Ознака: Косово

Комисија за реорганизацију жандармерије у битољском, косовском и солунском вилајету која је 25 јануара отпочела своје седнице у Цариграду, под председништвом италијанског ђенерала Емилија де Ђорђиса, завршила је свој рад. Академске су дискусије престале, сад су прешли на практично извођење рефорама. У овом су тренутку за нас од највећега интереса резултати тога рада. Ево их.

У првобитноме пројекту споразумних амбасада било је утврђено да се у отоманску жандармерију косовског, битољског и солунског вилајета уврсте и страни официри и подофицири и да они имају самосталну извршну команду. Према томе пројекту, сви ђенералштабни официри и већи део четних команданата били су страни официри. Од досадашње организације задржано је све што је употребљиво. И нова организација као и стара заснована је на административној обласној подели. Одступања ће бити само онде, где то буду захтевали локални и службени односи. О етнографским и религиозним односима у поменутим вилајетима водило се у толико рачуна што ће број хришћана и мухамеданаца у жандармерији бити сразмеран броју хришћанског и мухамеданског становништва. Да се не би изазивао отпор Арбанаса, крајеви у којима има Арбанаса изузети су из реформне акције. И тако ће у западним крајевима косовског и битољског вилајета остати по старом: један део пећског и прилепског санџака, затим санџаци дибрански, елбасански и горички изузимају се из реформне акције. У Плеваљскоме санџаку, у коме су мешовити турски и аустроугарски гарнизони, такође остаје по старом. Нова жандармерија бројаће око 11.000 људи, њен буџет биће 21.500.000 гроша (око 4.500.000 динара). За правилну исплату свих издатака гарантује Отоманска Банка. Униформа реформне жандармеријо нешто одступа, од униформе турске војске, на глави ће носити калпак; од оружја имаће Маузерову репетирку с бајонетом и револвер, коњаници Маузеров карабин, револвер и сабљу. Сви страни официри и подофицири подчињени су дисциплинарно ђенералу де Ђорђису; кривично, војној јурисдикцији своје земље.

Али је тај првобитни предлог претрпео ове измене. Одредба о неограниченој власти страних официра није могла остати, али је ипак осигуран њихов утицај на целокупну жандармеријску службу. Страни ће официри давати инструкције, водиће надзора над службом и о неподобним или штетним елементима моћи ће преко ђенерала де Ђорђиса реферисати турској власти, која ће их морати одмах да удали из службе. На тај начин ће у смислу мирцштегског програма, као органи контроле и реорганизације фигурисати у првоме реду шест војних помоћника и остали страни официри. За вршење ових функција реформна територија подељена је у пет области: скопаљски санџак аустроугарским официрима, солунски руским, битољски италијанским, серески француским, драмски енглеским. Сем тога установиће се школа за официре, подофицире и жандарме, чија ће се управа поверити немачком војном помоћнику, пошто Немачка неће да пошље своје официре и подофицире. Правила жандармеријске службе израђена су по угледу на правила за критску жандармерију. (Ова су израђена опет по угледу на правила за француску жандармерију.) Број страних официра утврђен је на шездесет, толико исто и подофицира, али је Порта пристала само на двадесет и пет официра. Али све велике силе чине притисак на Порту да овде усвоји захтеве великих сила. Да се не би губило време, ових двадесет и пет страних официра, пет од сваке велике силе (сем Немачке), допутоваће око 3. априла у Солун. Главна команда жандармерије биће у Солуну.

Дакле да утврдимо ово троје: (1) косовски вилајет биће под одсудним утицајем Аустро-Угарске; (2) један део косовског вилајета остављен је и даље на милост и немилост Арбанасима, дакле најбруталнијем аустријскоме утицају; и (3) Немачка је, својим привидним повлачењем, добила утицај на образовање целокупног жандармеријског кадра.

После овога ми немамо воље да говоримо о некаквом турско-бугарском споразуму и о некаквој акцији Бугарске. Али морамо да констатујемо да је ово тежак пораз наше спољне политике и лојално је да нагласимо да је он последица оних трзавица, оне унутрашње несталности, целог оног фаталног режима под којим је Србија живела толики низ година.

Комисија која има да разради у појединостима и да примени руско-аустријски мирцштетски програм за реформну акцију у косовском, битољском и солунском вилајету држала је већ петнаест седница у Цариграду. Резултати ових седница досада су се држали у највећој тајности. Али кад тајност изгуби смисао, кад једно питање већ уђе у дефинитивну фазу, кад се на његово решење већ не може више ни с које стране да утиче, онда оно избије, бар у најопштијем облику, и у ширу јавност.

До сада су, изгледа, решена три питања: (1) питање о униформи руских, француских, италијанских, енглеских, немачких и аустроугарских официра који ће командовати жандармеријом у косовском, битољском и солунском вилајету: (2) питање о обласној акцији тих официра; и (3) питање о искључењу извесних крајева из области реформне акције.

Порта не пропушта ни једну прилику да, бар по спољашњости, покаже како се цела ова реформна акција врши по њеној иницијативи и по њеним инструкцијама. Пре свега је италијански ђенерал Емилијо де Ђорђис морао постати турским дивизионим ђенералом да би могао бити командант будуће жандармерије у Старој Србији и Маћедонији. После овога је требало решити и питање о униформи осталих официра који ће да заповедају појединим жандармеријским одредима. Да би спасла изглед, Порта је ово питање узела врло озбиљно. Она је испрва тражила да европски официри обуку турску униформу, али је европска дипломатија, после упорних преговора, успела да избаци фес, симбол султанове надмоћности. И тако ће европски официри само задржати сваки своју капу. Мухамеданско ће становништво на тај начин осетити да европски официри нису саставни део турске војске него један елеменат контроле над извршним органима турске администрације.

Друго је питање много важније. Његово је решење тек прекјуче избило на јавност. У уредби о организацији жандармерије утврђено је да жандармеријом у једном делу косовског вилајета командују аустроугарски официри. При решавању овога питања дипломатија на Босфору није водила рачуна о интересима становништва у косовском вилајету, нити о осећајима Србије и Црне Горе чије су најлепше историске традиције везане за Стару Србију. Место да реформна акција улива поверење и да утиша духове, она овим актом изазива само све веће неповерење и открива задње намере.

Најзад избацивање једног дела косовског вилајета из области реформне акције, оног дела у коме има арбанашкога живља баца нарочиту светлост на последње арбанашке немире у околини Ђаковице и Призрена. Дволична арбанашка резерва, чији су шефови тако ревносни поклоници златнога телета, поштеђена је од реформне акције, а тамошњи српски живаљ и овом приликом није заштићен од арбанашке обести.

Рад наше дипломатије у два последња случаја засебна је тема и ја ћу се вратити на њу.

Да напоменем још да дипломатска акција у питању о амнестији политичких криваца и партија блуфа коју је турска влада одиграла у питању о гарантима бугарских учитеља у Маћедонији само су епизоде.

⁂

Балканске се Државе само тада могу држати лојално ако се и Велике Силе буду лојално држале. Али ако оне, или само неке од њих, под маском рефорама, хоће да остварују своје освајачке планове, онда нека дипломатија на Босфору не заборави да снег једне зиме није могао угасити пожар у Старој Србији и Маћедонији, и да комбинована енергична акција Балканских Држава може понова распламтети пожар чије би последице биле недогледне.

Од једног одличног познаваоца прилика у Старој Србији и Маћедонији добили смо овај чланак, који ће свакако интересовати све наше читаоце

У једном делу наших класичних земаља Старе Србије, Метохији и ђаковачкој котлини, отпочињу да се збивају догађаји, који у крајњим последицама могу бити судбоносни по тамошњи наш живаљ, а исто тако и по интересе краљевине Србије у тим покрајинама.

Према именима племена, која се спомињу као учесници у овој последњој арнаутској побуни, може се утврдити, да је против „бедата“ (новотарија) устао цео онај крај, који се налази између Пећи и Призрена у поречју Белог и једног дела Црног Дрима. На том је простору распоређено неколико најразузданијих арнаутских фисова, као што су Бериш око саме Ђаковице, још мало даље к северозападу, Краснићи, који се наслањају на десну обалу Црног Дрима, па онда Битуч, Хас и још нека друга.

Карактеристично је, да се све арнаутске побуне јављају овде на овом простору између Пећи и Призрена, између Ругова и Љуме и Белог и Црног Дрима. Површан посматралац закључио би из тога, да је у тим крајевима арнаутска свест најразвијенија; добри познаваоци етнографских прилика међутим знају, да то никако није центар арнаутског живља. Тај центар у истини јесте Елбасан, Тирана, Кроја па одатле јужно до Јањине. Побуне у овим крајевима могу се објаснити само кад се зна, да се ту налази приличан број католичких села, насељена познатим фондама, међу којима је нарочито позната кућа Биб-Доба и да се осим тога, утицај католичког свештенства преноси преко католичких Арнаута чак и на Арнауте мухамеданце. На један миг дат из које ћелије фраторске искупи се 10 до 15 хиљада оружаних, голих и босих Арнаута, који слепо јуре за својим продатим поглавицама.

До пре неколико година најјаче оруђе у рукама аустријским био је на далеко чувени Мула Зека из Ругова. После његове смрти Аустријанци су муку мучили док су му нашли достојног заменика. Сад је,у том смислу, најчувенија кућа у селу Ботуши, недалеко од Дечанске Бистрице. Што ботушки агалари реку, то је речено: како они пресуде, тако мора да буде. Аустрија то врло добро зна, те га је гомилом жутих дуката приволела за себе и преко њега утиче на цео арнаутски живаљ у Старој Србији. Важан арнаутски првак, а такође аустријски агент је исто тако и чувени Асан Шдак, мудериз ђаковички, чији је рођени брат један од илдиских султанових имама, који је прошле године био члан оне султанове комисије, што је ишла да наговара Арнауте да се не буне против рефорама.

У околини села Прилепа, близу Дечана, царује такође познати аустријски агент Нимам Маџун. Има их још и много других, јавних и тајних, али није потребно, да их све ређам.

Кад се све то узме у обзир, онда се види, зашто се Арнаути буне и то баш ови Арнаути, који су на домаку аустријским агентима и аустријском злату. Аустрија мисли, да је настао згодан тренутак да пође ка Солуну. Тај пут треба да јој спреме Арнаути, слепи, затуцани Арнаути, који заборављају, да би под аустријском управом само њихове вође, они који данас шурују с Аустријом, добили титуле, звања и богаство, а они сами остали би и даље оно што су данас, сиротиња и раја, створена само зато, да је бездушни господари експлоатишу.

На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.

Призрен, 4. фебруар 1904.

Драги пријатељу,

Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.

Арнаути неће реформе!

Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.

Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.

28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.

Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).

Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.

До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.

Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.

Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.