Ознака: Официри

Оптужбе, које је г. Св. Јакшић јуче изнео у свом писму, упућеном Министру Војном, тако су тешке, да је дужност сваког независног листа, да се на њих осврне. За боље разумевање тог питања, потребно је, да кратко прегледамо целу историју његову.

Г. Јакшић у свом листу донесе једну белешку, која увреди г. Завађила. Он не прими послату му исправку, нити пристане да изиђе г. Завађилу на двобој. Г. Завађил га онда нађе у кавани и удари шаком по лицу, а г. Јакшић у своме листу сутрадан необично оштро одговори на то и г. Завађилу и официрима који су били с њим.

Све ово довде било је у свом реду, ако се уопште може узети, да је грдња и туча по каванама коректна и допуштена ствар. Али сад настаје нешто, што више никако није у реду. Увређени официри решавају на који начин да се сами разрачунају с г. Јакшићем због његовог оштрог чланка; војници и подофицири, свакако не из личних разлога, траже га у његовој редакцији и у његовом стану; да су га нашли, ко зна шта би било! Један од њих — или можда други која, али у сваком случају солидаран с њима — чак јавно у једном листу каже, да ће се официрски кор „страховито разрачунати“ са г. Јакшићем.

Те усмене и писмене претње, осим тога што су незаконите, су још и — баш с чисто официрског гледишта — апсолутно некоректна ствар. Ко ово не верује, нека загледа у ма који кодекс о дуелу, било француски, било немачки, било ма који други, па ће се уверити и сам. Кад г. Јакшић није хтео да му да сатисфакцију оружјем, г. Завађил је ту сатисфакцију прибавио сам себи тиме, што га је јавно у кавани ударио. Може сад г. Јакшић писати и говорити што год хоће, г. Завађилу и осталим официрима не остаје ништа друго, до да га туже суду, колективно, преко команданта места или сваки понаособ. Закон о штампи дао им је ту могућност и они, ако хоће да остану коректни, треба тако да раде.

Да је ово наше тврђење тачно, ево једног примера. Генерал Фон Алтен, командант једног немачког корпуса, имао је пре кратког времена врло сличну аферу с једним социјалистичким новинарем из Хамбурга. Овај га је у своме листу био назвао „старом оклепаницом“, „човеком коме је кецеља његове куварице милија но застава под којом служи“ и т. д. Стари генерал му је на то послао своје сведоке; кад је овај одговорио да се из принципа не бије, он га је онда нашао на улици и ударио корбачем по лицу, а сутрадан тужио суду. Шта је даље било, споредна је ствар; главно је да се види, да се баш у немачкој војсци, у којој је цело питање о дуелу и сатисфакцији утврђено не само сталним прописима, него и дугогодишњим традицијама, један генерал, кад противник није хтео да му изиђе на двобој, задовољава пресудом грађанскога суда.

Па кад је тако у земљи, где је дуел стара, обичајима утврђена установа и где су појмови о официрској осетљивости много строжи но код нас, онда тако треба да буде и овде. Двобој и иначе није српски обичај; кад смо га већ увели, и њега и све остале бесмислице око њега онда бар треба да умемо и да се понашамо онако, како би се у сличној прилици понашали они, код којих је он вековима у снази.

Господине Уредниче,

У 12 и 13 броју „Слободне речи“ изашла су два моја чланка у којим сам осудио онакав напад какав је извршен у Гранд Хотелу, на г. Јакшића новинара.

У 14 броју истога листа изашло је писмо „једног официра овлашћеног од својих другова“ после чијег изласка, мени није могуће бити и даље чланом те редакције. Зато вас молим за гостопримство.

Ја се не бих освртао на то писмо без потписа, да није од општијег значаја, и да не служи као повод да се расветле неки појмови, који су код нас сасвим нејасни. Већ сама његова изјава: да је то писмо једнодушан израз целог официрског кора, чиста је иронија на садање стање „једнодушности“ у официрском кору.

У писму има две тачке, управо две мисли које му дају нарочито обележје, неке аномалности.

По мишљењу господина, у Србији постоје два друштвена реда: један у мундиру, који човека штити од сваке критике и даје му права, да се диже изнад закона, да се не осврће на њих, и да се са онима из оног другог реда, који се усуде да прокритикује који њихов неуместан поступак „страховито разрачунава“, и други ред који има да се покорава законима и захтевима те господе.

Куда ће то одвести, јасно ће бити тек ако се покуша да се изведе. „Страховитих разрачунавања“ може бити у свакој земљи а не само у Србији, то је ствар слободне воље, али тек после сваког „страховитог разрачунавања“ долази једно — праведно разрачунавање. То ни у Србији нека нико не мисли да ће избећи.

Друго нашта се господин спотакао, то је „част мундира“. Нама је позната та фраза, у прошлим временима слушали смо је често. Дошла нам је са запада. Рођена, је тамо где су владала вековима два разна појма, о части, појам племства коме је припадао официрски кор и појам масе.

У Србији је један једини појам о части, појам поштених људи, без обзира шта покрива његова плећа капут, мундир, или гуњ. Доказ су они сукнени гуњеви којима су били огрнути они чија часност и понос служи нам и сада као узор. Ми имамо аката у нашем државном и друштвеном животу, који се никако не би могли сложити са традицијама мундира у другом свету, али то није сметало ништа да их земља поздрави необично топло и симпатично, јер су учиниоци његови руководили једним узвишенијим и ширим принципом, принципом поштених људи, и добрих Срба.

Зато ко хоће да га у овој земљи разумемо, ко хоће да тражи задовољење себи, нека се не позива на част капута или мундира, већ часна човека. И последњи наш сељак зна којим је она актима угрожена, и у тим случајевима одобриће лично прибављање сатисфакције, цела земља.

Ово сам сматрао за потребно да изјавим писцу, поменутог писма, које има ту добру страну, да је успело да дође до „једнодушности у официрском кору“.

Преко свега онога што носи узан полемички карактер, прећи ћу:

Вама Господине Уредниче благодарим на љубазности.

С поштовањем

— Љубомир Бојовић. Сврш. Правник, новинар

Г. Св. М. Јакшић, уредник „Штампе“ молио нас је да донесемо писмо, које је он упутио Министру Војном.

---

Београд, 14. марта 1904. г.

Господине Министре,

Аутентично сам дознао, да је извесна група официра целога јучерашњег дана спремала да изврши напад на мене, и да је то познато и полицијској власти.

Јуче у подне та иста група официра саветовала се прво на Калимегдану а затим се распоредила од штампарије мога листа па кроз улицу Васину и Кнез Михаилову, и наоружани чекали су да ме нападну.

У касарни телесне гарде још јуче изјутра иста група официра држала је скуп, на коме је решавала о начину на који ме треба напасти. На то саветовање били су позвати и неки официри из других пукова.

Поврх тога, четири војника из пешадије поставили су се синоћ пред уредништво мога листа и ту су се бавили све дотле докле еспедитор мога листа није закључао уредништво и отишао.

У мој стан долазио је јуче један поднаредник са једним редовом, и питали су слугу у кући, да ли сам ја код куће. Ни поднаредник, ни редов нису на својим еполетама имали бројеве свога пука!

Све те, а и друге околности, приморавају ме да се обратим Вама, као војној врховној власти, и да Вас известим: да се спрема мучки и најбруталнији напад против моје слободе и мога живота.

Ја сам, на тај начин, стављен ван закона и у положај нужне самоодбране, јер, као што сам поуздано извештен, они исти, који су спремили и извршили онај напад на мене у Гранд Хотелу, нису тим нападом задовољни, већ сад поново налазе увреде у чланку, у коме сам ја говорио о томе догађају.

Додаћу, међутим, да су ти исти официри нашли за потребно и за дозвољено да забораве све оне тешко увредљиве псовке, којима су, на нечувен начин међу људима од образовања, обасули оне вечери у Гранд Хотелу не само мене, већ и моје родитеље!

Сувише је напомињати, да моје уверење деле и сви трезвени грађани у Београду: да Ви, Господине Министре, у првом реду носите одговорност за све ово што се јавно против мојег живота намерава и предузима, и да првенствено у Вашој власти стоји, да се предузета безакоња према мени одмах обуставе, и да Ви моју личну сигурност зајемчите.

Ја сам, овим врстама, употребио своје право и одговорио својој дужности.

С најодлучнијим поштовањем

— Св. М. Јакшић. Власник „Штампе“

Сваку ствар треба звати њеним правим именом. Завереничко питање постоји, то је неоспоран факт; оно је свакако мање важно, но што се на страни мисли и пише, али је исто тако важније, но што се мисли код нас. Обилазити око њега и врдати бесмислица је и глупост; напротив, у интересу је свих нас, да се оно, што пре, правилно и праведно реши. Зато треба говорити јасно и отворено, као што приличи слободним грађанима у слободној земљи.

Оно што се збило 29. маја било је корисно по земљу; о томе нема спора. Те ноћи збрисан је један несносан режим, који се свакако није могао друкчије да уклони. С малим изузецима цела Србија радосно је прихватила извршени преврат, Народна Скупштина изјавила је своју захвалност онима, који су га учинили; изабран је нови Краљ, повраћен ред и закон у земљи, све је опет добро – и тада се јављају прве тешкоће.

Извор тим првим тешкоћама треба тражити не у Србији, него на страни. Нешто јавно мњење, које увек симпатише мртвима не питајући јесу ли достојни живљења или не, а нешто дубоко укорењени монархијски принципи готово свих европских народа, која ни у ком случају не допушта, да официр дигне руку на свога краља учинили су, да се у име увређеног морала дигло све против Србије. То опште расположење аустријска штампа, по званичним инспирацијама из Беча, врло је вешто употребила у своју корист. Желећи, да ма на који начин одржава неред у Србији, она је систематски гледала да нахуди новом стању код нас.

Тешкоће које су већ постојала, постале су још много веће кад се десио нишки случај. Неискусни, млади људи, који су у њему учествовали, заборавили су били, да иду против интереса своје рођене земље и да се једна погрешка другом погрешком не може да исправи. После тог бесмисленог покушаја европско јавно мњење још је енергичније захтевало, да се завереници од 29. маја казне. То исто почеле су у то доба да траже и стране силе. Како је тај захтев био неформулисан, ипак је у самој ствари постојао. А то је био апсурд.

Апсурд је захтевати да револуција, која је срећно успела, казни своје вође. То никада није било, нити ће бити. У нашем случају то је утолико више немогућно што је иза извршиоца од 29. маја стајало цело јавно мњење у Србији и Народна Скупштина, која им је на учињеном делу захвалила. О некој казни дакле не може више бити ни говора.

То су канда убрзо увидели и сви они, који су од почетка тражили насилне мере против завереника. Тако се јавља – овога пута много тачније формулисан – захтев, да се сви завереници уклоне из двора. А када то није учињено, сви страни посланици, један по један, отишли су на неодређено време на одсуство, доводећи тиме у неугодан положај и нашу владу и целу нашу земљу.

Тај одлазак станих посланика, да смо у другим приликама, не би био тако важан. Има много примера, има их и у нашем непосредном суседству, који нам сведоче, да једна земља може да опстане и покрај нерасположења великих сила. Пасиван отпор временом доноси победу; кад им се не попушта, стране силе попуштају понекад саме. Али спољни наши односи, прилике на Балканском Полуострву не допуштају нам никако да такве експерименте чинимо. Напротив, ми треба овога пута да учинимо што се од нас тражи.

То што се тражи, да уклонимо заверенике из Двора, није много. Огромна већина њих, сви осим двојице-тројице, отишли су одмах по извршеном делу на своја места, да чине своју дужност, као што су је чинили и пре, не захтевајући и не очекујући никакве награде. Остала су свега два-три официра, можда баш они, који најмање заслуга имају за извршени чин. И њих треба уклонити и то што пре. Нека се угледају на своје млађе другове, нека иду сами на своја места и у своје команде, нека се сећају, да је лепо хтети умрети за своју отаџбину, али да је још много лепше и много теже умети живети за њу.