Ознака: Петроније Тодоровић

Кад је прошле недеље умро Пера Тодоровић, нико није, говорећи о њему, споменуо једну његову особину, која је извесно била од врло великог утицаја на његово здравље, а може бити и на његов јавни рад. Пера Тодоровић је, наиме, био морфиниста, навикао је, то јест, био да сам себи уштрцава под кожу морфијум, као што други навикну да пију ракију или да пуше дуван. А то је, као што рекох, могло имати на њега двојак утицај, и пошто он није био једини морфиниста ни у свету ни у Србији, то је мени на реду, да кажем коју реч о таквој употреби морфијума.

Морфијум је главни саставни део опијума, који се добија из недозрелог мака. И један и други употребљавају се као лек, а спадају, као што сам једанпут већ казао, у ону групу лекова, што опијају човека и блаже му болове. Зато су они права благодат за човечанство — док су лек, док су, значи, у рукама лекаревим. Али не употребљавају се они само на тај начин, још чешће (бар опијум) служе они људима као средство за уживање, као посластица, исто онако као и алкохол и дуван, и онда су велика несрећа и за појединца и за читаво друштво.

И опијум и морфијум су, међутим, отрови (већ пола грама опијума може да убије човека), и онда је на први поглед неразумљиво, како их људи могу узимати тако често, из дана у дан, и то у великим количинама. Али разлог је за то врло прост; опијум и морфијум спадају у оне отрове, на које се човек врло брзо навикне, тако да их мора узимати у све већим количинама, ако хоће да осети њихово дејство. А дејство је њихово, као и код алкохола, бар за извесно време пријатно: човек се од њих осећа у први мах врло добро, весео је, разговоран, безбрижан, и тек доцније задрема и заспи.

То пријатно осећање и јесте главни разлог, што опијум и морфијум не служе људима само као лек. Кад се човек поболи па против болова добије од лекара морфијум, он се доцније маша тог спасоносног лека и кад какав мањи бол добије, а после почне њиме да растерује и бригу, и тугу, и јед. Тако постају морфинисте; тако је и Пера Тодоровић постао морфиниста, још пре тридесет и неколико година, кад је боловао од црне џигерице. А на опијум се, у извесним земљама, људи навикну и без болести, исто овако као код нас на дуван, зато и има тако много света који се трује опијумом.

Цео Исток, докле ислам допире, па онда све земље Хиндуса, Монгола и Малајаца стотинама година већ употребљавају опијум; негде га пуше, овако као ми дуван — поглавито у источној и јужној Азији, а негде га једу — у главном у исламским земљама. А из тих крајева почела се пре неколико деценија употреба опијума ширити и у друге, западне земље, највише у Северну Америку и Енглеску, тако да су данас и оне пуне „опиофага“ и „опиофила“.

Али ипак, ниједна земља на свету не троши толико опијума колико Кина, и Кинези имају за то да благодаре у првом реду Енглезима: Енглези производе у својим индијским колонијама опијум и морају негде да га продају, а где ће наћи више потрошача него у једној многољудној Кини? Сироти Кинези бранили су се неко време од те несреће и нису допуштали да се у њихову земљу увози опијум али су Енглези због тога заратили с њима, и после тих „опијумских ратова“ Кинези су попустили.

Данас се из Индије у Кину увози просечно по 7 до 8 милијуна кила опијума годишње. Од њега се тамо прави неки екстракт, такозвани „чанду“, и тај се меће у лулу и пуши.

Кад Кинез припали чанду, он постане блажен. Весео је, разговоран, насмејан; лице му се зарумени, очи засветле; по целом телу проспе му се нека топлота, милина; бриге га оставе, будућност му изгледа светла, лепа; све што намерава радити, изгледа му лако, све што жели, сигурно. После омлитави, занесе се, заспи. А кад се опет пробуди, кад уђе у живот, у невољу, бригу и беду, он може опет да припали чанду и опет да снева и ужива. Док најпосле не подлегне опијуму, док му отров не сруши организам. Тада изгуби апетит, изгуби сан, глава га вечито боли, лице му постане бледо, пепељаво, очи упале, тамне; тада почне да заборавља на породичне и друштвене дужности, изгуби енергију, снагу за рад. И лека му нема.

Што бива с Кинезом, то бива и са човеком друге расе, кад почне да пуши или гута опијум. А као што опијум разруши човека, исто га тако разорава и морфијум. И ето, зато ја и помишљам, да при оцењивању Пере Тодоровића, јавног радника и политичара, не би, можда, требало губити из вида ни Перу Тодоровића, морфинисту.

У 1897. години зачела се мисао у министарству војном код надлежних лица, да се – услед штампања многих поверљивих ствари, које нису за јавност, а за које радове треба већи број лица да присуствују тим радовима, те се отржу од свог редовног војничког посла – установи при министарству војном „Војна штампарија.“ Ту замисао прихватили су тада надлежни фактори као по све корисну, и већ идуће године појављује се штампарска радионица Мин. војног.

Та штампарска радионица није набављена нова, као што је требало, већ купљена стара од Пере Тодоровића за 27.000 динара. Што она није набављена нова, већ стара од овога, јавно мњење није остало тада дужно ни Пери Тодоровићу ни ондашњим његовим протекторима за овакву куповину. Тадашње оптужбе за ову куповину разумемо и одобравамо потпуно, али не можемо сада да разумемо и одобримо нарочито за понеке оптужбе које потичу од невојника̂, те отуда нису ни компетентна да о потреби једне војне штампарије с разумевањем и довољно јаким разлозима говоре. Сви, без изузетка, нису држали за вредно ни да бар једним оком завире у ближе интимније прилике ове установе, те да бар о њима говоре с потребним аргументима и с нужном оријентацијом, нарочито с тога, што данас нема готово ничега од старе штампарије Пера Тодоровића, која није могла да снабде, ни у минимуму, а камо ли целу потребу штампаних предмета, потребних за војску. А данас, када је она потпуно савремено снабдевена тако, да сама израђује све потребе војнога министарства и да оно нема потребе да ма шта плаћа другим штампаријама — морамо рећи, да је велика погрешка — укинути је.

Ствар са војном штампаријом не стоји тако како понеки представљају. Држава од ње нема штете, него вајде. Да то и докажемо.

Прошле две године предвиђено је буџетом мин. војног на штампање својих образаца, књига и правила по 20.000 динара = 40.000. И за ту суму новаца Министарство војно имало је израђене у својој штампарији све потребе. И још при томе предало је главној каси у готову преко 30.000 динара.

За ову 1904. годину предвиђени су много већи радови у министарству војном но за минуле године, с тога је у овогодишњем буџету стављено око 40.000 динара за материјал и радну снагу, а предвиђен је приход у 10.000 дин. Дакле, за све радове у овој години предвиђена је сума око 30.000 динара, а ми смо уверени, да ће приход бити много већи, те према томе сва израда неће стати државу опет око 20-22.000 динара. Па да ли може бити повољан кредит министарства војног од 20-22.000 динара за штампање свих образаца, правила им књига, нарочито сада, када су прилике на Балкану оштре, — када би се ови радови радили у Државној или којој другој штампарији?!…

Само се по себи разуме, да ће онај, који своју потребу сам израђује, имати ове израђевине јевтиније него кад их купује у другој радњи. Отуда и уштеда. Дакле, ако је до уштеде, онда је она скопчана с установом војне штампарије.

Да рекнемо коју и о уштеди у живом материјалу. Министарство војно има обично доста преко године разних поверљивих радова за штампање. Кад се они израђују у другој штампарији, потребан је повећи апарат за успешно контролисање и чување тајне. За такве радове, док су се радили у државној штампарији — увек су одређивани официри који су раду присуствовали и пазили да се тајне сачувају. Има таквих радова који трају 1, 2 и 3 месеца, и за све то време официри су морали вршити тај надзор. Шта је то државу коштало? То се не узима у рачун.

Пређе се за „Службени Војни Лист“ плаћало, а сада га војна штампарија штампа бадава и даје бесплатно г.г. официрима, војним чиновницима и свима командама и надлештвима. За овај службени лист док се штампао у државној штампарији, морао је постојати много већи број лица но што је данас, јер се за сваку ситницу — а њих је код оваког листа много нарочито оваквог — за сваку промену — за свако преиначење, за рукописе, коректуре, ревизије и друге заповртице морало трчати с једног краја на други. А све то кошта. Сад је све то отпало, па зар и у томе није учињена уштеда — уштеда како у новцу тако и у живом материјалу, који се отрже од свога војничког посла па троши улудо? Данас је цела војна штампарија поверљива установа и из ње излази на Божји свет ни једна стварчица која није за јавност.

Добит од свега горњега, може се само тако прорачунати, кад би се ухватио хесап од штете које би опште наше дело претрпело, кад би се каква поверљива израда саопштила коме не треба.

Корист државна није сваки пут у монети, него и у моралној тековини.

МИНИСТАРСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Влашко му је име, а Србин је; родом из Чуруга; отац му је био поп. Као млад медицинар друговао је много с Пером Тодоровићем; био је по мало социјалиста, по мало анархиста и бакуниновац. Неко време уређивао је „Стражу“. Тек као лекар прешао је у Србију, обесио о клин Бакунина и Перу Тодоровића, богато се оженио и радио свој посао као општински лекар у Београду. Обесио о клин и медицину. Дао се на финансије. Много читао, помало и писао о финансијским питањима по разним радикалским листовима. Био управник монопола с прекидима и управник Београдске задруге. Већ петнајест година кандидат за министра финансија у радикалским кабинетима, али све до јуче никако није хтео да се прими. Кажу да има свој нарочит финанцијски програм, добро израђен, који ће се старати и да изврши. Једни веле, да је врло вредан, други да је врло комотан а сви веле, да има добар подрум и да воли ајвар.

Љубазан, добар човек, који ће можда бити и добар финанцијер.