Ознака: Закон о народним школама

Пета алинеја чл. 44. пројекта закона о нар. школама гласи:

„Повишица се добива после 4 године у местима трећег реда, после пет година у местима другог реда, и после шест година, у местима првог реда, ако за то време резултат оцена износи преко 3.5“.

Чл. 36. истога пројекта гласи:

„Упражњена учитељска места попуњавају се стечајем, који се објављује преко службених листова. Право на боља места имају они кандидати који имају јачу спрему, првенствено који су свршили редовно Велику Школу, више година успешне службе и примерно владање.“

„У случају једнаких квалификација првенствено право на боље место има онај, који има веће породичне потребе за то место“.

Тако, од речи до речи, гласе горњи чланови из пројекта законског што га је спремио г. министар просвете.

Кад се сваки члан за себе прочита, изгледа, да видиш, и добро. Али, кад се та два члана пројекта, који прете да постану закон, ставе овако један поред другог и проуче, тек онда се види како су они у ужасној контрадикцији, да апсолутно не могу остати један поред другог.

Да то докажемо.

Г. министар је поделио учитељска места у Србији на три класе. Најзабаченија села у брдским крајевима долазе у трећу класу; боља села и варошице у другу, а окружне вароши у прву. По чл. 44. пројекта најгора места добијају повишице после 4 године мало боља после 5 а најбоља после 6 година. А чл. 36. вели да ће боље место добити бољи учитељи, са јачом спремом и већим потребама. Може ли то остати да учитељ за то што је бољи, спремнији, буде кажњен, место награђен?! За то што је одличан, што је ваљан и спреман може добити боље место, али га за то министар хоће да казни и да на злехуду повишицу чека равних 6 година, док је његов друг, мање спреман, добија после 4 године. Чудно је начело овога пројекта законског. Признајем ти учитељу да си одличан, да си спреман, дајем ти за то боље место, али те за то кажњавам платом и хоћу да чекаш 6 година за повишицу. Може се рећи: „Па коме је то криво нека иде у село, у место треће класе“. То је лепо. Али, неко мора бити и у местима прве класе, а разуме се, да ће тамо бити вреднији и спремнији, и сад, зар су они криви, што су вредни и спремни, па да их министар кажњава?

Новаковићев закон био је у томе напреднији. Он је свима давао повишице после 4 год. Он је за рђава места одредио годишњи додатак, по коме је досуђено то место, бар му се, због незгода у животу, даје накнада у новцу, а не кажњавају се други, за то што је он у горем месту.

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.