толико повлачи, даје јој згодан изговор, да учини оно, што до сад није могла и није смела да учини. Војска, коју нагомилава у Хрватској и Босни показује, да није вољна да пропусти ову згодну прилику, на коју је тако дуго чекала. Питање је сад, шта треба да радимо ми.

Ко хоће трезвено да мисли лако ће наћи одговор. Пошто пото ми се морамо старати, да се решење маћедонског питања одуговлачи све дотле, док Русија опет но добије слободне руке у Европи. А како то неће бити одмах, то морамо гледати, да се у Маћедонија на пролеће одржи мир. Устанак, који се при свом бугарском одрицању спрема, ишао би против наших најбитнијих интереса; Аустрија бих одмах улучила прилику да уводи бајаги ред, да се и сама умеша на нашу и бугарску штету. Ми морамо стога цео наш утицај који имамо на наше сународнике у Старој Србији и Маћадонији да употребимо на то да се устанак спречи. Реформну акцију великих сила, коју је наша држава до сад званично потпомагала, мора од сад и наше јавно мњење да потпомаже. Ништа друго не треба тражити, до да Турска обећане реформе уведе. А ако их не хтедне или не могадне увести, ми ипак морамо ћутати. Ћутати морамо у сваком случају, ма шта Турска радила, све дотле, док Русија опет не буде имала времена да и на нас погледа.

СТРАНА ПОЛИТИКА

Пада у очи да су Јапанци прокинули дипломатске односе с Русијом пре него што је руски одговор био предат јапанској влади. То се десило стога што је руски одговор био познат у Токију пре него је он тамо формално предан. Доиста, он је пре тога био саопштен кабинетима у Паризу, Лондону и Вашингтону. Врло вероватно да одговор и Берлину није био непознат. С тога јапанској влади није било тешко сазнати одговор пре него је он и стигао у Токијо. Али не само то. Тек што је он био саопштен у Лондону и Вашингтону, дипломатија ових двеју сила дала се на посао. И, као што знамо, делимично је успела. Њима је, у овом тренутку, Јапан средство противу ње да би Американци и Енглези добили концесије у Кини и Манџурији, а Енглези још да би имали одрешене руке у Тибету. Али сав овај рачун може бити мало рђав.

О садржини рускога одговора зна се толико да је врло мирољубиво састављен и да признаје јапанску надмоћност у Кореји. Само руска влада жели да та надмоћност буде економска а не војничка и да Јапан не подиже утврђења на главним стратешким тачкама корејског мореуза, као што је Мазамфо. У Манџурији руска влада признаје сва стечена права али се она не може узимати никакве обавезе које би је везивале у будућности. Писање руских листова о овоме је сасвим одређено.

Енглеска штампа, међутим, која је тако плодна у проналасцима, већ је била описала неповољан утисак руског одговора у Јапану пре но што је он тамо и био познат. Та је штампа знала и то да ће се јапанско незадовољство само повећати после руских предлога. У овом случају, дакле, енглеска је штампа била боље обавештена о јапанским осећајима него сами Јапанци који су тако нервозно очекивали руски одговор. Питање је можда од неколико сати да ли ће Енглеска и Америка успети да замуте воду, кад је и сам јапански цар, који врло добро зна каквог противника има пред собом, мирољубиво расположен. Хоће ли Микадо, за љубав Енглеској и Америци, на једну карту ставити судбину свог народа. Али ма шта да буде, енглески су листови својим ратоборним писањем против Русије постигли један несумњив резултат. Они су Русима одагнали и последње илузије које су неки од њих имали о могућности какве пријатељске политике с Енглеском. Руси су тек сад увидели да је потребно удвојити напоре да се енглески утицај сузбије на целој линији, како на Далеком Истоку, тако и ни овом нашем Блиском Истоку. Русија ће се врло вероватно кроз кратко време дати на посао и прва ће јој брига бити да појача флоту.

Мирољубиво расположење цара и његовог министра спољних послова није тајна ни за кога. Али због непомирљивог држања Јапана Русија се мирно спрема за све евентуалности. И јавно мишљење о Русији већ је песимистички расположено. То је сасвим природно. Оно се спрема за најгоре са фаталистичким самоодрицањем које карактерише народну душу. Доиста овај рат неће бити популаран и неће изазвати никакво одушевљење, али он ће се водити енергично и завршиће се победом. Финансије царства су сјајне и оне могу руској влади дати сва потребна средства за успешно ратовање. Већ је дванаест година како руски буџет показује вишак. На подлози тих вишака је саграђена и трансибирска железница. У овоме тренутку царска благајна располаже готовином од преко једне милијарде динара, а више од три и по милијарде динара има металнога новца у руској државној благајни. Додајте и томе осам стотина милиона рубаља у злату које су у саобраћају. Витеово финансиско дело засновано је на тако поузданој основи да га један рат с Јапаном не може поколебати.

Јапан, међутим, већ месец дана мобилише своје финансије и већ је успео сакупити преко три стотине милиона јена (седам стотина педесет милиона динара). Али хоће ли се Јапан, пусиран са стране, у последњем тренутку одлучити да се упусти у једну тако опасну авантуру као што је рат с Русијом?

(од 26. јануара)

Прекид дипломатских односа између Русије и Јапана

Петроград. „Правтељствени Весник“ публикује ово саопштење министарства спољних послова: „Јапански посланик у Петрограду, по наредби своје владе, предао је руској влади ноту којом саопштава да је јапанска влада одлучила да с руском владом прекине преговоре и да свога посланика и цео персонал јапанског посланства из Петрограда опозове. Према томе руски цар је наредио да руски посланик у Токију с целим персоналом посланства одмах напусти јапанску престоницу. Такав поступак јапанске владе, која чак није сачекала ни одговор руске владе, чини Јапан одговорним за све последице које могу наступити због прекида дипломатских односа између обе царевине.“

---

Лондон. 26. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“. Стигао у 7 часова изјутра.) Поред свега тога што је руско-јапанска криза достигла врхунац рат још није објављен нити су непријатељства до овога тренутка започела. Руски листови у ванредним издањима саветују влади да још једном на достојанствен начин покуша доказати своје мирољубиве намере и тиме отклонити са себе сваку одговорност евентуалнога рата чије последице моту бити недогледне.

Пре но што је стигао руски одговор у Токијо, јапанска је влада дала миг својим поданицима у Манџурији да се селе. Јуче су сви Јапанци напустили Владивосток пошто су за неколико сати испродавали све своје имање буд зашто.

---

Париз. 26. јануара, (Специјалан телеграм „Политици“ Стигао у 7. часова изјутра) Пред притиском француских капиталиста који су огромне капитале пласирали у руске папире, Француска дипломатија чини последње напоре да се између Русије и Јапана избегне рат. Цело јуче по подне Делкасе је конферисао с Лубеом а потом с руским амбасадором.

---

Берлин. 26. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“, стигао у 11 часова изјутра.) Вести из Петрограда и Токија учиниле су те је на берзи завладала права паника.

---

(од 25. јануара)

Одговор Русије

Петроград. „Руска телеграфска Агенција“ јавља да је руски посланик у Токију, барон Розен, јуче по подне предао јапанској влади одговор Русије. Руска нота је још 22. ов. месеца телеграфски саопштена адмиралу Алексијеву, вицекраљу Манџурије, који је затим саопштио барону Розену.

---

(од 26. јануара)

Расположење у Петрограду

Петроград. Цар ће кроз који дан путовати за Москву. Енглеска амбасада узела је на себе да штити јапанске интересе. Ванредно издање „Новога Времена“ истиче напоре руске дипломатије да мирно испита јапанске предлоге и да учини све могуће концесије. Измена нота између Русије и Јапана била је само комедија, јер је Јапан у ствари очекивао тренутак кад ће његове две нове крстарице, које је купио у Италији, приспети у кинеске воде. Чим су оне стигле у Сингапоре, Јапанци су одмах опозвали свога посланика из Петрограда. Прекид дипломатских односа још не значи рат. Данас се ми налазимо, пише „Новоје Времја“ пред три могућа решења: рат, посредовање или одуговлачење сукоба. После јучерање процедуре од стране Јапанаца ниједан частан странац неће веровати у оптужбе да је Русија била агресивна.

Једно јапанско саопштење

Париз. „Хавасова Агенција“ сазнаје из званичног извора у Токију да се јапанска влада, после тронедељног чекања на руски одговор о коме је другачије информисана него што је очекивала, нашла принуђена да прекине преговоре и да узме слободу акције.

Кретање руске војске

Москва. Јуче се четири компаније стрелаца отпутовале за Далеки Исток.

Убиство једног Србина и његове мајке

Цариград. У Галану, скопском вилајету, Арбанас Хусеин Куртес, убио је Србина Младена и његову мајку што су Хусеина спречили да одведе Младенову сестру. Хусеин је ухапшен.

Телеграме које смо ноћас и јутрос добили и које доносимо на другом месту, доказују, да је рат између Русија и Јапана неизбежан. Дипломатски одношаји између те две непријатељске царевине прекинути су. Јапански поданици на врат на нос беже из Манџурије, руски поданици коју живе у Токију склонили су се на руске лађе, плашећи се изгреда сокачке руље.

Ма да све то очито показује, да ће свакако доћи до рата, ипак остаје још, истина минимална нада, да ће се све на миру свршити. У руским званичним круговима се бар тако мисли. Француска дипломација, која, се од почетка руско-јапанског спора сва залагала, да се одржи мир ма по коју цену, још није потпуно изгубила сваку наду, да ће јој то испасти за руком. Али тој нади више нема места. Рат је на прагу.

Заплети који ће неминовно наступити услед руско-јапанског рата, недогледни су. Као што је познато Јапан има уговор с Енглеском за одбрану. Остале тачке тог уговора не знају се, зато се унапред не може ни тврдити хоће ли Енглеска помоћи Јапану или ће остати неутрална. Исто важи и за Француску. Умеша ли се Енглеска против Русије, сигурно је да ће Француска у том случају скочити у помоћ својој савезници Русији. И онда би настао општи велики рат, за који се последњих тридесет година све европске силе спремају, рат, који би по страхоти својој премашио све ратове, који су до данас вођени.

Рат на прагу

Јуче по подне су канда између Русије и Јапана отпочела непријатељства. Тежиште спора је Манџурија, коју су Руси пре кратког времена, после побуне Китајаца против Европљана, окупирали, да би заштитили своје интересе. Микадо би хтео да цар призна и гарантује суверенство Кине у Манџурији, да тамо поврати кинеску администрацију и да призна ове уговоре закључене с Кином о Манџурији. У томе питању постоји потпуна супротност између Русије и Јапана. Русија, неће да дискутује с Јапаном о питању о коме би могли једино с Кином да преговара. И ту је чвор. Али се тај чвор не би морао пресећи мачем, да се на сцени не јавља један нов фактор, Сједињене Североамеричке Државе. Оне су виновник рата, који у овом тренутку још не преставља борбу између беле и жуте расе, него почетак борбе између старога и новога света. Северној Америци треба нова тргова за њене производе и она је бацила око на Кину. И Јапан постаје несвесно оруђе Северне Америке за њене освајачке циљеве.

Русија је, међутим, успоставила свој морални кредит онде где је он био највећма поколебан. Она је, на име, преко Кине била предложила да Француска, Енглеска и Америка посредује у спору између ње и Јапана. Али су Америка и Енглеска a priori, без икаква испитивања, одбиле овај предлог. И стога је ово тешка и непоправљива погрешка да се наједанпут прекидају преговори баш у тренутку кад је требало добре воље и узајамне лојалности па да се дође до мирољубивога решења у интересу завађених страна и целог образованог света.

Почетак и крај

Прво решење да се о Манџурији и Кореји преговара с Русијом донео је јапански министарски савет 10. јуна прошле године. Од јуна од септембра преговори су се водили у Петрограду. [Од] септембра ситуација је затегнута, због чега је барон [Р] високи посланик у […] долази у Порт-Артур да са [..] владаром Алексејевим […] заједничких конференција 30. октобра Јапан тражи да у случају немира и Русија и Јапан имају право послати своју војску у Кореју и Манџурију али су обавезни да је повуку чим се немири угуше. Од 30. октобра до 28. новембра обустављени преговори, проносе се гласови о рату. 28. новембра долази руски одговор, којим се Манџурија искључује из преговора и предлаже неутрализација северне Кореје. Јапан шаље 9. децембра Русији ноту којом тражи интегритет Кореје и Манџурије са нарочитим концесијама Јапану у Кореји, Русији у Манџурији, али да међународној трговини остану отворена врата. Место неутрализације северне Кореје Јапан тражи једну неутралну зону од 25 километара на обалама реке Јалу. Да би дао важности овој својој ноти, Јапан делимично мобилише војску. 6. јануара Русија остаје на своме предлогу о неутрализацији северне Кореје и обећава поштовати јапанске интересе у Манџурији. [?] јануара Јапан обнавља своје захтеве од 9. децембра. 24. јануара стиже руски одговор Јапану, а 25. јануара Јапан прекида дипломатске односе с Русијом.

Русија и Енглеска

Из Петрограда телеграфишу париском „Тапу“: „Одговор Русије био је предмет живог преговарања између министра Ламедрофа и јапанског посланика. После тога су тај одговор још дуго претресали и остали министри па и сам цар Никола. У околини Ламедорфоној се тврди ла је одговор такав, да може Јапанце са свим умирити и рат отклонити Одговор је написан у врло мирољубивом духу и у њому се признаје Јапану супремација у Кореји. Русија жели само да та супремација буде економне, никако пак војне природе и да Јапан не подиже никаква утврђења на главним стратегијским тачкама кореанске мореузине. У Манџурији признаје Русија Јапану сва стечена права, но неће никако да се и за будућност веже неким обвезама. У свом извештају о расположењу у Петрограду вели „Тап“, како је држање енглеске штампе разбило и последње илузије о могућности пријатељске политике према Енглеској и да је Русима то отворило очи за сад увиђају потребу да удвоструче своје […] Источној Азији.

Руска и Јапанска војна сила на Далеком Истоку

Русија има у овом тренутку на Далеком Истоку: (1) флота: 8 оклопњача прве класе; 12 крстарица прве класе, 5 крстарица друге класе, 7 топовњача, 27 контраторповњача, 9 торпедњача, 19 транспортних бродова са свега 150.000 тона. Пристаништа су Порт Артур и Владивосток. Прво има мало простора, недовољних докова и има прилично незгодан стратегијски положај јер лежи у дну једнога мртвог угла Жутога Мора. Владивосток,, где се налазе три најбоље руске крстарице, Громобој, Росија и Рурик има тај велики недостатак што има леда од 1 децембра до 15 марта. (2) Војска: према извештајима ђенерала Куропаткина, министра војног, и ђенерала Сахарова, шефа ђенералштаба, Русије има сада 390.000 војника на Далеком Истоку. Сем тога они тврде да ће за месец дана моћи да пренесу још 110.000 војника, свега 500.000 војника.

Јапан има (1) флота : 6 оклопњача прве класе, 2 оклопњаче друге класе, [3] крстарице прве класе, 9 крстарица друге класе и 5 треће класе, 10 обалних чувара, 16 топовњача, 4 […], 15 контраторпедњача, 54 торпедњаче са свега 252.116 тона, 508.359 марних коња, 1185 топова и 16.046 маринских војника. Сем тога Јапан има трговачку марину која броји [1.300] пароброда. (2) Сувоземне војске има Јапан на хартија у мирно доба 576.000 људи. У ратно доба око 1,000.000 војника.

Површина, становништво, трговина, државни дуг Русије и Јапана

Према подацима од 12. септ, 1903, површина Јапана износи 382.447 квадратних километара; он има 46.494.000 становника; увоз 694.723:694 динара, извоз 658,008.914 динара, државини дуг износи 1,389.816.687 динара.

Површина европске Русије износи 5,604.740 квадр. килом. са 107,800.000 становника, а цело руско царство са азијским областима има 21,666.200 кв. километ. са 120 милиона становника; увоз 1.813,737.500 дин, извоз 2.063,192.500 динара; државни дуг 18.420.000.000 динар

Оптимизам државника и песимизам новинара

Још од почетка руско-јапанског сукоба две ствари су нарочито запале у очи: оптимизам државника и песимизам новинара. Енглеска и јапанска штампа непрестано је тврдила да је рат неизбежан. Дипломатија, чак и јапанска, увек је говорила да ће се моћи одржати мир. У Русији су листови позивали на борбу расе, [док] је влада употребљавала сва средства да се избегне рат. У Енглеској најозбиљнији органи јавнога мишљења већ два месеца упорно тврде да је рат питање од само неколико дана. За све то време енглески министри манифестују мирољубиве намере. Ова несугласица између званичних фактора и органа јавног мишљења мање је падала у очи у Немачкој и Француској.

И новинари су имали право. Хоћемо ли зато њима дати мандат за предвиђање? Не. Ова разлика у мишљењу доказује само колико је ситуација била мутна.