Политика 1904

Ознака: Мирцштегске реформе

  • Почетак свршетка

    Комисија за реорганизацију жандармерије у битољском, косовском и солунском вилајету која је 25 јануара отпочела своје седнице у Цариграду, под председништвом италијанског ђенерала Емилија де Ђорђиса, завршила је свој рад. Академске су дискусије престале, сад су прешли на практично извођење рефорама. У овом су тренутку за нас од највећега интереса резултати тога рада. Ево их.

    У првобитноме пројекту споразумних амбасада било је утврђено да се у отоманску жандармерију косовског, битољског и солунског вилајета уврсте и страни официри и подофицири и да они имају самосталну извршну команду. Према томе пројекту, сви ђенералштабни официри и већи део четних команданата били су страни официри. Од досадашње организације задржано је све што је употребљиво. И нова организација као и стара заснована је на административној обласној подели. Одступања ће бити само онде, где то буду захтевали локални и службени односи. О етнографским и религиозним односима у поменутим вилајетима водило се у толико рачуна што ће број хришћана и мухамеданаца у жандармерији бити сразмеран броју хришћанског и мухамеданског становништва. Да се не би изазивао отпор Арбанаса, крајеви у којима има Арбанаса изузети су из реформне акције. И тако ће у западним крајевима косовског и битољског вилајета остати по старом: један део пећског и прилепског санџака, затим санџаци дибрански, елбасански и горички изузимају се из реформне акције. У Плеваљскоме санџаку, у коме су мешовити турски и аустроугарски гарнизони, такође остаје по старом. Нова жандармерија бројаће око 11.000 људи, њен буџет биће 21.500.000 гроша (око 4.500.000 динара). За правилну исплату свих издатака гарантује Отоманска Банка. Униформа реформне жандармеријо нешто одступа, од униформе турске војске, на глави ће носити калпак; од оружја имаће Маузерову репетирку с бајонетом и револвер, коњаници Маузеров карабин, револвер и сабљу. Сви страни официри и подофицири подчињени су дисциплинарно ђенералу де Ђорђису; кривично, војној јурисдикцији своје земље.

    Али је тај првобитни предлог претрпео ове измене. Одредба о неограниченој власти страних официра није могла остати, али је ипак осигуран њихов утицај на целокупну жандармеријску службу. Страни ће официри давати инструкције, водиће надзора над службом и о неподобним или штетним елементима моћи ће преко ђенерала де Ђорђиса реферисати турској власти, која ће их морати одмах да удали из службе. На тај начин ће у смислу мирцштегског програма, као органи контроле и реорганизације фигурисати у првоме реду шест војних помоћника и остали страни официри. За вршење ових функција реформна територија подељена је у пет области: скопаљски санџак аустроугарским официрима, солунски руским, битољски италијанским, серески француским, драмски енглеским. Сем тога установиће се школа за официре, подофицире и жандарме, чија ће се управа поверити немачком војном помоћнику, пошто Немачка неће да пошље своје официре и подофицире. Правила жандармеријске службе израђена су по угледу на правила за критску жандармерију. (Ова су израђена опет по угледу на правила за француску жандармерију.) Број страних официра утврђен је на шездесет, толико исто и подофицира, али је Порта пристала само на двадесет и пет официра. Али све велике силе чине притисак на Порту да овде усвоји захтеве великих сила. Да се не би губило време, ових двадесет и пет страних официра, пет од сваке велике силе (сем Немачке), допутоваће око 3. априла у Солун. Главна команда жандармерије биће у Солуну.

    Дакле да утврдимо ово троје: (1) косовски вилајет биће под одсудним утицајем Аустро-Угарске; (2) један део косовског вилајета остављен је и даље на милост и немилост Арбанасима, дакле најбруталнијем аустријскоме утицају; и (3) Немачка је, својим привидним повлачењем, добила утицај на образовање целокупног жандармеријског кадра.

    После овога ми немамо воље да говоримо о некаквом турско-бугарском споразуму и о некаквој акцији Бугарске. Али морамо да констатујемо да је ово тежак пораз наше спољне политике и лојално је да нагласимо да је он последица оних трзавица, оне унутрашње несталности, целог оног фаталног режима под којим је Србија живела толики низ година.

  • Гроф Голуховски

    Једном француском новинару, који се бавио неколико дана у Бечу тражећи ту од разних политичких личности обавештења о приликама на Балкану, саопштио је гроф Голуховски, код кога је такође био, врло важне ствари, које морају заинтересовати све балканске народе, а па првом месту нас Србе. Он му је казао најпре све оно што годинама већ слушамо из свију званичних извора бечких: да је стање на Балкану врло замршено, али ипак не толико, колико се обично мисли; да је руско-аустријски споразум чвршћи но икада и да у њему лежи највећа гарантија за одржање мира; да ће се заједничком акцијом великих сила реформе у Маћедонији сигурно моћи изнести и т. д. и т. д. Али је гроф Голуховски, после свега тога што нам је и од пре већ било познато као официелно мишљење аустријске дипломације, казао још нешто: да ће аустријска влада, опет у споразуму с руском, ако Турска не хтедне или не могадне увести прописане јој реформе, предузети насилне мере и натерати је да реформе уведе.

    Гроф Голуховски на жалост није казао какве би те насилне мере биле, које он мисли да предузима. Очевидно је, да оне могу бити врло различите. Једна маринска демонстрација у турским важнијим пристаништима била би на пример врло енергична мера, која би на Турке направила трајан ефект, али је више но сигурно, да аустријска влада на то и не помишља. Њој би се много пише допало, да ту пресију на Турску изврши на суву и извесно би већ то давно и учинила, кад би била сигурна, да ће јој све остале силе дати свој пристанак на то.

    У томе у осталом и лежи чвор целог питања. Откако је започео руско-јапански рат питање о реформама у Маћедонији постепено све се више отима из руку руско-аустријских, које су, као најзаинтерсованије, првобитно једине имале да га решавају, па се преноси на ове велике силе. Нарочито су Енглеска и Италија енергичне у томе. Са нашег, чисто српског гледишта и боље је, што је тако дошло. Покрај најбоље воље, да продужи започети рад, Русија ипак то не може за сада, или бар не може у оноликој мери колико би ипак чинила, да није заплетена у рат. Аустрија би на тај начин, кад се друге силе не би мешале, остала тако рећи једини господар ситуације на Балкану, а то је оно, чега се ми највише треба да плашимо.

    Нико још не зна каквих све тачака има у руско-аустријском споразуму. Је ли Русија, за сваку евентуалност, само да би обезбедила, неутралност Аустрије, учинила па нашу штету какве уступке Аустрији у Мирцштегу или не, то се за данас не може да каже. Али она завијена изјава грофа Голуховског, која можда није ништа друго, до гола претња, ипак треба да нам је стално пред очима. Баш и да је неоснована претња, изречена онако у ветар, она ипак представља опасност по нас.

  • Стара Србија и Маћедонија

    Ове несрећне земље имају специфичке знаке који показују да је пролеће ту. Комите, Арбанаси, интерпелације у енглеском парламенту и аустроугарским делегацијама. Устанички покрет све више показује знаке живота, и устаници су у битољском вилајету већ имали неколико крвавих сукоба с турском војском. Да ли ће ови сукоби у ово доба године остати усамљени или су они само пролог овогодишње маћедонске драме, видећемо ускоро. Онда ћемо се тек уверити о гласовима из Софије и Беча да ће комитети обуставити покрет док не виде хоће ли реформна акција имати каквих резултата или не. О томе су нам нешто јавили чак из Беча. Католички архијепископ у Софији Д-р Менини био је ономад у Бечу да реферише цару о намерама маћедонских комитета, одакле је отпутовао у Рим да реферише папи о истој ствари. Д-р Менини је чак означен као повереник маћедонских комитета. Само што његово пуномећство није изближе означено. У Софији има пуно маћедонских комита. У овом тренутку је једино меродавна Унутрашња Маћедонска Организација, и врло је сумњиво да је она Д-р Менинију поверила ма какву мисију. Како било да било, овај католички првосвештеник говорио је у име неког маћедонског комитета. По њему, комитети ће обуставити своја револуционарна ровења, да би споразумне силе имале потпуно одрешене руке у својој реформној акцији, и да Турска не би имала никаквих изговора за своју опозицију против рефорама. Ако је ово тачно, онда је одлука комитета у овоме тренутку мудра, и они могу само вршити један притисак да реформна акција иде брже.

    Али кад комите престају, појављују се Арбанаси. Опозиција порези на стоку претворила се опозицију реформној акцији. Арбанаси су у Турској најефикасније оруђе против словенског елемента. У последњем тренутку њима се само да један дискретан миг из Јилдиза или са другог ког места и они су на ногама. Сав рачун редовно плаћају Срби. Ви знате шта се у овом тренутку догађа између Ђаковице и Призрена.

    Нису само Арбанаси рђаво расположени према овој реформној акцији. Има и великих сила које су нерасположене али не према ономе скромном мирцштегском програму него због тога што Русија води прву реч у овој акцији. Тек што је избио руско-јапански рат, руски су га противници већ употребили као аргуменат да садашњу реформну акцију треба заменити другом коју би водила друга група сила у којој не би било Русије која од сада, како они воле да кажу, неће моћи да врши своју мисију. Једном речи, у реформној би акцији Енглеска желела да води прву реч. Али као да јој то неће испасти за руком. Руска влада је већ неколико пута, последњи пут преко „Политичке Кореспонденције“, нагласила своју чврсту одлуку да сада више него икад употреби сав свој утицај да се на Балкану одржи територијални status quo и да се убрза извршење мирцштегског реформног програма. Русија и [поред заплета] у Источној Азији, увек има довољно снаге да своје захтеве у Цариграду снажно потпомогне. У Енглеској то врло добро знају. Стога је, одговарајући на једну интерпелацију у Доњем Дому, енглески министар спољних послова, лорд Лнесдаун, изјавио да он уопште још увек одобрава мирцштегски програм. Он нарочито очекује добре резултате од реорганизације жандармерије, и поновио је, што је већ толико пута казао, да, у случају неуспеха руско-аустријске акције, Енглеска задржава право да учини нове предлоге. Али, додао је он, зато још није дошао тренутак. У Енглеској знају врло добро да на енглеску иницијативу не би пристале ни Француска, ни Италија, ни Немачка.

    Изјаве графа Голуховског су нам већ и сувише познате. Њих је још потенцирао граф Тиса у угарској делегацији. Он је пре неки дан рекао да ће се рускоаустријски споразум одржати чак и у оном случају кад би обе владе биле принуђене да преузму енергичније мере.

    И тако енглески „згодан тренутак“ много зависи од обрта на руско-јапанском бојишту, и изгледа да ће Енглеска тај тренутак узалуд очекивати. Али кад се утиша страховита бура на Далеком Истоку, онда ће тек Русија имати реч.

  • Дневне вести

    Зашто се Чариков не враћа у Београд

    По извештају, који смо јутрос из аутентичног извора добили г. Чариков не враћа се у Београд због тога, што је приликом састанка у Мирцштегу, гроф Голуховски тражио да се он опозове. Гроф Голуховски тврдио је, да се Чариков сувише ангажовао за српску ствар у Маћедонији и да на тај начин смета извршењу реформног програма у Турској.

    Гласови, да је он отишао због унутрашњих српских ствари неистинити су.

    Нов Митрополит

    Према телеграмима, које доносимо на првој страни, за новог митрополита у Скопљу изабран је Србин Архимандрит Себастијан.

    Митрополит Себастијан

    Митрополит Себастијан родом је из Липљана, стар је 34 године. Отац му је умро лане као стар човек и био је јако поштован у целој Старој Србији, а мати му је још и сад жива. Још од блиске родбине има брата Живана, који је такође свештеник у Липљанима. Митрополит Себастијан свршио је богословске науке у Призрену и Београду, потом се оженио и провео неко време као свештеник у Старој Србији. Како му жена ускоро умре, ожалошћен реши да се покалуђери и оде на Халку где такође сврши богословију. Међу београдским Македонцима и Старосрбијанцима поздрављен је његов избор најодушевљеније.

    Шеф прес-бироа

    Г. Жив. Балугџић вратио се синоћ из Беча где се бавио три дана.

    Г. Тодор Петковић

    Г. Тоша Петковић, Министар Привреде, поднео је Народној Скупштини Пројект Закона о Шумама, који је већ био предмет дискусије у радикалном клубу већине. Клуб је размотрио поднесени пројект и нашао да он у многим својим одредбама не одговара фактичким потребама и намени једног доброг закона о шумама. У одредби о горосечи, клуб је заступао гледиште слободне горосече, како приватних тако и манастирских шума без ичијег одобрења, док је међутим г. Петковић у свом пројекту био томе противан. Како г. министар те мисли да отступа од својих назора изнесених у пројекту, а клуб радикалне већине још мање од своје одлуке, то ће неминовна последица свега тога бити питање о самом опстанку г. Петковића.

    Отпуштен начелник

    Државни Савет поништио је решење министарског савета, по којем се г. Радоје Радојловић, бив. начелник поштанско-телеграфског оделења, отпушта из државне службе.

    Јади једног српског новинара

    Уредник „Србобрана“ г. Јован Бањанин, оптужен је и одмах узет на саслушање због чланка „Тешки часови“ који је изашао у 282, броју „Србобрана“. Државни тужилац нашао је у ставовима овога чланка увреде величанства и увреде чланова владајућег дома. Овај један пример нека послужи као доказ колико је угрожена слобода јавне речи у прекосавским крајевима, кад они налазе увреде величанства чак и онде, где она не може ни између редова да се чита.

    Полицијски указ

    Данас је потписан повећи полицијски указ. Међу осталима, постављен је за члана Управе града Београда г. М. Ж. Петровић, секретар шумарског одељења Министар. Народне Привреде.

    Нов закон

    У данашњој скупштинској седници примљен је једногласно на јутрошњој седници у начелној дебати предлог закона о устројству војске.

    Ко ће победити

    Познато је, да је Нар. Скупштина изгласала поднесени јој предлог о укидању државне помоћи г-ђама Гарашанки, Ристићки и Вучковићки, и да је њена одлука достављена и Државном Савету. Држ. Савет размотрио је поднесену одлуку и нашао, да је она по све неоправдана, јер је та држ. помоћ њихово стечене право. Исти ће се предлог изнети и по други пут, на коначно решење пред Скупштину.

    Конкурс

    За питомца за Словенско право јавило се четрнаест кандидата. Избор ће бити врло тежак, јер има више кандидата, који с правом могу да рачунају, да ће бити изабрани. Зар се за тај важан предмет, не би могла послати двојица?

    Позориште под закуп

    У буџетском одбору смањена је државна помоћ Народном Позоришту од 40 хиљ. дин. на 30 хиљ. дин. Међу члановима тог одбора нашао се чак и један, који је предлагао, да се позоришту цела државна помоћ одузме и да се оно да под закуп. Ко да више? Први, други пут!

    Царински закон

    У министарству финансија ради се на предлогу за измене и допуне у царинском закону. Како дознајемо по том предлогу за царинске чиновнике траже се не само нарочите квалификације, већ и полагање испита.

    Свечана прослава Св. Саве у Петрограду

    У Петрограду су прекјуче Српска колонија и Словенско Добротворно Друштво прославили Св. Саву на најсвечанији начин, свечаније него икада до сада, како телеграфише „Руска Телеграфска Агенција“. У казанској саборној цркви у Петрограду одслужена је свечана литургија у присуству српске колоније, чланова Словенског Добротворног Друштва, Рускога Собрања, ђенерала и државних великодостојника. Одмах затим био је велики пријем и закуска у српском посланству у Петрограду. У вече је у официрској касини био велики српски концерат, позоришна представа и бал. О вечери је било одушевљених говора и здравица Краљу Петру, кнезу Николи и напретку српског народа.

    Пут у Софију

    На заједничкој седници управе „Побратимства“ и „Обилића“ која је синоћ држана, решено је, да се великошколска омладина крене 6. фебруара за Софију, да 7. феб. „Обилић“ даје концерт, а 8. фебр. ће онда бити заједнички збор српске и бугарске омладине.

    Изабран је један ужи одбор, који ће све спремити за пут.

    Уметничка забава

    Како смо сазнали, уметничка забава, за коју се већ толике припреме чине, биће око половине месеца фебруара.

    Ондричек

    Чувени виртоуз на виолини Ондричек, који је већ познат нашој публици, доћи ће кроз две три недеље да даје концерте заједно с Београдским Певачким Друштвом.

    Ресавска улица

    Становници ове улице жале се на недовољно осветљење. Жалба им сасвим умесна, јер су електричне сијалице доиста неправилно и несразмерно распоређене тако, да у оном делу те улице од Крунске до улице Краља Александра половина нема ни једне сијалице.

    Надамо се да ће општина учинити шта треба да се у овој улици намести још која сијалица.

    Поштански указ

    Потписат је и кроз дан два обзнаниће се повећи указ по поштанско-телеграфској струци, којим се размешта известан број поштанско-телеграфских службеника.

    Велосипедска забава

    Управа Велосипедског клуба приређује једну велику забаву 20 јануара, у просторијама коларчетове пивнице.

    Немачки цар и његов син

    Париски, лист „Либерте“ сазнаје из Берлина, да немачки престолонаследник у последње доба отворено опонира своме оцу. Он се са њиме не слаже у многим стварима и због тога дошло је до оштријих речи. У последњој таквој оцени царевић је овако говорио своме оцу:

    — Ако не могу живети слободно у Немачкој, отићи ћу у Енглеску и нећу се враћати, док не будем у Немачкој добио право да слободно мислим. Као потпоручник у нашој војсци, дужан сам повиновати се Вама у свему, што се односи на војничке ствари, али као човек и као Немац ја имам права да мислим, како хоћу. Ни ви се ни сте увек клањали мислима свога оца, зашто онда иштете од мене, да ја Вас већма слушам, него што сте Ви слушали Вашега оца?

    Када је цар Виљем чуо ове речи свога сина, он се наљути и нареди, да му непокорног сина ставе у војнички затвор.

    Из Народне Скупштине

    Господин Живојин Балугџић, финансиски стражар поднео је народној скупштини молбу, да му се уваже неке поднаредничке године службе, или тако нешто. У скупштини су се мало изненадили овоме тако ретком имену и молби једнога Балугџића.

    На јучерањој седници други пут је прочитан предлог Милентија Божовића и другова, којим се тражи, да се митрополиту и епископима одузме стални додатак, који су имали по чл. 226. закона о црквеним властима.

    Посланик Таса Обрадовић поднео је предлог, да скупштина ради и од 3—6 часова по подне, како би се брже свршавали текући послови, пошто народна скупштина кошта народ 4000 дневно. Посланици нису изгледали ни најмање одушевљени овим предлогом. Поред овога и других незнатнијих предлога поднесен је и предлог, да се укину жандарми, пошто се на леђима многих грађана још познају трагови од жандарских тесака.

    Г. Министар унутрашњих дела постао је у последње време веома попустљив. Тако је јутрос на питање једнога посланика, када ступају у живот извесне законске измене и допуне одговорно: кад год хоће скупштина т. ј. ћеф јој кад краљ потпише ћеф јој кад се обнародује; или кад буде и једно и друго. У осталом само ово последње је правилно.

  • Телеграми

    Цариград. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). Синод је изабрао за скопскога митрополита Србина архимандрита Себастијана.

    Себастијан Дебељковић, родом с Косова, још млад човек, учио се на Халци, одличан ђак, вредан, скроман, тих, миран, добар зналац грчког и турског језика, добар познавалац прилика у Турској. – Архимандрит Себастијан је најдостојнији од свију, који су били кандидати да заузму митрополитову столицу у Скопљу.

    Цео српски народ, и ми из Србије и Срби из Турске, можемо се радовати овом избору. Нови митрополит Себастијан слабога је здравља. Ми му од срца желимо, да му се здравље поправи, како би могао што боље послужити свом светом позиву.

    Софија. 16. јануар. (Специјалан телеграм „Политици“). У синоћној седници Собрање је примило закон о штампи у трећем читању.

    Последњи телеграми

    Петроград. 16. јануара. (Специјалан телеграм „Политици“).

    Под председништвом великога кнеза Алексија Александровића држао је јуче после подне министарски савет седницу, која је трајала скоро два пуна сахата. Предмет саветовања је био положај па далеком Истоку и истраживање пута и начина, како да се мирним путем реши спор између Русије и Јапана. Закључци министарског савета поднеће се данас цару у облику извештаја великог кнеза Алексија Александровића. Одговор Русије не јапанску ноту биће по свој прилици сутра у суботу одправљен у Токио.

    Телеграми прес-бироа

    (од 15. јануара по подне)

    Ванредни кредит за одбегле Маћедонце

    Софија. Бугарска влада намерава пре свршетка сазива Собрања да подносе предлог о даљим изванредним кредитима у суми од 500.000 динара за одбегле Маћедонце.

    Један интервју с Хилми пашом

    Беч. Фремденблат публикује разговор свога дописника у Солуну са генералним инспектором Хилми пашом. Овај је изјавио да је цео реформи програм од 1903 остварен, и мирцштегски програм је такође делимично остварен или су пак поједине тачке у току да се остваре; остале тачке оствариће се тако брзо да ћа се Европа зачудити, јер Турска зна где су њени интереси и она хоће да их очува. На несрећу, мир у земљи не зависи од рефорама јер их сами комитети неће. Али у случају да се агитатори опет врате, Маћедонци које је жалосно искуство научило мудрости, биће опрезнији него до сада и неће се дати завести. Сам Султан живо жели да се у Маћедонији успостави мир.

    (од 16. јануара)

    Лондон. Из Петрограда јављају да је тамо јуче под председништвом царевим била министарска седница. на којој је утврђен текст одговора Јапану, који ће се предати у суботу. Седница је трајала сат и по.

  • Аустријска делегација

    Прекјуче је у аустријској делегацији завршена дебата о буџету министарства спољних послова. То је била и сада, као и увек, једна од интересантнијих седница. Нарочито је био интересантан говор младочешког делегата Кафтана о општој политици аустро-угарске монархије. Говорећи о спољној политици, он је почео са Балканским Полуострвом а завршио са Крајњим Истоком и Сједињеним Североамеричким Државама. Затим је прешао на унутрашњу политику монархије и на чешко питање.

    „Већ је много година, рекао је Кафтан, како се Младочеси труде да заинтересују нашу дипломацију о несносном стању на Балканскоме Полуострву. Од тога би смо имали ту огромну корист, што би монархија, без проливања крви, остварила своје снове да изађе на Бело Море и да тако на Истоку поново задобије свој изгубљени положај. Због тога се јако радујемо „аустријскоме споразуму који нам олакшава продирање на томе путу.“ О Маћедонији је Кафтан рекао ово: „Шта! Зар граф Голуховски сматра да је Турска способна да се реформише на основу мирцштегског аустријског програма, који султан још није потпуно ратификовао само зато шта увек рачуна на могуће несугласице између Русије и Аустро-Угарске, поред свега њихова споразума. Али цео свет зна да се Турска неће реформисати јер она то не може, а недостаје и добре воље султанове. Абдул Хамид се налази у рукама арбанашке дворске клике, која ни по коју цену неће реформе. Цео овај мирцштегски програм је само једна узалудна палијатива. И овде треба применити онај исти лек који и на Крит: аутономију Маћедоније; међусобна једнакост бугарске, грчке, српске, румунске и турске народности; слободу вероисповести; једном речи, административну, фискалну, судску аутономију, са хришћанином генералним гувернером који би био под заштитом великих сила.“

    После неколико симпатичних речи на адресу Србије и Бугарске, говорник је кретао са Балканског полуострва на Крајњи Исток, преставивши Русију као браниоца европске културе, беле расе противу жуте, коју води Јапан, док се с друге стране над Европом све више шири амерички полип.

    Враћајући се на Тројни Савез, он је говорио о папству, о праву света у ковклаву, похвалио је кардинала Рамполу. Кафтан се, пак, нарочито трудио да докаже да се Аустроугарска жртвује економским интересима Немачке и Италије. Свој говор је завршио општим погледом на положај Аустроугарске: између Беча и Пеште још није постигнут споразум, са иностранством још нису закључени трговински уговори, Чешка раздражена, шест милиона Чеха са још десет милиона Словена за собом, који ће се борити до истраге с Немцима који хоће да их избришу с политичке карте.

    Ето тако је Кафтан насликао положај у Аустрији. Овом је приликом положај на Балканском Полуострву дао повода младочешком посланику, да изложи чешке погледе на спољну политику монархије на Балкану. Нама није ништа чудновато, што је Кафтанов говор о томе питању пре личио на говор каквог пангерманца него Словена. Ни Др. Крамарж није иза њега изостао. Он би жртвовао независност балканских Словена, да би обезбедио независност Чешке у једној пространој федеративној словенској хабсбуршкој монархији. Само у овој политици Чеха има једна опасност. Занесени борбом са Немцима, борбом, која Чесима чини част, њима се чини да ће се на аустроугарскоме државноме здању наскоро залепршати словенска застава. То је један леп мотив. Али нама се чини да је сам мотив недовољно мотивисан. Нама се чини да Чеси несвесно затварају очи пред многим позитивним чињеницама које фактички опредељују и унутрашњу и спољну политику аустроугарску. Они увек потцењују петнаест милиона Немаца, шест милиона Мађара и одлучну склоност круне да те елементе штити и одржава у борби против и иначе поцепаних и љуто завађених словенских народности.