Оптужбе, које је г. Св. Јакшић јуче изнео у свом писму, упућеном Министру Војном, тако су тешке, да је дужност сваког независног листа, да се на њих осврне. За боље разумевање тог питања, потребно је, да кратко прегледамо целу историју његову.
Г. Јакшић у свом листу донесе једну белешку, која увреди г. Завађила. Он не прими послату му исправку, нити пристане да изиђе г. Завађилу на двобој. Г. Завађил га онда нађе у кавани и удари шаком по лицу, а г. Јакшић у своме листу сутрадан необично оштро одговори на то и г. Завађилу и официрима који су били с њим.
Све ово довде било је у свом реду, ако се уопште може узети, да је грдња и туча по каванама коректна и допуштена ствар. Али сад настаје нешто, што више никако није у реду. Увређени официри решавају на који начин да се сами разрачунају с г. Јакшићем због његовог оштрог чланка; војници и подофицири, свакако не из личних разлога, траже га у његовој редакцији и у његовом стану; да су га нашли, ко зна шта би било! Један од њих — или можда други која, али у сваком случају солидаран с њима — чак јавно у једном листу каже, да ће се официрски кор „страховито разрачунати“ са г. Јакшићем.
Те усмене и писмене претње, осим тога што су незаконите, су још и — баш с чисто официрског гледишта — апсолутно некоректна ствар. Ко ово не верује, нека загледа у ма који кодекс о дуелу, било француски, било немачки, било ма који други, па ће се уверити и сам. Кад г. Јакшић није хтео да му да сатисфакцију оружјем, г. Завађил је ту сатисфакцију прибавио сам себи тиме, што га је јавно у кавани ударио. Може сад г. Јакшић писати и говорити што год хоће, г. Завађилу и осталим официрима не остаје ништа друго, до да га туже суду, колективно, преко команданта места или сваки понаособ. Закон о штампи дао им је ту могућност и они, ако хоће да остану коректни, треба тако да раде.
Да је ово наше тврђење тачно, ево једног примера. Генерал Фон Алтен, командант једног немачког корпуса, имао је пре кратког времена врло сличну аферу с једним социјалистичким новинарем из Хамбурга. Овај га је у своме листу био назвао „старом оклепаницом“, „човеком коме је кецеља његове куварице милија но застава под којом служи“ и т. д. Стари генерал му је на то послао своје сведоке; кад је овај одговорио да се из принципа не бије, он га је онда нашао на улици и ударио корбачем по лицу, а сутрадан тужио суду. Шта је даље било, споредна је ствар; главно је да се види, да се баш у немачкој војсци, у којој је цело питање о дуелу и сатисфакцији утврђено не само сталним прописима, него и дугогодишњим традицијама, један генерал, кад противник није хтео да му изиђе на двобој, задовољава пресудом грађанскога суда.
Па кад је тако у земљи, где је дуел стара, обичајима утврђена установа и где су појмови о официрској осетљивости много строжи но код нас, онда тако треба да буде и овде. Двобој и иначе није српски обичај; кад смо га већ увели, и њега и све остале бесмислице око њега онда бар треба да умемо и да се понашамо онако, како би се у сличној прилици понашали они, код којих је он вековима у снази.