Ознака: Зараза

Ко мало више шврља по Београду, тај је последњих дана имао прилику да види све више оних кобних табли, на којима пише: „Пази, у ову кућу не улази; у њој влада заразна болест шарлах“. А како је овде, У Београду, исто је тако и у многим другим местима у Србији: долази јесен, а с њом, где више где мање, и ти несрећна зараза. Зато чујте шта ћу вам рећи.

Нећу данас да говорим, како шарлах изгледа, како почиње и како се свршава; то је за овај мах споредно. Главно ми је да изнесем, како се зараза шири и како се, према томе, човек може од болести сачувати. То треба да зна свако, коме лежи на срцу здравље његове деце и његовог народа; иначе неће бити велике вајде ни од каквих ни најстрожих мера, које санитетске власти предузимају да би заразу сузбиле.

Шарлах се, дакле, добија на три начина:

1. непосредно од болесника,
2. од ствари које су са болесником долазиле у додир,
3. од људи, који су имали посла с болесником, па се онда мешају с другим светом (они могу преносити заразу и ако се сами нису поболели).

То троје треба, за време заразе, непрестано имати на уму. И према томе да треба, пре свега, нипошто улазити у кућу, где има таквих болесника. Осим тога, не треба из кућа, у којим има шарлаха, узимати никакве ствари. И најпосле треба се клонити свакога, који у кући има болесника од шарлаха.

Ово прво лако је извршити, бар по варошима. Јер ту се бар већином зна, у којим кућама има заразних болесника — негде се на таквим кућама виде табле са опоменом, а негде пред вратима стоје и стражари који не дају да се у њих улази. Опасности, која долази од ствари што су с болесником биле у додиру, такође се није тешко сачувати: не треба уносити у кућу никакву стару, већ употребљену ствар; нарочито не треба допуштати деци, да узимају туђе играчке или туђе књиге, писаљке и т. д. И то се, дакле, како-тако може извршити. Али како ћемо се сачувати ове треће опасности? Како можемо знати, ко се све мешао са болесницима, па да га се клонимо?

То не можемо знати, и зато сам ја и казао, да заразу не може угушити никаква санитетска власт, ако и сви појединци не буду тачно обавештени како се зараза шири, па онда према томе не буду и поступали. Сви они, дакле, који долазе у додир са болесником, нека се сами клоне осталога света; нека не одлазе у канцеларије, у радионице, на пијацу, у кафану, на шеталиште, нека се на возе на трамвају. То од њих тражи правда, човечност; иначе су несавесни људи, често пута чак и обичне убице.

Али није ни то главни узрок, што се каткад шарлах у вароши шири, ма да са против њега предузимају све могуће санитетске мере. Има томе још два узрока, и они су чак најважнији.

Први је у томе, што се болесници пре времена пуштају из куће. Ево како: Сваки болесник од шарлаха може да зарази другу децу од првог дана своје болести па све док се потпуно но исперута — у најмању руку за пуних 5 до 6 недеља. Често се, међутим, дешава, да болесник изгледа здрав већ и после 3 и 4 недеље, и онда ће га понеки родитељи, насупрот лекарским наредбама, почети изводити „на ваздух“, у шетњу, возиће га и колима и трамвајем, и зараза ће се ширити на све стране. Зато и молим све оне, које снађе несрећа да им који од укућана добије шарлах: Не изводите болесника никуда из куће, докле год лекар не констатује да је потпуно оздравио; кад то буде, он ће наредити да се кућа дезинфикује и табла скине, и тек онда пустите болесника у свет. Ако друкчије радите, несавесници сте, које за тај злочин први комшија треба да оптужи полицијској власти.

То је врло чест узрок, што се зараза разноси, а има, као што рекох, још један исто тако важан: Није шарлах увек тешка болест; не појаве се у њему увек и повраћање и јака гушобоља и велика ватра и јасна оспа. Понеко добије прави шарлах, а има при том свега малу ватрицу, лаке крајнике и једва приметну оспу; понеко не добије чак ни трага од какве оспе, него само крајнике си незнатном ватром. То се виђа и код деце, али нарочито код одраслих људи. Међутим, и такав је шарлах заразан, а кад пређе на другог, на мора да буде исто тако благ, него код тог другог може да избије у свој салини својој. И ето, у томе је опасност: човек добије или му дете добије лаку болест, по изгледу обичне крајнике; он и не сања да је то шарлах, него се меша са светом или пушта дете већ после 2—3 дана да иде и на улицу и у школу, и зараза се на тај начин шири као пламен. Ја сам баш ових дана видео један такав случај: Једна млада мати имала је неколико дана „крајнике“, на које нико није обраћао пажњу, а после кратког времена разболело јој се најмлађе дете од тешког шарлаха и умрло, сирото, од те болести, док друго, старије, и сад болуј од тако исто јасног шарлаха.

Да би се сачувала од те опасности, треба да запамтите ово: Ма како благ шарлах био, лекар ће га ипак у већини случајева на време познати; он ћа готово увек моћи утврдити, јесу ли то, што вама изгледају обични крајници, одиста само крајници или је то шарлах лаког обима, без велике ватруштине и без оспе. Зато, докле зараза у вароши влада кад год вам који од укућана, било одраслих било деце, добије крајнике, ви одмах зовите лекара. Само ће он у том случају моћи спасти велике несреће и вашу чељад и ваше суграђане.

Запамтите, што сам вам рекао.

Ја сам, истина, једанпут већ писао о тифусу, али то, видим по неким писмима уреднику „Политике“, Београђани нису читали, зато што су у то доба само Ваљевци патили од те опаке болести. Сад, међутим, има и Београд своју епидемијицу (преко двадесет људи разболело се ових дана овде од тифуса), а имамо разлога бојати се, да зараза може ухватити још и већи мах, и ја зато знам, да ћу овом приликом наћи много већу читалачку публику, па се поново враћам на исту тему.

Да почнем, дакле, с почетка.

Тифус, врућица, заразна је болест, а кужне клице њене (тифусни бацили) налазе се у погани болесниковој и одатле прелазе или кроз земљу у бунарску воду или на разне ствари које с болесником долазе у додир, па са њима и са њих, околишним путем, прелазе и на разне животне намирнице. Други људи после пију ту загађену воду или једу те окужене намирнице, и на тај се начин и они заразе тифусом.

Тифусни бацили, дакле, само кроз уста и стомак улазе у здравог човека. То је прво, што треба знати, кад је реч о томе, како се човек може сачувати од те заразе.

А друго је ово: Кужне клице тифусове убијају се насигурно добром ватром, тј. дугим кувањем или печењем.

И кад се ово двоје зна, онда је лако извести, како треба у ово доба тифуса Београђанин да се влада, па да се сачува болести.

Треба, углавном, да пази на ове заповести:

1. Не пиј бунарску и чесменску воду. — Сваки бунар и свака чесма може да се загади. Ова садашња зараза у Београду и дошла је отуда, што је загађен и окужен онај стари, несигурни водовод београдски, тзв. булбудерски водовод. А вода из новог водовода може се у сваком случају сматрати као потпуно сигурна и чиста, зато само њу треба пити.
   Ни топчидерску воду не треба пити, и она је опасна.
2. Не пиј бозу и лимунаду. — Бозаџијама и ликерџијама је, истина, наређено, да узимају само вештачки лед са Клачице, који се прави једнино од чисте воде из новог београдског водовода, и општински лекари воде контролу над њима. Али та контрола ипак не може бити потпуно сигурна, а бозаџије нису увек људи, на чије се разумевање и савесност човек може ослонити, и зато је боље никако и не пити пиће које они справљају.
3. Пази на млеко. — Млеко се може окужити и по неисправним судовима и прљавим рукама млекаревим, а може и водом, коју наше млекаџије тако обилно с њиме мешају, не пазећи, разуме се, одакле је узимају.
   Зато треба нарочито пазити, да се све млеко у кући добро скува,да што дуже ври, јер се само дугим кувањем кужне клице поуздано убијају.
4. Не једи пресне ствари. — Што не може да се скува или да се испече, то увек може да буде опасно. Зато не треба јести ништа, што је пресно: не треба јести сир, салату, воће итд.
   Кад кажем воће, онда мислим, пре свега, неољуштено и неопрано воће, а ољуштено и добро испрано може се јести. Али и оно може каткад да буде опасно. Зато је најбоље не уносити га у опште у кућу.
5. Пери добро руке. — Човек не зна никад, која је ствар окужена, која није, и зато може лако да дира предмете, на којима има заразних клица, па да се рукама зарази.
   Зато треба ревносно прати руке и чистити нокте често преко дана, а нарочито пред јело.
   Деци, сем тога, треба забранити, да брљају рукама по земљи и да мећу прсте у уста.
6. Пази на стомак, живи умерено. — Не мора се човек разболети од тифуса, баш и да прогута коју тифусну заразну клицу. Здрав стомак много штошта свари, па може да свари и те клице, а само поремећен желудац и црева примају одмах сваку болест.
   Зато ваља у ово доба заразе пазити, да се органи за варење ничим не поремете. Не треба јести тешка јела, не треба јести нарочито бостан и кукуруз, не треба узимати ова наша проблематична мезета уз пиво.
   Али не поквари се, не ослаби се желудац само погрешкама у дијети. И назеб и прекомеран напор и јаки потреси могу човека начинити неспособним, да се бори против те најезде заразних тифусних клица.
   На све то, дакле, треба пазити. Треба, једном речју, живети у свему умерено.