Ознака: Манџурско питање

Руски план

Специјални извештач једног француског листа с бојног поља имао је прилике да говори с вице-краљем Манџурије Алексејевом, који му је о руском ратном плану дао врло интересантне податке. Наравно, детаљи се држе у тајности, али у главноме његов план се састоји у овоме. Руси ни у којем случају неће прелазити реку Јалу, него ће ту чекати непријатеља. И ако су у много мањем броју но Јапанци, они ће их ту прилично дуго моћи задржати, па ће се онда постепено повлачити ка Харбину. Тек кад Јапанци на тај начин буду дубоко зашли у унутрашњост Манџурије — а што дубље, тим боље по Русе — тек онда ће Руси, којима ће дотле стојати огромне трупе на расположењу, прећи у офанзиву.

То је иста тактика које се Кутузов држао против Наполеона и према мишљењу свију стручњака, та је тактика за ове прилике и најбоља. Руси неће само да победе Јапанце; они хоће да их потпуно униште, а то најбоље могу постићи ако их што више намаме у унутрашњост и одвоје од воде. Па пространим манџурским равницама моћи ће Руси изванредно да употребе своје многобројне козачке регименте. Шта ће Јапанци моћи учинити против те каваљерије не може се унапред рећи. Њихова коњица ништа не вреди; то Руси врло добро знају зато тако и поступају.

Ратно лукавство

У Токијо су стигли гласови из руских извора, по којима су ратни бродови „Севастопољ“ и „Петропавловск“ јако оштећени. Јапанци мисле да те вести нису тачне и да их Руси шире, да би обманули Јапанце.

Јапанске намере

Како јапанци сматрају животне намирнице као ратну контрабанду, то се мисли, да су ови учинили план, да руско поморско утврђење Порт-Артур глађу приморају на предају. О томе јављају из Порт-Артура: по заповести царскога намесника Алексејева образује се један добровољачки корпус за одбрану утврђења. Добровољци добијају од државе оружје, храну и, ако је потребно, одело. На хоризонту се с времена на време појављују непријатељски бродови. Према пронетим гласовима јапански бродови још се налазе у руским водама. Узима се да Јапанци све животне намирнице, што су одређене за Порт-Артур сматрају као апсолутну ратну контрабанду. После борбе од 27. пр. месеца изгледа ла су Јапанци увидели да на тај начин не могу нахудити Порт-Артуру те су ставили себи у задатак да га блокадом приморају на предају. Сумње нема, да ће Јапанци, докле још буду имали неоспорно преимућство на мору, то јест докле не приспе руска поморска убојна сила, старати се, да ништа од животних намирница не пусте у Порт-Артур. Но докле им је то могуће да учине са морске стране, дотле је потпуно искључена могућност са сува, јер би то значило онда потпун прекид манџурске железнице а тиме и потпуну потиснутост руске сувоземне силе из приморских крајева. Међутим и најпростијем лајику је јасно, да Јапан није дорастао томе. Порт-Артур је у уосталом још снабдевен животним намирницама за више месеца.

Кинески устанак

Држање Кине за сада је строго неутрално, али је у питању, да ли ће Кина моћи трајно да одржи ову неутралност, пошто се вели, да незадовољство у унутрашњости земље нагло расте. О томе јављају из Вашингтона: Овде је приспела депеша команданта азиске ескадре Сједињених Држава, адмирала Евана, у којој изјављује, да је устанак у Кини врло вероватан те саветује, да се на Филипинима држи у приправности 1.500 поморских војника. Поморски департман шаље почетком марта 600 момака, који ће се кренути из Сан Франциска. Адмирал Еван саветује, да се пошаљу и речне топовњаче, које би биле штациониране на Јанцекијангу и другим рекама у унутрашњости.

Алексејев

Према последњим вестима остаје адмирал Алексејев и даље још у Порт-Артуру где има да сачека Макарова, који ће бити заповедник Порт-Артура.

Руски двор

У царском руском двору, Зимској Палати, отворена је радионица за Црвени Крст. Госпође из највиших аристократских кругова раде под личном управом саме царице, која често и сама седа за шиваћу машину.

Манџур

Руска топовњача „Манџур“ коју је почетак рата затекао у Шангају, остаје према споразуму између представнике Русије и Јапана до краја рата у шангајском пристаништу и то разоружана. О том броду су енглески листови већ неколико пута јављали час да су га Јапанци заробили, час опет да су га потопили.

Данашњи положај

Вести с бојнога поља стижу споро и неодређено. Петроградски званични кругови износе само сигурна факта, без икаквог коментара и додавања. Јапанци у опште ништа не јављају, а енглески и амерички кореспонденти сваки час јављају читав низ измишљених, невероватних догађаја, који само бацају у забуну све оне, који хоће с разумевањем да прате развитак рата.

Кад се све те различне, често противречне вести разгледају и кад се одабере истинито од неистинитога и вероватно од невероватнога, онда излази ово: Рат на суву још није управо почео: омања јапанска оделења, која су се искрцавала на полуострву Лијао-Тонг у намери да покваре железницу Порт-Артур — Мукден и да на тај начин изолују Порт-Артур, разбијена су и железница није покварена. Што се поморског рата тиче и ту срећа почиње да се смеши Русима. Један део руске флоте који се био повукао у порт-артурску луку изашао је ноћу покрај свег, јапанског стражарења, неопажен и отишао у сусрет оној руској флоти, која долази из Владивостока. Кај су то Јапанци сутрадан видели, напали су понова на Порт Артур надајући се, да ће га сада, кад има мање лађа у пристаништу, моћи освојити. После подужег бомбардовања, у којем су с руске стране учествовали и топови с утврђења и с ратних бродова, јапанска се флота опет повукла на ширину.

Како Руси гуде

Руска влада издала је званично саопштење о рату које гласи: „Осам дана је протекло, од како је целу Русију потресла огорченост против непријатеља, који је изненадно прекинуо односе с нама те покушао да мучким нападом дође до лаког успеха у рату, који је одавно желео. С појмљивим нестрпљењем очекује народ Русије брзу освету за то и очекује напрегнуто вести с крајњег Истока. Једнодушност и моћ руског народа искључују сваку сумњу, да Јапан неће добити заслужену казну за његову издају и изазивање рата, док је љубљени господар руске државе желео да осигура мир свима народима. Ратни одношаји приморавају нас, да трпељиво сачекамо вести о успесима наших трупа, којих не може бити пре решавајућих акција руске војске. Огромна даљина нападнутих покрајина и жеља царева да се мир одржи узрок су што се из раније нису чиниле припреме за рат. И сад ће требати много времена, да се Јапану зада ударац, какав је заслужио без излишног проливања крви, те да тако искуси заслужну казну народ, који је тако безочно борбу изазвао. Русија мора дакле трпељиво сачекати догађаје у сигурном очекивању, да ће наша војски за ово изазивање стоструко се осветити. Пошто смо још врло далеко од операција на суву, немогуће је скоро добити вести ратног поља. Узалудно проливање крви није ни достојно величине и моћи Русије. Наша отаџбина показује тако чврсту једнодушност и велико пожртвовање за народну ствар, да ће дужност налагати да се свака стварна новост с бојнога поља одмах целоме народу обзнани.

Поновни напад на Порт-Артур

По једном телеграму „С. Џ. Газете“ из Кобе једно званично саопштење потврђује, да су јапанске торпедњаче у недељу изјутра преузимали поновни напад на Порт-Артур и торпедима напали једну руску товарну лађу, која се налазила у пристаништу, као и једну, која се налазила ван њега. Додаје се, да су се јапанске лађе неоштећене повукле. Ко ће то знати!

Руска војска

Како се из поуздана извора јавља има Русија у овај мах у Манџурији ову убојну снагу: У првој линији 180.000 људи с 3000 официра, у другој линији 48.000 људи с 900 официра. У првој линији стоје 110.000 људи пешадије 12.500 људи каваљерије, 7.500 људи артиљерије с 27 батерија, 12.000 људи техничких трупа и 8000 људи на утврђењима; у другој линији 40 батаљона пешадије, 36 [недостају две речи] и одговарајући број артиљерије. Свега 228.000 људи с 3.900 официра.

Руски цар о Јапанцима

Испраћајући на бојно поље први сибирски пук држао је цар Никола говор, у ком је нагласио да је непријатељ храбар, одважан и подмукао, но да ће руска војска овоје оружје осветлати.

„Јенисеј“

О пропасти „Јенисеја“ јављају се ове појединости: Док је све било заузето око сређивања мина, ветар и морска струја нанеле су „Јенисеј“ на једну мину, која је одмах експлодирала, те је „Јенисеј“ добио велики продор. Заповедник брода, видећи да ће брод ускоро потонути, изда заповест да се посада брода одмах спасава. Сви су молили капетана, да остави брод, но он изда заповест да се отискују час пре. „Збогом децо — рекао је — спасавајте се, а за мене не брините!“. У брзо су се таласи склопили и капетана је нестало заједно с бродом.

Слутња

Командант „Корејца“ који је у јуначкој борби код Чемулпа пропао поморски капетан Бјелајев писао је [27] декембра својој родбини у Петроград. Они су писмо добили 15. јануара. У писму вели Бјелајев ово: „Очекујем сваког часа да се отиснемо на море… Из дана у дан очекујемо бој с Јапанцима, очекујемо изненадан напад, без објаве рата… Све што нам је дрвено, избацујемо на обалу… Мој брод нема никаква оклопа. Снага ми је само нападна: топови и добро расположење посаде. Често се ми Руси ослањамо на храброст нашу и она нас одржава… Даће Бог да и сад буде тако. Чинићу све што треба… А ако утонем у мору или ме убију, помените ме по добру.“

Извештај ђен. Пфлуга

Генерал Пфлуг послало је генералном штабу телеграм из Порт-Артура, којим јавља да се у Порт-Артуру није ништа ново догодило, да у Инкану влада мир, да је на реци Јалу све мирно и да тамо на даљини од 50 врста нема нигде непријатеља.

Адмирал Макаров

У Порт-Артур је отпутовао адмирал Макаров да прими место адмирала Штарка команду. Пре поласка причестио је Макарова познати Отац Јован Кронштатски. На Макарова се много полаже у петроградским круговима, као на одличног поморског заповедника.

Јапански шпиони

Из Тијанмина јављају да су Руси у Харбину и иначе по Манџурији похватали око 100 јапанских шпиона.

Тек данас је познат тачан текст ноте коју је пре три дана министар спољних послова североамеричких држава, Хај, упутио америчким дипломатским заступницима код Великих Сила. Та нота од речи по речи гласи овако: „Изволите изразити живу жељу Сједињених Североамеричких Држава да за време војничких операција између Русије и Јапана, обе ратне странке респектују сва средства за одржање административног јединства Кине но њене неутралности, и да се позорница непријатељстава по могућству локализује и ограничи, да би се на тај начин избегло свако дражење Кинеза и да би се што мање штете нанело светској трговини и светском саобраћају.“ Ова је нота изазвала јак утисак у дипломатским круговима нарочито на берзи. Сасвим је природно да се, у оваквим приликама, постави питање шта је то нагнало Сједињене Државе да у овоме питању себе ангажују и да ангажују друге. То треба објаснити зато да би се могао оценити значај овога акта. Пре свега нема ни једне силе која не жели да штета коју светски саобраћај трпи од руско-јапанскога рата, буде што мања. Сама Кина је, међутим, још пре но што су непријатељства отпочела објавила своју намеру да ће се за све време рата држати неутрално. Кинеска влада је то већ прекјуче и званично публиковала. Тешкоћу задаје „административно јединство Кине.“ Шта је вашингтонски кабинет разумео под тим административним јединством? Изгледа да ова нејасна формула не значи ништа друго него право Кине да и даље управља собом. Ту, дакле не би било ништа ново да није Манџурије. Доиста може се применити да је Манџурија Кинеска и она не може остати неутрална јер су тамо Руси и могу доћи још и Јапанци и баш у Манџурији може и доћи до одсудне битке. Али ствари стоје овако. Стање које сада влада у Манџурији није ниједна сила, ни Русија, ни Кина, сматрала као повреду суверености Кине; још мање као повреду њеног административног јединства. Енглеско-јапански уговор од 1902. који је закључен зато да се на Далеком Истоку одржи status quo, потписан је после руске окупације Манџурије. Дакле, с међународног гледишта положај остаје исти, и она завијена америчка нота по свој прилици неће изазвати никакве заплете.

Досадашњи јапански заступник на рускоме двору, посланик Курино, разговарао је са сарадником једног берлинског листа. Том приликом је он изјавио да „Јапан не намерава да истера Русију из Манџурије. Напротив! Њему је стало до тога да се у Манџурији одржи status quo, политика отворених врата. Али околности су биле такве да би се касније морало доћи до сукоба и неспоразума тако, да би тамо најзад прилике за све заинтересоване силе постале несносне. То смо хтели да спречимо, и ми смо хтели преговорима да утврдимо наша узајамна права. На жалост, својим напорима ми нисмо могли то постићи, преговори су се морали прекинути, јер је сваки споразум изгледао немогућ. Тако је дошло до рата, који ми не само нисмо желели, него који смо директно хтели да отклонимо. Сад се већ бије бој. Како ће рат да се сврши не може се предвидети. У сваком случају он ће учинити да се манџурско питање дефинитивно уреди и да се наши међусобни интереси у Манџурији и Кореји коначно утврде“. Ако су речи јапанског посланика тачно забележене, онда настаје питање да ли је било потребно проливање крви кад Јапанцима није стаде до тога да Русе истисну из Манџурије, и зар се није ипак могло преговорима доћи до споразума о положају обе царевине у Манџурији и Кореји. Даље је питање, да ли је Јапан имао добре саветнике кад се он за тако што изложио евентуалним тешким поразима и ставио на коцку свој углед у Источној Азији. Ова питања која су се постављала пре почетка рата сад се опет намећу. Али свакако се из посланикових речи јасно види да би Јапанци били задовољни кад би, после једног успеха (по њиховом мишљењу), могли закључити мир. Јапанци хоће, како они веле, само слободу трговине. Али Руси знају врло добро да Јапанци не мисле само на трговину са Манџуријом, него и на трговину у Манџурији. Они би у том случају хтели и један део исељавања да скрену тамо, а то је баш оно што Руси не даду. Још више пада у очи што су Јапанци за један тако ограничен програм извлачили мач, и врло је интересантно шта Јапанци мисле о себи, кад су веровали да ће с џиновским непријатељем лако изаћи на крај.

И код њих, изгледа, да је већ наступила једна душевна депресија. Она се види не само из Куринове изјаве него и из расположења самих Јапанаца у Токију, после првог успеха кад су изненада, мучки, без објаве рата, напали руску флоту. Они су нешто мало оштетили две три руске лађе и преко својих јавних и тајних савезника раструбили по свету као победу. Али коректуре тек сад стижу. Из њих се види да је Јапан скупо платио препад на руске лађе. Има још једна околност. Руси и сами знају да на Далеком Истоку немају довољно флоте. Али им она тамо и не треба. Рат на мору тамо је само увод и припрема; јапанска флота тамо нема ништа друго да ради него да преноси војску и да прати војне транспорте на бојно поље. Одсудна битка неће ни бити на води, него на суву; топови ће рећи своју последњу реч у корејским брдима и на снежним манџурским пољима. А Јапанци већ предвиђају исход ове велике драме; они тек сада виде свога силног непријатеља. И они се већ повлаче испред силних таласа који иду из Русије.

Под овим насловом „Русија“ доноси овај чланак:

Како стоје стране државе према руско-јапанском конфликту? Ово питање у сада већ узмућеном времену има веома велико значење.

Државе, које нису заинтересоване у стварима Далекога Истока, наравно, могу само са страхом гледати на могућност нарушења општега мира. Један данашњи телеграм из Рима саопштава, да су и краљ и политички кругови поражени вешћу о прекиду дипломатских односа између Русије и Јапана. Врло је вероватно, да су такве исте осећаје имале и друге државе европске, које немају непосредних веза са азиским Истоком. Економски живот у садашњости тако се компликовао, узајамни трговачки односи свих делова света тако су се испреплетали међу собом, да рат између Великих Сила, ма где да букне, мора бити рефлекс међународне трговачке размене, и мора бити од штете по сваку ратничку државу, по сваки народ.

Услед руско-јапанског сукоба већ сада су опале вредности свима хартијама на берзама, дакле, капитали, који припадају свима државама, негде мање негде виши, али су се ипак смањили.

Различни су односи према руско-јапанском сукобу оних држава, које су непосредно заинтересоване у стварима источно-азиским. Различност интереса различност, циљева и зауставља ове државе, да различно гледају на све већу заоштреност конфликта.

У државе, које су најближе заинтересоване у Источној Азији, треба урачунати, прво, Китај; за тим Енглеску, Сев. Америчке Државе и Немачку. Китај ће, свакако, заузети неутралан положај, као и Немачка. Што се тиче Енглеске и Сједињених Држава Сев. Америке, прва је од њих играла и још продужује играти доста чудновату улогу у руско-јапанском конфликту. Агитација енглеске штампе, како у самој Великој Британији, тако и на Далеком Истоку, велики је и озбиљан узрок, да се криза до овог степена доводе. Као официјални савезници Јапана, Енглези су у праву, да изразе симпатије за савезнички народ; али, наравно те симпатије нису смеле прелазити у сваковрсна подбадања Јапанаца противу нас.

Истовремено са агитацијом кроз штампу, и неки од министара велико-британских сматрали су за потребно подржавати ратничку успламтелост Јапанаца изјавама својим, да ће Енглеска тачно испуњавати своје дужност, које јој налажу савезнички уговори. Па ипак, у последње време јасно се примећује нека реакција, бар у наклоности виших државних кругова. Савез с Јапаном, као што је познато, обавезује Енглеску, да притече у помоћ своме савезнику само у том случају, ако он морадне ступити у борбу са две или више држава. Док се борба води један противу једног, други савезник остаје неутралан. Према свима изгледима, Енглеска ће се решити да се држи тога неутралитета.

Улога Уједињених Сев. Америчких Држава још није потпуно опредељена. Све до последњег циркуларног саопштења руске владе о признању уговорних права у Манџурији свих држава, Америка је подбадала Јапанце ка агресивној политици, у намери, да се једанпут реши Манџурско Питање. Али после тога саопштења, северо-американска је влада изгледа, променила своје становиште. Сада пак, Манџурско Питање решава руско-јапански рат, и предвиђа се могућност, да ће га Русија решити на опште задовољство, и према томе сукоб овај може Америци нанети само једну штету. Богато постављена трпеза од стране Русије и Јапана, разуме се, веома је пријатна за сев. америчане: али тешко да ће суме, утрошене на ову трпезу, надокнадити оне губитке, које ће трговина сев. америчка још за време рата поднети. Рат овај изазваће, несумњиво потпун застој у трговини на Далеком Истоку: а после рата, економски живот у пределима где се он одиграва, свакојако неће се моћи брзо успоставити.

На тај начин, са економске тачке гледишта, Америчани немају особито добити од овога рата. А са политичке тачке гледишта Сев. Америка, наравно, не би имала ништа противу слабљења како Русије на Истоку тако и Јапана. Но да ли ће рат донети тако слабљење противницима? А шта онда. ако јачи од њих после сјајних победа још већма ојача? Ова питања не могу, а да не онеспокоје Америчане, од којих би, свакојако, већина борби претпоставила мирно решење руско-јапанског сукоба.

Кад је Манџурско питање постало тако акутно, није без интереса писање једног кинеског листа о томе питању.

Лист „Тон вен-он пао“ од 1. јануара пише у своме уводноме чланку ово:

У најновије доба има пуно мандарина који би хтели рат с Русијом; њихово је срце одиста одано влади, али ја се бојим да они нису дорасли Русима. Кинески војници су доиста добри против побуњеника, али савршено неупотребљиви противу страних војника. И још! Јер код Коангси, војници још нису могли с њима изаћи на крај, па ни чувени Чен Т’чен-Хиен, најславнији од свих кинеских официра: па зар би се он усудио онда да се упусти у рат с Русима, он који не може да савлада ни побуњенике. С тога ја ћу се усудити да предложим друго једно решење а не рат: да затражимо помоћ од страних влада да би Руси изашли из Мугдена који по праву припада Кини. Треба још преговарати с Русијом која не треба да нас плаши.

Цензура у Мадриду

У Мадриду се полиција бацила на угушивање опозиционих листова, апшење глумаца и забрањивање политичких песама у позориштима, па јој сада ни то није доста него се баца и на заштиту морала. Ономадне је из излога једне књижаре уклоњена Рубенсова слика „Три Грације.“ Када је ту слику видео строги Катон у униформи једног полициског писара, узвикнуо је: „Заиста жене су увек жене, немају пара, да се одену, али могу да се сликају.“ Када је књижар покушао да узме у заштиту „три грације,“ одврати му овај одсудно: „Ако им не извучете сукње, уклоните их из радње.“

Јапанске социјалисте и манџурско питање

Париска Auraure публикује писмо јапанскога социјалисте Катајаме, у коме овај изјављује у име своје странке, да је противан рату са Русијом. Велика маса народа, вели он, противна је рату. У Јапану, до душе, има људи, који желе рат, али то су осим војника предузимачи, који као лиферанти имају користи од ратних набавака. Ни сама влада није најбоље расположена за рат, али она се боји од ратоборне струје. Радни народ у Јапану од рата не би ништа имао; победио Јапан или не победио, радницима неће ићи боље, јер они ће морати да подносе нове намете. Последњи китајски рат донео је само нове порезе за одржање и повећање војске и морнарице. Нови рат само би учврстио милитаризам. Радника се баш ништа не тиче Кореја, па да их се и тиче, није им до тога, да са кољу с руским радницима. На крају крајева, стотине хиљада богаља, удовица и сирочади, све сама радничка голотиња, биће крај песми о рату.