По новом закону о штампи, увреда страних владара и њихових домова казни се затвором од једног до шест месеци. На први поглед та казна, иако велика изгледа и умесна и оправдана; кад се међутим то питање ближе размотри, види се, да је она и неумесна и неправедна. Ево зашто. Неправедна је зато, што је страна штампа све наше владаоце, и оне који су били добри, и оне који су били рђави, обасипала најодвратнијим грдњама, не бирајући никад ни речи, ни изразе; а неумесна зато, што је неостварљива. Примењивати ту законску одредбу, стално, у свакој прилици, као што би требало да се закон примењује, одвело би до таквих апсурдности, да би им се и сам г. Стојан Протић смејао, кад би умео да се смеје.
На пример: у Белгији, откако је на престолу садашњи краљ Леополд, још ниједан новинар није кажњен за увреду Величанства, и ако је, баш у радикалној белгијској штампи било страховитих испада против приватног живота краљевог. То се тамо не казни, јер не да сам краљ. Али ако неком српском новинару падне на памет да преведе један такав чланак на српски и штампа у ком листу, биће кажњен за увреду Леополда. Или: напише неко овде код нас, да је Кастро, председник Аргентинске републике био у млађим својим годинама осуђен на двадесет година робије за крађу и разбојништво – што је сушта истина – ето вам опет увреде једног главара државе и затвора од неколико месеца. Или напише неко, да је садашњи кинески цар ванбрачно дете своје матере – што је такође истина – хајде опет у затвор. У затвор због сваке саксонске принцезе, која се заљуби у каквог пробисвета, у затвор због сваког опскурног немачког кнеза, коме падне на памет да дуне у свет са каквом јахачицом из циркуса, у затвор због… и тако даље, у бесконачност. Има ли то смисла и имена?
Па ћемо онда отићи у затвор за сваку оштрију реч против Онога; у чијој држави данас леже стотинама попаљених села српских, као да је Србија још српски пашалук. Зар онда да се не бунимо?
Истина, у закону има још одредаба, да се казне само увреде оних владара у чијој се земљи и нашем краљу даје иста заштита. Али та је одредба за наше прилике илузорна. Закони готово свих земаља имају ту одредбу, па ипак пише о нашем краљу ко шта хоће и како ко хоће. Каква је то онда заштита?
Наш устав истина има један члан по којем се увреда страних владара мора казнити. На све критике у Народној Скупштини г. Стојан Протић је увек одговарао, да устав наш захтева и да се друкчије не може. Могло се, само да се хтело. Требало је само, одређујући у начелу, да се увреда страних владара казни, додати у закону ову блажу одредбу: „на изричит захтев представника те државе“ и онда би све било добро. Онда би праве увреде биле одиста кажњаване по закону и по правди. Овако пак, како данас наш закон о штампи прописује, цео члан о увредама страних владара није ништа друго, до сигурно оружје у рукама г. Стојана Протића, да казни сваког српског новинара кад год му се прохте и да запуши уста сваком ономе, који не мисли као он.