Ознака: Односи Србије и Аустрије

Пријепоље, 1. фебруара 1904.

Овамо је изгубљен сваки компас и човек просто не зна, на коју страну да се окрене: у страху од Аустрије претерали смо у верности Султану и саме чистокрвне Турке, и сад место да се обрадују томе и нас пригрле, они нас просто на просто даве. Разлоге за то на оваквом месту и у овакво време тешко је наћи… Сулејман-паша све то добро види и разуме, али му смета то, шта с једне стране крије у дубини душе велику мржњу према Србима, а с друге нема ни потребне енергије да ствар поведе правилним путем. То је политичар старога кова, који мисли да се све може лепим речима, забашуривањем и лажним обећањима. Та слаткоречива политика с једне, аустријско бушкарање са друге и доскорашњи несрећни односи између Србије и Црне Горе с треће стране довели су до таквог стања, које се на први поглед не да разумети: баш у овим крајевима, где би Турска требала да буде мања од макова зрна и да влада потпун ред и мир, дешавају се такве страхоте и врши такав притисак, као нигде више у турској царевини, што ће рећи као нигде више на свету, јер власт одавно није господар ситуације, него поједини зликовци.

Док аустријски агенти облећу сељаке и маме их лажним обећањима, дотле турски голаћи потпаљују и руше српске школе. Турска власт, свесно или несвесно, иде руку под руку са Аустријом и копа гроб својој сопственој царевини… Где она не сме да удари на Србе, ту намигне на зликовце, и ствар брзо иде а људи, жене, деца муче се и убијају, а мал им се односи…

… Једном речи ми вам овамо живимо у мукама: Аустрија нас мрзи, што смо јој окренули леђа; Турци нас даве, што смо им се предали на милост и немилост. Како ли ће тек бити, кад Фејзо и други зликовци дознаду да је Русија заратила с Јапаном? Замислите, још рат није ни објављен, а по варошима се већ осећа нека живост и заједљиво смешкање…

Што нам је најчудније, и Србија и Црна Гора заузимају се за Маћедонију, која је бело перје при нашим јадима, а на овај крај, од кога више зависи судбина српског народа, нико и не помишља. Откуда то, то ми не знамо. Ако Србија и Црна Гора не могу издејствовати једног заступника, звао се он консултовачки агент или како друкче, свеједно, зар не могу сажалити, да овамо пошље бар свог […]? Докле год се у том правцу штогод не учини, овамо се никад не може предвидети, шта носи дан а шта ноћ, и сваки час може букнути жар, који би и Србију и Црну Гору захватио…

Ако оне не виде важност овога краја, за цело грехота је и срамно тражити од голе душе, која се рани овсеницом и живи под турским бичем да она то увиди и да се чува од аустријских колача…

Српском бродарском друштву, потребан је нов директор. На расписани конкурс јавило се једанаест кандидата, али до сад ниједан од пријављених није изабран, јер ниједан није добио потребан број гласова. Хоће ли на идућој седници бити ко изабран или не ми не знамо, али знамо, да би управни одбор, пре но што приступи новом избору, требао да расправи једну другу ствар, коју му и дужност и част налаже да расправи.

У питању је г. Св. Вукадиновић, некадашњи директор бродарског друштва. Он је априла месеца 1899. год. отпуштен, без икакве кривице, без потребе и ако по друштвеним правилима то није могло и није смело да буде. Цела та историја је и врло интересантна и врло жалосно, те вреди да се исприча.

Београд и ова Србија сећају се борбе, која је крајем 1898 год. отпочела између нашег бродарског друштва и аустријског дунавског друштва. Наше је друштво тада било још младо и слабо; аустријско је хтело да му скрха врат. Али г. Вукадиновић, који је тада био директор, умео је своје друштво да брани. У договору с управним одбором, он је учинио ове, што је могло да се учини у одбрану нашег предузећа. Он је учинио чак и више. Отварао је нове пруге, куповао нове бродове, организовао целу кампању. С оно мало материјала, што смо ми тада имали, он је конкурисао старом, богатом аустриском друштву, свуда, и на Дунаву и на Сави, их свакој тачци и у сваком послу. Он је приређивао зборове, слао депутације; потпомогнут целим јавним мњењем и штампом, он је од те борбе с аустријским друштвом начинио национално питање, за које се интересовао цео свет. То ваше није било питање хоће ли победити српско или аустријско паробродско друштво, — него хоће ли мала Србија, која никад дотле није смела да се упушта ни у каквом економском питању у борбу с Аустријом, успети да овога пута сачува своју независност економску и да одбрани своја позитивна права.

Леп и утешан факт је, да је тада цела Србија била скочила, да се брани. То нам можда даје права да се надамо, да ћемо у мутним приликама у којима данас живимо, ако устреба — не устребало! — сви опет бити сложни, кад општа опасност наступи. Сви, и велики и мали, били су тада уз бродарско друштво; и људи и жене и деца, сви су желели, да наше друштво победи.

Само један човек не, краљ Милан. Из разлога, које не треба ни помињати, он је хтео да се та борба с аустријским друштвом што пре прекине. Вукадиновић је водио целу ту борбу, Вукадиновића треба дакле уклонити! Позвавши га једном на ручак, краљ Милан је, пред осталим званцима, за својом трпезом, најоштријим речима стао да му пребацује цело његово држање у том питању и иначе. Но знајући за меру, као што ни у једној другој ствари није за њу знао, краљ Милан је био заборавио, да је он домаћин, а да му је Вукадиновић гост. Али то није заборавио Вукадиновић. Усред ручка, на запрепашћење свију осталих, он узе капу и оде кући, оде без збогом остај!

Пет дана доцније држан је акционарски збор друштва. Све акције које је тада имала Класна Лутрија раздана су биле по наредби краљевој чиновницима, да би се само оборио Вукадиновић. Али ни то ништа не поможе. Збор једногласно одобри дотадашњи рад директоров и захвали му чак на њему. И онда краљ Малан приступи последњем среству. Десет дана доцније, тачно 22 априла 1899 год. управни одбор друштвени отпушта г. Вукадиновића. У записнику те седнице стоје ове речи: „На личну жељу краља Александра, г. Вукадиновић се отпушта.“

Шта је даље било сви знамо. Наше бродарско друштво се одмах после неколико дана погодило с аустријским а г. Вукадиновић је отишао на други посао, да хлеб тражи. И нашао га је, као што увек вредан и спреман човек може хлеба да нађе. Он се сада није чак ни јавио за конкурс, нити треба да се јавља, баш и да иде го и бос по београдским улицама. Управни одбор, који је онда, под притиском краљевим, морао да га отпусти, мора данас ту неправду да поправи. Пре него што приступи избору, он треба да упита г. Вукадиновића хоће ли он опет да се тог места прими. То одбору дужност налаже, као што је и нама дужност била, да о овоме питању говоримо, не зато што нас личне везе с г. Вукадиновићем вежу, већ за то, што то изискује правда.

— В. Р.

Било је времена, када је рат, који се водио између две државе био чисто њихова ствар; други се нису мешали, нити их се шта тицало, колико ће рат да траје, како ће да се води и и ко ће на крају да победи. Данас је све то друкчије. Интереси свију држава тако су испреплетани, тако се додирују, сукобљавају и укрштају не на једном месту, већ свуда, на све стране, да сваки, ма и најмањи заплет на једној тачци земљине кугле одмах одјекне у свима земљама, повлачећи за собом читав низ других заплета и у економном и у политичком погледу. Земља је данас мања, но што је некад била.

Пре сто-двеста година рат на Крајњем Истоку никога не би много интересовао. Месеци би читави прошли, про но што би се за њега и сазнало. Данас, откако је телеграф разасуо своје мреже преко целог света, а железница опасала цео круг, растојања више нема нити даљине. Све је близу, све је на домаку. Кад пушке па једном делу освета припуцају, то одмах одјекне и у најмањем, најскривенијем кутићу; сваки се одмах журно спрема, јер зна, да и он може бити ускоро позван, да оружјем брани своје интересе и своја права.

За нас Србе много би боље било, да руско-јапанског рата нема; то већ и деца и врапци с крова знају и говоре. У тешким приликама, у којима се ми налазимо откако је маћедонско питање постало акутно, антагонизам руских и аустријских интереса на Балканском Полуострву покрај свију споразума, ипак нам је до некле бар давао гаранције, да наша права и захтеви неће бити тако олако повређени. Ангажовање Русије у рат с Јапаном покварило би ту, ма и привидну равнотежу. Аустрија, која нема колонијалне политике, нити у опште какве друге спољне политике до балканске, већ одавно ишчекује тај моменат, којим би јој потпуно одрешио руке.

Тај моменат наступиће кад први топ пукне у Јапанском мору. Аустрија само на то чека и предвиђајући још поодавно да ће до тога доћи, она већ скоро годину дана спрема све за сваки случај. Попустљивост њезина у Хрватској, Босни и Војводини, којој смо се ми радовали, наивни као што нас је Бог створио, чим се тиче питања у којима треба хладно мислити у енергично радити, та попустљивост очито показује, да се Аустрија спрема за спољну акцију и да због тога хоће да осигура позадину. Она попушта само онда, кад зна да ће у скоро бити уплетена у какво ратно предузеће; све концесије које је дала разним народностима, које живе у њој, дала их је само под притиском спољних заплета. С тим треба да смо начисто.

Тако је Аустрија ево дочекала тренутак да сама, без контроле и без обзира на друге силе, може да ради на Балкану. Маћедонско питање, које се толико повлачи, даје јој згодан изговор, да учини оно, што до сад није могла и није смела да учини. Војска, коју нагомилава у Хрватској и Босни показује, да није вољна да пропусти ову згодну прилику, на коју је тако дуго чекала. Питање је сад, шта треба да радимо ми.

Ко хоће трезвено да мисли лако ће наћи одговор. Пошто пото ми се морамо старати, да се решење маћедонског питања одуговлачи све дотле, док Русија опет но добије слободне руке у Европи. А како то неће бити одмах, то морамо гледати, да се у Маћедонија на пролеће одржи мир. Устанак, који се при свом бугарском одрицању спрема, ишао би против наших најбитнијих интереса; Аустрија бих одмах улучила прилику да уводи бајаги ред, да се и сама умеша на нашу и бугарску штету. Ми морамо стога цео наш утицај који имамо на наше сународнике у Старој Србији и Маћадонији да употребимо на то да се устанак спречи. Реформну акцију великих сила, коју је наша држава до сад званично потпомагала, мора од сад и наше јавно мњење да потпомаже. Ништа друго не треба тражити, до да Турска обећане реформе уведе. А ако их не хтедне или не могадне увести, ми ипак морамо ћутати. Ћутати морамо у сваком случају, ма шта Турска радила, све дотле, док Русија опет не буде имала времена да и на нас погледа.