Ознака: Македонија

Краљ у Тополи

Краљ са Престолонаследником Ђорђем и великодостојницима стигао је јуче у 9.30 часова пре подне у Тополу, где га је одушевљено поздравио многобројни народ. Топола је окићена заставама и зеленилом. Пред конаком поздравио је Краља лепим говором председник тополске општине г. Младен Марковић. Краљ се заблагодарио на одушевљеном дочеку. После тога је Краљ са Престолонаследником, Принцом Павлом и великодостојницима ушао у стару цркву, где је одслужена служба Божија и држан помен на гробу Карађорђевом. Затим је пошла из цркве литија на Опленац, где ће се подићи нова Краљева црква. На вис је изашао Краљ са свитом пешке. Пошто је извршено водоосвећење Краљ је ставио у камен темељац повељу на пергаменту, коју су потписали осим њега још и митрополит, министар председник, министар просвете, протопресвитер тополски и архитекта.

У темељу је узидан и велики крст на месту где ће бити подигнута часна трпеза. Краљ је потом превукао камен темељац малтером, па је онда стављен још један камен и тиме је ударен темељ за нову цркву Св. Ђорђа. Тада је Краљ, ударајући сребрним чекићем по камену темељцу, изговорио ове речи:

„Благодарим Свевишњем што сам дочекао да могу у драгој ми Тополи ударити темељ храму, у коме ће се чувати земни остаци мојих предака. Нека би дао Бог, да ова моја задужбина дуго година поје у славу Божију и узноси молитве небу за моје потомство и мили ми народ српски.“

По том је митрополит изговорио лепу беседу одајући хвалу и признање народно делима побожнога краља Петра.

За тим је отпевано „Многаја љета“ и тиме и свечаност на Опленцу завршена.

У врту Вождовог конака био је у подне ручак на који је Краљ позвао 80 званица.

Краљ је за време ручка изговорио ову здравицу:

„Драги моји гости! Помоћу божјом урадисмо једно лепо дело, положисмо камен темељац цркви Светога Ђорђа. Свршивши тај чин, Ја првим речима својим хоћу да одам хвалу Свевишњему његовој великој милости и да му топло захвалим, што ми је дао здравља и моћи да испуним своју заветну жељу: да у Тополи на Опленцу подигнем цркву. Први рад за цркву завршен је ево данас, а спремљено је све потребно да за кратко време и осветим, па да Моја задужбина што пре пропоје славу божју и да се у њој узносе небу молитве за напредак и срећу Србије и свега српског народа. С побожним хришћанским осећајем ја овај православни храм подижем на првом месту Богу и божјој правди. А поред славе, коју Богу даровах, овим малим даром ја у другом реду желим да задовољим и људску правду и да одужим дуг захвалности својим прецима. Тога ради измењујем и завештавам, да црква Св. Ђорђа прими храни у својим недрима прах оца Србије, Вожда Карађорђа, и упокојених из породице Карађорђевића. (Бурно: „Слава им!) Захваљујући вам, драги моји гости, што дођосте да присуствујете првом чину остварењу мога завета, Ја вас позивам да сви заједно одамо хвалу Богу и да му се сви помолимо, да он у великој својој милости заштићује и чува српски народ, те да се нама драга Отаџбина с помоћу божјом и нашим сложним радом развија и напредује у хришћанској вери и моралу, у просвети, у војној снази, у привреди, у законодавству и у добром поретку. Живео српски народ!“

После ручка настало је народно весеље. Увече је Краљ опет давао вечеру својим гостима у Вождовом конаку.

Краљев повратак

Данас у 11^1/2 часова Краљ, Престолонаследник Ђорђе, Принц Павле и цела свита вратили су се дворским возом из Младеновца.

Личне ствари

У дискусији о убиству Милана и Максима Новаковића „Самоуправа“ се јуче по други пут дотакла оца нашег уредника, не остављајући га мртвог на миру. Кад већ хоће о томе да говори, ми ћемо овде изнети шта је она сама рекла о покојном др Рибникару, на дан његове смрти.

У свом броју од 25. јануара 1905. године ево дакле шта је „Самоуправа“ донела:

✝ Доктор Ф. Рибникар, општински лекар. Добар човек у најбољем смислу те речи; исправан грађанин који се никад није устручавао пред опасношћу бити слободоуман; један племенити практични лекар — Ф. Рибникар испустио је своју добру душу јутрос у 9^1/2 сати на рукама својих синова. Добар и нежан отац умро је мирно гледајући своје одрасле добре синове. Покојни Ф. Рибникар је цео овој активни живот провео у Србији волећи је као сваки добар Србин. Као лекара њега ће се дуго и дуго сећати у Трстенику, Свилајнцу, Јагодини и Београду. Неуморан и дању и ноћу јурио је болнима, и у старим годинама задржао је своју неуморност, и све до пре два дана Београђани су могли видети како хитро јури за послом као младић. Па ипак тешка болест, запалење плућа, обхрвало је овог неуморног човека. Синови његови имају права да се теше знајући за силну љубав и поштовања што их осећају сви они који старог д-ра Рибникара познавали. Многе ће куће заплакати у тузи кад чују тужну вест да је „стари Рибникар“ отишао тамо куда ћемо редом и сви ми са њим отићи. Неуморан у служби, неуморан у трима српским ратовима он је много задужио и своју нову домовину. Нека је лака земља српска, која ће покривати трошне остатке д-ра Ф. Рибникара.

После овога ми нећемо више о томе рећи ни једну једиту реч. Ако има образа, „Самоуправа“ може и даље говорити што год хоће.

Одговор „Самоуправи“

„Самоуправа“ хоће да нам одговора на наше писање о убиству Милана и Максима Новаковића, али тражи, у свом јучерашњем броју, да јој претходно одговоримо, да ли је Милан Новаковић радио на преврату или не, два ли је мислио да га изведе мирним путем или оружјем итд.

Жао нам је, што јој на та питања не можемо одговорити, баш и кад бисмо хтели, У нашој редакцији нема ни жандарма ни тајних полицајаца, да нас о таквим стварима обавештавају. Ако је Милан Новаковић радио на преврату, државне власти су га требале предати суду да му суди и да га осуди.

То је једини одговор, који у том питању можемо дати „Самоуправи“.

Нов уредник

„Самоуправа“ објављује, да је од јуче г. Јеленко Михаиловић, професор, постао главни уредник „Самоуправе“ и да он прима моралну одговорност за све што у њој изиђе.

Осигурање Милана Новаковића

Милан Новаковић, према тврђењу његових адвоката осигурао се на 5.000 динара још 1899. године код тршћанског друштва „Асикурациони Генерали.“ Још тада је он направио зајам од 5.000 динара код Прометне Банке и заложио полицу као гаранцију. Пошто је отплатио од тог дуга свега 2.200 динара остатак осигуране суме примаће породица покојног Новаковића.

Суве шљиве

До синоћ је на разним тржиштима у Србији премерено преко 15^1/2 милиона килограма сувих шљива. Просечна је цена 35 динара сто килограма.

Питомац за браварство

Министарство народне привреде изабрало је за свога питомца Огњена Ђ. Крстића, који ће у Немачкој изучавати браварство.

Бугарски универзитет

Питање о отварању бугарског универзитета изгледа да се неће скоро решити. Нови професори опет почињу давати оставке, а стари се не мисле никако враћати под данашњим условима. Стога је влада била позвала неколико професора са стране, али ови нису хтели примити понуђено им место. Како веле неки бугарски листови, влада се обратила неким професорима загребачког и београдског универзитета да приме катедре софијског универзитета те да се једном реши то тугаљиво питање и универзитет свечано отвори, па ма и без студената.

Бугарска зверства

Како новосадском „Бранику“ јавља дописник из Скопља, једна јака бугарска чета напала је пре неколико дана на неколико Срба из села Бродца у скопској Црној Гори.

Сви су четници имали на себи одело бугарске регуларне војске, а предводио их је познати зликовац, бугарски војвода Васиљ. У боју погину од стране Срба два виђена домаћина, Тодор Стевковић и Петар Ристић. Ова бугарска чета стално крстари по скопској Црној Гори и прети да попали многа српска села. Народ је у великом страху, а турске власти не пружају никакве помоћи.

Пооштрене мере

Како јављају из Цариграда, са аустро-руском нотом о реформама у Маћедонији послале су обе велике силе појединим владама балканских држава и нарочита наређења да се престане с одашиљењем чета.

Нарочито оштра наређења послата су грчкој и турској влади, које се како се вели, узајамно помажу те с тога грчке чете врше насиља по маћедонским вилајетима.

Баш лепи предлози

Софијском „Дневнику“, а тако исто и свима бугарским листовима аустро-руска нота не даје довољно гарантије за одржање мира у Маћедонији.

Само што је најкомичније, сви ти листови ни више ни мање него тврде, да је Србија највише крива за нарушење тога мира, док је Бугарска потпуно невина. За то ако велике силе хоће, да се у Маћедонији одржи мир, оне треба Србији сасвим да забране одашиљање својих чета.

Ала би се онда Бугари башкарили по Маћедонији!

Тровање

Синоћ у 8 часова покушао је да се отрује Михаило Стојановић, кечар. Он је попио чашу цеђа. Упућен је у болницу да му се укаже лекарска помоћ.

— Призрен, 19. фебруар 1904. год.

Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.

Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.

Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.

Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.

Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.

У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.

У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.

И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.

У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.

Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.

Комисија која има да разради у појединостима и да примени руско-аустријски мирцштетски програм за реформну акцију у косовском, битољском и солунском вилајету држала је већ петнаест седница у Цариграду. Резултати ових седница досада су се држали у највећој тајности. Али кад тајност изгуби смисао, кад једно питање већ уђе у дефинитивну фазу, кад се на његово решење већ не може више ни с које стране да утиче, онда оно избије, бар у најопштијем облику, и у ширу јавност.

До сада су, изгледа, решена три питања: (1) питање о униформи руских, француских, италијанских, енглеских, немачких и аустроугарских официра који ће командовати жандармеријом у косовском, битољском и солунском вилајету: (2) питање о обласној акцији тих официра; и (3) питање о искључењу извесних крајева из области реформне акције.

Порта не пропушта ни једну прилику да, бар по спољашњости, покаже како се цела ова реформна акција врши по њеној иницијативи и по њеним инструкцијама. Пре свега је италијански ђенерал Емилијо де Ђорђис морао постати турским дивизионим ђенералом да би могао бити командант будуће жандармерије у Старој Србији и Маћедонији. После овога је требало решити и питање о униформи осталих официра који ће да заповедају појединим жандармеријским одредима. Да би спасла изглед, Порта је ово питање узела врло озбиљно. Она је испрва тражила да европски официри обуку турску униформу, али је европска дипломатија, после упорних преговора, успела да избаци фес, симбол султанове надмоћности. И тако ће европски официри само задржати сваки своју капу. Мухамеданско ће становништво на тај начин осетити да европски официри нису саставни део турске војске него један елеменат контроле над извршним органима турске администрације.

Друго је питање много важније. Његово је решење тек прекјуче избило на јавност. У уредби о организацији жандармерије утврђено је да жандармеријом у једном делу косовског вилајета командују аустроугарски официри. При решавању овога питања дипломатија на Босфору није водила рачуна о интересима становништва у косовском вилајету, нити о осећајима Србије и Црне Горе чије су најлепше историске традиције везане за Стару Србију. Место да реформна акција улива поверење и да утиша духове, она овим актом изазива само све веће неповерење и открива задње намере.

Најзад избацивање једног дела косовског вилајета из области реформне акције, оног дела у коме има арбанашкога живља баца нарочиту светлост на последње арбанашке немире у околини Ђаковице и Призрена. Дволична арбанашка резерва, чији су шефови тако ревносни поклоници златнога телета, поштеђена је од реформне акције, а тамошњи српски живаљ и овом приликом није заштићен од арбанашке обести.

Рад наше дипломатије у два последња случаја засебна је тема и ја ћу се вратити на њу.

Да напоменем још да дипломатска акција у питању о амнестији политичких криваца и партија блуфа коју је турска влада одиграла у питању о гарантима бугарских учитеља у Маћедонији само су епизоде.

⁂

Балканске се Државе само тада могу држати лојално ако се и Велике Силе буду лојално држале. Али ако оне, или само неке од њих, под маском рефорама, хоће да остварују своје освајачке планове, онда нека дипломатија на Босфору не заборави да снег једне зиме није могао угасити пожар у Старој Србији и Маћедонији, и да комбинована енергична акција Балканских Држава може понова распламтети пожар чије би последице биле недогледне.

Већ у оно време, када су радили на томе да добију Босну и Херцеговину, аустриски државници били су начисто с тим, да са добитком Босне и Херцеговине неће бити задовољене освајачке тежње Аустриске Монархије. Већ онда било је јасно аустриским државницима, да је главно поље њихова рада на Балканском Полуострву, да је тежиште аустриске политике на Балкану и да Аустрија свим силама мора ићи за тим, да добије сталну и отсутну превласт на Балканском Полуострву и да заузме тамо што више земаља, а у првом реду да изађе на Солун.

Све оно што је Аустрија за последњих тридесет година радила, имало је свагда један једини циљ, да се што боље утврди на Балкану и да спреми земљиште за даља своја освајања. Рад аустриске дипломације, да омете правилан развитак Србије и Бугарске и рад аустриских агитатора, да се изазову немири, нереди и незадовољство у Старој Србији и Маћедонији, — сав тај рад био је само средство, помоћу кога ће Аустрија лакше и брже да дође до свога главнога циља, да изађе на Солун и да постане најважнији фактор на Балкану.

Аустриски државници били су уверени, а уверени су и данас још, да је будућност Аустрије у завојевању и експлоатацији балканских покрајина, и да ће Аустрија кад — тад у том свом раду морати успети.

Осим тога што ће се, мисле они, освајањем земаља на Балкану територијално повећати Аустрија и што ће бити јача и снажнија, освојене земље биће важне за економни напредак Монархије, једно за експлоатације природних производа у тим крајевима, друго због тога, што ће се у њима отворити нове пијаце за потрошњу аустриских производа. Осим комерцијалних користи, које би Аустрија добила кад би завладала Старом Србијом и Маћедонијом и кад би добила Солун и тиме једну нову, врло згодну тачку за увоз и извоз — аустриски државници мисле, да би освојењем Маћедоније Аустрија добила сигурну базу, са које би могле временом да утврди своју превласт и на јужном делу западног балканског приморја. Тек онда би Аустрија постигла свој циљ: она би владала Балканом. Турска би се једва још држала, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка биле би потпуно изолисане и сломљене, економски сасвим зависне од силне Монархије, која би била сада једини и неограничени господар на Балкану, и која би једнога дана лако узела и те државе, које су некада имале великих амбиција, а које би морале пропасти, кад би се планови аустриских државника остварили.

То хоће, то жели и на томе ради систематски и истрајно Аустрија. Ако се ти њени планови не остваре, узалудни су јој били сви досадањи напори и сав рад. Босна и Херцеговина не вреде Аустрији ништа, ако не добије и Стару Србију и Маћедонију и ако не изађе на Солун.

Сада се Аустрији дала врло згодна прилика да почне извршавати план, који су начинили аустриски државници после окупације Босне и Херцеговине, сада је погодно време да уђе у Стару Србију и да изађе на Солун. Русија је заузета у рату са Јапаном, Србија и Бугарска су слабе и у антагонизму, Грчка и Црна Гора не могу ништа, Турска је растројена, у оним крајевима дигао се народ на оружје и тражи да се уклони турска управа, а међу вођима тог устанка има их доста, који добро стоје с Аустријом. Осим свега тога устају на оружје и Арнаути у близини аустриских граница против рефорама, које тражи Европа.

Стицај прилика је дакле врло повољан по Аустрију, и аустриски државници тешко да ће хтети пропустити овако згодну прилику, каква ће им се тешко још кад указати, да се не користе њом а да не пораде енергично на томе да почну остваривати своје планове.

Аустрија ће без сумње употребити ове по њу тако погодне прилике и покушаће да заузме Стару Србију и Маћедонију. Питање може бати само на који начин она мисли то да учини и хоће ли моћи то да учини.

Забава

Синоћну забаву, коју је приредио српски Добровољачки Савез, код Коларца, посетио је већи број грађанства.

Министарска седница

Синоћ у 6 часова држана је у министарству спољњих послова министарска седница под председништвом самога Краља.

Краљевић Александар

Данас је Краљевић Александар полагао испит из геометрије и зоологије и тиме завршио своје испите. Показани успех био је врло добар.

Манифестација

Ђаци 7. и 8. разреда свих трију београдских гимназија држали су јуче по подне заједнички скуп, на коме одлуче да јавно манифестују своје симпатије према Русији пред руским посланством. Са збора се крену у групи певајући Милетићеву химну и вичући „Живела Русија“. Како г. Мурајев не беше у посланству, они се упуте његовом дому, где су такође манифестовали. Одатле се мирно разиђу.

Комита

Пошто је завршена истрага, која је вођена над Митом Михајловићем, комитом, због убиства, које је јуче извршио, то је данас спроведен суду. Убица је потпуно равнодушан и спокојан те се на њему не показују никакви знаци кајања.

Црква у Тополи

До првог фебруара стигло је за цркву, коју Краљ мисли подићи у Тополи око 10 нацрта из Србије и са стране. Те нацрте прегледала је комисија у којој су г. г. Валтровић, Андра Стефановић и др. Ђорђевић. Данас у пола три по подне били су сви нацрти изложени у маршалату. Улаз је свакоме допуштен.

Награде

И присуству Њ. В. Краља, данас у 11 и по сати отворена су писма у маршалату конкурената за скицу Тополске цркве и комисије, састављена од г. г. Михаила Валтровића, проф. Велике Школе, Андре Стефановића, проф. Велике Школе и Драгутина Ђорђевића, архитекте Министарства Грађевина, одредила је овој господи награде:

1. Г. Никола Несторовић, архитекта Министарства Грађевина — 1.000 дин.
2. Г. Владимир Поповић, подархитекта Министарства Грађевина — 700 дин.
3. Г. Душан Живковић, виши архитекта Министарства грађевина — 400 дин.
4. Г. Милорад Рувидић, архитекта Министарства грађевина.
5. Г. Петар Поповић, архитекта Министарства грађевина.
6. Госпођица Јелисавета Начићева, архитекта општине београдске.

Комисија предлаже, да се последњој тројици да награда од 300 дин. свакоме.

Неће га

Дознајемо, да избор г. Душана Спасића за председника пољопривредног друштва наишао у меродавним круговима и код народних посланика на толико негодовање, да су сви изгледи, да ће се пољопривредном друштву одузети државна субвенција, у случају да г. Спасић не буде поднео оставку.

Комитска порука аустријском цару

У четвртак је примио у Бечу цар Фрања Јосифу у аудијенцију католичког надбискупа из Софије, Менинија. Овај је у проласку за Рим примио се мисије, да цару Фрањи Јосифу изјави поруку софијског маћедонског комитета, да ће овај обуставити сваку револуционарно акцију док се реформе не изведу.

Укидање трошарине

Јутрос је у Скупштини прошао предлог по коме ниједна општина по варошима не сме да уводи трошарину, сем Београда и Ниша који не подлеже под ту одредбу.

Мали комита

Јуче по подне позаваде се пред народним позориштем два дечака, који су ђаци те у тој свађи један од њих, по имену Светислав Караџић извади нож и њиме тешко обрани свога противника. Повреда је опасна па је повређени дечко морао бити пренесен у болницу.

Председник клуба

На синоћној седници Рускога Клуба изабран је за председника г. Миленко Веснић.

Пошто је вата?

Многи покушавају да се користе руско јапанским ратом, па ма и на непоштен начин, што у осталом није ништа ново у оваквим приликама. Исто су и код нас покушали неки агенти вате. Чувши да нашем Црвеном Крсту потребује повећа количина вате, они поднеше своје понуде са ценама 20% скупљим но што је била, образлажући то нагло скакање неким лажним депешама о поскупљењу вате услед рата. Ово није први пут што странци покушавају закључивање куповине или продаје на овакав начин, зато би требало добро отворити очи са киме се тргује и коме се набавке поверују.

Једна варалица

Рајко Јездић варалица наплаћује огласе на наш рачун. Упозоравају се сва господа, која имају своје огласе код нас, да му ништа не дају, јер им се ништа неће признати.

Забава

Удружење Трговачких Помоћника приређује данас у недељу 8. фебруара у Хотел „Славију“ забаву са игранком у корист свога листа.

Наш Црвени Крст

Наше друштво Црвеног Крста шаље од своје стране руском Црвеном Крсту једног лекара и неколико болничара.

И Талијани тако кажу

Giornale l‘ Italia доноси вест чију истинитост, вели, да може да гарантује, да Аустрија спрема 300.000 људи за мобилизацију. Крајем овога месеца, од прилике 30.000 војника биће скупљено у Трсту. У војним пограничним магацинима скупља се огромна количина брашна, пексимета и меса у конзерви; све војничке кројачке радионице раде и дању и ноћу. Пукови који требају да умарширају у Новопазарски санџак, састојаће се из самих Мађара.

Ада Циганлија

Јуче пре подне јавном лицитацијом издавана је под закуп Ада Циганлија. Поред осталих лицитаната лицитирано је и за Краљев рачун, на коме је лицитација и остала пошто је његова понуда била највећа: 15.001 динар годишње.

Аустрија и маћедонски усташи

Пре неколико дана беше приспео у Београд Чех Вимода, маћедонски усташ, који је прошло лето провео у Маћедонији. Г. Вимода био је дошао у Београд да би се склонио од гоњења бечке полиције, али ни ту није нашао мира. Аустријска полиција дознавши да је г. Вимода у Београду почела је да му прави разне непријатности код наше полиције услед чега је брат Чех отишао у Бугарску.

О Сењском руднику

Анкетна комисија за извиђај рада у Сењском руднику свршила је посао и поднела данас свој извештај Скупштини, а сутра ће се већ то питање ставити на дневни ред.

Путничке вести

Бугарски дипломатски агент Ризов допутовао је са Цетиња у Београд.

Споменик Србину

У Мађарском граду Коморану била је велика војничка свечаност. Држао се деведесетогодишњи помен од дана смрти јуначкога ђенерала (фелдцајгмајстера) барона Павла Давидовића, који је умро у Коморану 1814. године као [знаменити грађанин]. После свечаности откривен је споменик Давидовићу на српском гробљу, који му је аустријска војска… Давидовић се истиче у историји аустријске војске својим јунаштвом. У баварском наследном рату освојио је варош Хабелшверт и том приликом добио војнички највећи орден Марије Терезије и баронију. У рату са Турцима отео је 1788. год. Шабац. Као генерал ратовао је и у Холандији и Италији.

Споменик је предат на чување српској црквеној општини коморанској у чије име га је примио др Крстоношић, председник општине.

Социјалистичка побуна у Бачкој

У бачкој општини Сенти избила је социјалистичка побуна, која је стала доста труда док се угушила. Непосредни повод за побуну била је забрана збора који су социјалисти сазвали за недељу. Огорчени због те забране они се упуте домовима среског капетана, бележника и председника општине, те све прозоре на њима разлупају. Стање је било критично, због чека је послата и војска из Сомбора.

Докле ће тако?

Одговорни уредник „Србобрана“ опет је оптужен и то сад за чланак „Наша управа“, који је изашао у …..20 броју „Србобрана“. Истрага је доведена на предлог државног тужиоца.

Чиновничка задруга

Који од чиновника — акционара ове задруге — хоће да буде на петом збору 15. ов. м. треба од задруге по њеним правилима да узме улазницу за збор до 11. ов. м.

Годишњи збор

Дунавско Коло Јахача извештава све своје чланове, да редован годишњи збор, који је заказан за 25. јан. о. г. није одржан због недовољног броја присутних чланова. Исти ће се одржати накнадно у недељу 8. о. м. у 10. час. пре подне код Хајдук Вељка.

Јапански цвет

Све што је јапанско сад је у моди, па и сунцокрет, који је, као што је познато, најомиљенији јапански цвет. Наше Пољопривредно Друштво тражи да купи 100 килограма белог и 100 килограма црног семена од сунцокрета. Ко има нека му се јави.

Забава

Као што смо раније известили наше читаоце одбор фонда сиротних ђака ….. Врачару приређује ….. са игранком код ….. у корист фонда.

Било је времена, када је рат, који се водио између две државе био чисто њихова ствар; други се нису мешали, нити их се шта тицало, колико ће рат да траје, како ће да се води и и ко ће на крају да победи. Данас је све то друкчије. Интереси свију држава тако су испреплетани, тако се додирују, сукобљавају и укрштају не на једном месту, већ свуда, на све стране, да сваки, ма и најмањи заплет на једној тачци земљине кугле одмах одјекне у свима земљама, повлачећи за собом читав низ других заплета и у економном и у политичком погледу. Земља је данас мања, но што је некад била.

Пре сто-двеста година рат на Крајњем Истоку никога не би много интересовао. Месеци би читави прошли, про но што би се за њега и сазнало. Данас, откако је телеграф разасуо своје мреже преко целог света, а железница опасала цео круг, растојања више нема нити даљине. Све је близу, све је на домаку. Кад пушке па једном делу освета припуцају, то одмах одјекне и у најмањем, најскривенијем кутићу; сваки се одмах журно спрема, јер зна, да и он може бити ускоро позван, да оружјем брани своје интересе и своја права.

За нас Србе много би боље било, да руско-јапанског рата нема; то већ и деца и врапци с крова знају и говоре. У тешким приликама, у којима се ми налазимо откако је маћедонско питање постало акутно, антагонизам руских и аустријских интереса на Балканском Полуострву покрај свију споразума, ипак нам је до некле бар давао гаранције, да наша права и захтеви неће бити тако олако повређени. Ангажовање Русије у рат с Јапаном покварило би ту, ма и привидну равнотежу. Аустрија, која нема колонијалне политике, нити у опште какве друге спољне политике до балканске, већ одавно ишчекује тај моменат, којим би јој потпуно одрешио руке.

Тај моменат наступиће кад први топ пукне у Јапанском мору. Аустрија само на то чека и предвиђајући још поодавно да ће до тога доћи, она већ скоро годину дана спрема све за сваки случај. Попустљивост њезина у Хрватској, Босни и Војводини, којој смо се ми радовали, наивни као што нас је Бог створио, чим се тиче питања у којима треба хладно мислити у енергично радити, та попустљивост очито показује, да се Аустрија спрема за спољну акцију и да због тога хоће да осигура позадину. Она попушта само онда, кад зна да ће у скоро бити уплетена у какво ратно предузеће; све концесије које је дала разним народностима, које живе у њој, дала их је само под притиском спољних заплета. С тим треба да смо начисто.

Тако је Аустрија ево дочекала тренутак да сама, без контроле и без обзира на друге силе, може да ради на Балкану. Маћедонско питање, које се толико повлачи, даје јој згодан изговор, да учини оно, што до сад није могла и није смела да учини. Војска, коју нагомилава у Хрватској и Босни показује, да није вољна да пропусти ову згодну прилику, на коју је тако дуго чекала. Питање је сад, шта треба да радимо ми.

Ко хоће трезвено да мисли лако ће наћи одговор. Пошто пото ми се морамо старати, да се решење маћедонског питања одуговлачи све дотле, док Русија опет но добије слободне руке у Европи. А како то неће бити одмах, то морамо гледати, да се у Маћедонија на пролеће одржи мир. Устанак, који се при свом бугарском одрицању спрема, ишао би против наших најбитнијих интереса; Аустрија бих одмах улучила прилику да уводи бајаги ред, да се и сама умеша на нашу и бугарску штету. Ми морамо стога цео наш утицај који имамо на наше сународнике у Старој Србији и Маћадонији да употребимо на то да се устанак спречи. Реформну акцију великих сила, коју је наша држава до сад званично потпомагала, мора од сад и наше јавно мњење да потпомаже. Ништа друго не треба тражити, до да Турска обећане реформе уведе. А ако их не хтедне или не могадне увести, ми ипак морамо ћутати. Ћутати морамо у сваком случају, ма шта Турска радила, све дотле, док Русија опет не буде имала времена да и на нас погледа.

Цариград. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). Синод је изабрао за скопскога митрополита Србина архимандрита Себастијана.

Себастијан Дебељковић, родом с Косова, још млад човек, учио се на Халци, одличан ђак, вредан, скроман, тих, миран, добар зналац грчког и турског језика, добар познавалац прилика у Турској. – Архимандрит Себастијан је најдостојнији од свију, који су били кандидати да заузму митрополитову столицу у Скопљу.

Цео српски народ, и ми из Србије и Срби из Турске, можемо се радовати овом избору. Нови митрополит Себастијан слабога је здравља. Ми му од срца желимо, да му се здравље поправи, како би могао што боље послужити свом светом позиву.

---

Софија. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). У синоћној седници Собрање је примило закон о штампи у трећем читању.

---

Последњи телеграми

Петроград. 16. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“).

Под председништвом великога кнеза Алексија Александровића држао је јуче после подне министарски савет седницу, која је трајала скоро два пуна сахата. Предмет саветовања је био положај па далеком Истоку и истраживање пута и начина, како да се мирним путем реши спор између Русије и Јапана. Закључци министарског савета поднеће се данас цару у облику извештаја великог кнеза Алексија Александровића. Одговор Русије не јапанску ноту биће по свој прилици сутра у суботу одправљен у Токио.

Телеграми прес-бироа

(од 15. јануара по подне)

Ванредни кредит за одбегле Маћедонце

Софија. Бугарска влада намерава пре свршетка сазива Собрања да подносе предлог о даљим изванредним кредитима у суми од 500.000 динара за одбегле Маћедонце.

Један интервју с Хилми пашом

Беч. Фремденблат публикује разговор свога дописника у Солуну са генералним инспектором Хилми пашом. Овај је изјавио да је цео реформи програм од 1903 остварен, и мирцштегски програм је такође делимично остварен или су пак поједине тачке у току да се остваре; остале тачке оствариће се тако брзо да ћа се Европа зачудити, јер Турска зна где су њени интереси и она хоће да их очува. На несрећу, мир у земљи не зависи од рефорама јер их сами комитети неће. Али у случају да се агитатори опет врате, Маћедонци које је жалосно искуство научило мудрости, биће опрезнији него до сада и неће се дати завести. Сам Султан живо жели да се у Маћедонији успостави мир.

---

(од 16. јануара)

Лондон. Из Петрограда јављају да је тамо јуче под председништвом царевим била министарска седница. на којој је утврђен текст одговора Јапану, који ће се предати у суботу. Седница је трајала сат и по.

Као што знамо, Порта је у начелу примила аусторуски пројекат о организацији контроле у Маћедонији, али јављају да споразум у појединостима још није потпун. Тако, Турска тражи, противно ономе што хоће Русија и Аустрија, да страни цивилни агенти подносе извештај о народним потребама генералном инспектору, Хилми паши, кога ће они иначе свуда пратити где то буде потребно. Тада би генерални инспектор састављао извештај и подносио Порти. Турска би хтела да секретаре и драгомане страних цивилних агената прате нарочити чиновници, који ће присуствовати њиховим анкетама. То би за Турску очевидно била као нека гарантија да они буду непристрасни. Сем тога, Турска жели да италијански ђенерал де Ђорђие шаље свој извештај, министарском савету чија решења, пре него се хоће да приведу у дело, мора да санкционише царска ирада.

Као што се види, Порта се увек труди да спасе форму у очима становништва, тако да изгледа да султановим сувереним правима није нанесен никакав удар. У начелу тако је, али у ствари контрола таква како је разумеју Русија и Аустрија доиста значи страно мешење у унутрашње послове отоманске царевине. Турска се влада бори за сваку стопу и уступа тек кад јој се озбиљно припрети; али пошто Русија и Аустроугарска имају интереса да престиж Порте у Маћедонији сведу на најмању могућу меру; оне се труде да покажу да је султанова власт у Маћедонији само номинална и да ће цивилни агенти руски и аустријски играти тамо знатну улогу која ће бити нешто много више него обична контрола.