Ознака: Сеоски учитељ

Скица

— Па молим вас, плану ревизор, зар нисам хтео деци да поклон учиним, а ви ми не дадосте…

— …Па — наставља учитељ и не слушајући онога — ово није гробље, а данас нису задушнице, — па за бабину душу раним и појим људе из бела света!!…

— Не вређајте, а изјашњавајте се јасније. Молим, дакле, шта хоћете?

— Хоћу да ми се плати ручак! Ја̏како! Није ово алајбегова слама!… Иначе не дам куфер. Код мене нема вересије!

— Врло добро! Да платим! Кол’ко дакле да платим?

— За све да платите! И за вас и за одборнике.

— Добро, за све, дакле колико!

— Чућете већ.

— Молим, молим! вели ревизор и вади новчаник. Кажите колико имам да платим?

— Чућете. А кад ми платите добићете ваш куфер! рече учитељ и оде жени да се, како рече, с њом разговори.

⁂

Док је пандур опремао коња свога и госп. ревизоровог, прође у тај пар туда и капетан и чу од пандура шта је и како је. И за чудо једно, место да је плануо, капетан је био задовољан и само трљао руке. Госп. ревизор му
се извињава; вели, да му је то јако непријатно, да је он хтео у механу а
учитељ му није дао; да је хтео да дарује учитељеву децу и па и то му домаћин није допустио, — а сад гле шта чини!

— Ништа, господине ! Ништа нека вас не секира то, умирује га капетан онако с коња. Платите…

— Ама да платим… с драге воље да…

— Платите, али: иштите рачун! рече капетан и ободе коња.

Ревизор је послушао капетана и потражио рачун. А учитељ као вели, кад ћемо да се шалимо а оно да се бар добро нашалимо. Написа му један дугачак папрен рачун, назначивши до ситница шта је све било и пошто је шта коштало, не заборавивши ни рен да наплати, и све то својеручно, са грдном манупропријом, потписао. — Ревизор платио, добио рачун и куфер. Рачун метнуо у шпаг, куфер на пандурова коња па без збогом остај кренуше се и ревизор и његов пандур.

— Па изволте и други пут! викну за њиме учитељ трљајући задовољно руке при помисли да је ревизор платио рен како га ни у сред Гранд-Хотела, у Београду не би платио!… Овако ја умем…

Поглавље 3

Као свако задовољство на овом свету тако и задовољство нашега учитеља није било дуга века. Одмах сутра дан доби позив од капетана да с места дође у среску канцеларију.

Учитељ се кренуо одмах. Казао жени шта да ради. Ако се не врати нека му за сваки случај пошље повише дувана и Пелагићевог „Народног Учитеља.“ — Иде учитеља уз пут мисли и размишља у себи ; зашто ли га то зове капетан? Ако га зове за овај последњи допис под потписом „Небојша“ — лако ће за то! Удариће у стари инћар. Казаће да га он није писао, нити пак на кога сумња. А ако је госп. капетану баш тако јако призортило, да зна ко је допис писао, нека се сам распита у редакцији листа. А баш ако капетан и потера са трагањем, наићиће већ на онога који ће признати да је он писац тога дописа, а то је Крсман — који је одслужио војску и у војсци докусурао писменост — и с којим капетан по новом уставу просто не зна шта ће и како ће! Не може му баш ништа! Јер да га казни новчано не може, јер нема пас за шта да га ухвати, а да га опет осуди на апс,то је Крсману одлежати таман к’а чашу препеченице попити. У осталом, тешио се учитељ, „много прошло, мало остало.“ Чим дођу његови, иде он у капетане, па га нико неће зивкати и сецати, него ће! он друге да зивка и сеца — ако Бог да!

— Како си ти механџијо? ослови га капетан кад је стигао и ушао у канцеларију.

Максим се, до душе, и надао да ће га капетан запитати и ословити тако некако заједљиво, — али је очекивао да ће га запитати: „Како си ‘публицисто’,“ или „журналисто“ или „борче;“ или бар како си „непомирљиви“ или „слободоумни,“ као што га до сад задевао, али кад га запита овако: „Како си ти механџијо?“ — то није разумео и за то је ћутао.

— Шта радиш ти то, море, ти хотелијеру и костгеберу? Запита га опет капетан.

Учитељ мало протрепта очима. Као слути помало куд капетан циља, али ипак ћути.

— А кад ти то и од којег министра доби мејанско право?

— Не разумем, госп. начелниче!… Молио бих вас, да се јасније изразите…

— А, не разумеш? Хоћеш мало јасније, је ли? Е ево да чујеш и мало јасније, вели капетан и стаде тражити по столу. А је си ли писмен?

Учитељ га само презриво погледа.

— А, опрости! вели капетан. Научио, знаш, онако шаблонски… Како да ниси писмен кад шаљеш онаке жестоке дописе!… „Небојша“ па неписмен! Таман посла.

— Нисам ја „Небојша“!

— Ама и ја велим. Ти да си писао, а ти би се и потписао с потпуним именом и презименом. Ти си независан човек, гостионичар, кога имаш ти да са бојиш!? А, ево! рече капетан и пружи му. Кад си писмен ево читај сам; ев’ ово одавде довде! рече капетан и обележи му ноктом.

Учитељ се наже, зажмири мало и погледа у параграф. Прелете га очима и застаде.

— Па шта… овај… зашто… замуца учитељ.

— Читај, читај!

Шта ће Максимлијћ него се накашље и поче да чита следеће:

„Да се на основу расписа Г. М. У. Д. од 11 јан. 1867. о бесправном упражњавању метанске и кафанске радње у вези са § 4а полиц. ур. осуди на 150 динара новчане казне, коју, ако због убожства не би могао наложити да му се та казна по § 26. пол. ур. замени затвором, рачунајући пет динара у један дан затвора.“

— Е, је ли ти јасно бар сад?

— Јок господин капетане! рече узнемирни Максимлијћ.

— Е, голубе мој, ако ти и наштампан закон није јасан а кандидовао би се био за посланика, (за законодавца болан, брајко!) — онда је то доста жалосно !

— Незнам шта хоћете да кажете! врда учитељ.

— Полако де, сад ћеш знати! рече капетан и разви и показа му онај рачун. Какав је ово кафански рачун, за кога је, и ко је овде потписан? А? Ово је кафански рачун, за госп. ревизора, а ово твој потпис… Па још није снабдевен прописном таксеном марком! И ту си очепио закон. Је ли ово рачун?

— Па… замуцкује учитељ… па… рачун је…

— Твој рачун?

— Мој рачун!

— А смеш ли механисати као чиновник?

— Ја нисам чиновник, ја сам учитељ.

— Ниси чиновник, али ниси ни механџија ни ашчија! Је си ли пријавио пореском оделењу приход од механске радње? Ниси. Прикрио си. И ту си очепио закон!…

— Нисам знао.

— „Незнање закона не извињава никог,“ вели законодавац. Е за то има да платиш казну.

— Ама па моја кућа није гробље о задушницама, брани се учитељ, па да…

— Ама ни школска зграда није цинцарска механа! пресече га капетан. Него ћеш ти, голубе мој, ово лепо платити или одлежати апсу ако немаш пара! А таман ти згодно долази! Ферије су, науке неће трпети никаква уштрба од твога апса. А заштедићеш лепо сто педесет динара, па кад изађеш из апса можеш лепо у коју је л’ нашу је л’ инострану бању отићи, да видиш света и да се усавршиш у ком страном језику а све за те уштеђене паре. Дакле, бирај: сто педесет динара, — или тридесет дана апсе. Бирај, аго, које ти је драго! Иначе ја морам да поступим по закону. Шаљем одмах овај рачун у Београд а ово ће ти натоварити три министра на врат: Министра просвете због двојке, министра унутрашњих дела због механисања, и министра финансије због неприлепљене прописне таксене марке. Три министра, болан брајко, а мука је и с једним кад ти се попне на врат! Но да платиш ти!

— Пааа, почеша се учитељ иза врата, драге воље кад се мора. Ама да л’ би могао то онако да исплаћујем на ра́те… нако да и не осетим… То јест, осетићу — поправља се учитељ — него… ’нако, велим, да што мање осетим!…

— Е не може, голубе! Него још данас, све да платиш!

— Па да платим све! утањи гласом учитељ. Ама то је баш ’нако смеје се учитељ. „Дим у дим“ што кажу!

— Е, тако те хоћу! вели капетан смешећи се. Ово ваља! рече и потапка га по рамену. Ово је оно што ’но кажу: Боље се с јунаком бити него с рђом целивати… Дим у дим!…

(Крај)

Писмо једнога сеоског учитеља

Чланом 16. пројекта закона о народним школама одређено је, да у школску благајну поред осталих прихода улази „две трећине прихода од школске градине и школског винограда, који обрађује учитељ са ђацима.“ Ко познаје живот учитеља на селу, тај ће се и рукама и ногама крстити и чудити, коме паде та мисао на памет. За њих ми не бисмо ни писали ово, али ко не зна живот нашег учитеља у селу, као што га министар не зна, морамо да рекнемо неколико речи.

До сада, па и у време највећих реакција школско земљиште обрађивао је учитељ и користио се плодовима са тога земљишта за свој труд. До сада (па и у време највећих реакција) учитељи су обрађивали школске баште и тиме давали пример својим сељанима, а од министарства награђивани за тај рад новчаном наградом.

До сада (па и у време најцрњих реакција) учитељи су, на школском земљишту, поред својих школа подизали винограде и тиме упућивали и ученике и своју околину у томе послу, бивали награђивани за тај рад од министарства, а никоме не паде на ум, да су учитељи наполичари, да то није њихова земља коју обрађују но општинска, ми да су дужни дати општини две трећине од тога, да раде дакле „на трећу пару.“ Срећом, Државни Савет, који познаје живот наших школа, баш као и министар свео је то од 2/3, на половину и направио учитеље наполичарима. Благо вама српски учитељи!

И замислите ви сад овакву једну слику:

Засадио учитељ градину. Треба му за ручак мало лука, кромпира или зелени и пође да то из градине донесе. Али, тамо се испречио општински председник, или кмет, ћата или биров или ма који, кога „општина“ постави, да пази да учитељ не дигне берићет. И онај ти тек разглави вилице:

— Е, чекај учо, да ја узмем два пут толико колико ти (по министровом) или колико и ти (по саветском). Што је учитељ куповао семе, мучио се и радио, то ништа. „Општинска“ је земља.

Или друга једна слика:

Учитељ засадио и однеговао поред школе дивни виноград о свом трошку, о свом руху и круху, а тога има доста и у томе су наши вредни учитељи показали доста велика успеха, И замислите сад, виноград родио, дивно грожђе, а учитељ, не сме да откине грозд, пошто чува чувар кога општина поставља „да уча не поје грожђе.“

Има у пројекту и горих ствари и „Политика“ ће их радо доносити.

Скица

Поглавље 2

Дође време и да се да̂ оцена. Учитељ се већ осећа кад да је на коњу. Последња декламација била је сјајна. Још зује у ушима одборника оне последње речи „Јер ако ме не зовете — доћићу и сам.“ Ено Вилимана одборника, још се смеје, још никако да дође к себи, једнако брише рукавом сузе од силна смеха и честита председнику, хвали му синчића Кићу и вели: „Ја̂ сретан ли си, председниче. Имаш, а још не знаш шта имаш! А не ка’ ја кукавац и несретни отац! Како само сербез говори! А не ка’ оно моје магаре! Да му затражиш да ти каже „Во имја оца“, оно би побегло и скрило се у бурјан ка’ поплашено пиле“! Тако вели сити и напити и задовољни Вилиман и распитује се непрестано. Пита учитеља: је л’ дете то што је говорило само измислило и из своје главе извадило и тако сложило, или он, учитељ? Узрујан као сваки његовог положаја у таквој прилици, Максим и не обраћа пажњу на Вилимана него пуши нервозно и хода амо тамо и сваки час погледа у лице ревизорово, али и ако је учио Психологију и имао петицу из ње, — не може ипак ништа да прочита на том лицу!…

Ревизор свршио и записао оцену и дигао се од стола.

Приђоше и остали и испунише тачно све формалности.

Приђе на послетку и учатељ и погледа у записник. Трже се и устукну само. Затим извади табакеру и стаде завијати цигару и ако је имао тек запаљену у устима.

Настаде мала пауза.

— Па… ја… овај… поче учитељ — ја мислим да је мој рад заслужио ваљаде мало бољу оцену од „двојке“?!

— Оцена је према успеху! одговори ревизор.

— А ја мислим…

— То ви тако мислите а је опет мислим овако …

— Молим вас мене су оцењивали толики њи пре вас… Све стручни педагози… Хербартовци све… па овога чуда није било!…

— Тхе! Оно су биле оцене за оне успехе, а ова сад за овај успех, или боље рећи неуспех.

— Молим вас, господине професоре — или супленте, (шта ли сте!) — поправите ви ово!! рече мало вишим и мало претећим гласом.

— А не! Не поправљам!

— Ја ћу тражити „суперревизију“!

— То је ваша ствар… а ја што једном запишем то је записано.

— Добро добро! прети учитељ. Ја само кажем, да вам после не буде, почем, криво што!…

— Шта, ви претите?…

— Не претим, него само кажем вам да знате! А знамо ми и ђе су и редакције, а и писмени смо малчице, па они погани и несретни дописи и она припослана — ђе ударе мелем не требује! Па… бели понећемо се мало… то јест, Пропарандија и Велака школа! „Што узмогнем, чућете хоћу ли.“

— Молим, молим нећу ни ја седети скрштених руку. Понећемо се.

— Е ми ћемо учинити један апел на јавно мнење, и онда „коме прсне чело куку њему!“

— Слободно, извол’те. Ако можете!

— А кадри смо стићи и утећи — и на страшну мјесту постојати. Јест, господине, и ако смо овде на селу, ипак не пасемо траву. А то ћемо и доказати непобитним доказима! Биће оно што наш народни гуслар вели: „Бе аферим од Добуја Мујо — И ми коња за трку имамо!“

— Молим, молим! одговора му ревизор. Мене нећете сломити.

— А вала ни ти мене! „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал’ зубе поломи“… одговара јетко учитељ: „Ти си хајдук робља везанога — Ја сам хајдук те гоним, хајдуке; гласнија је моја хајдучија.“

— Молим, сад нек је доста. Ја више ништа немам с вама. Прекиде га ревизор.

— Ал’ ја имам с вама.

— Па извол’те! Ено вам нови̂на̂!…

— Јок новине, далеко су новине, него овде, овде! Оћу: Трак чаша, трак пара!

— А шта то! запита и застаде ревизор.

— А ко ће мени платити онај ручак?! испрси се Максим Максимлијћ. Зар је мало мени овога мога бедног учитељског стања него још и дијурнаше џабе да раним?!

(Свршиће се)

Скица

Поглавље 1

Дознало се напослетку и то што је морало толико њих и не давало им већ толико дана мирна санка. Дознало се, наиме, најзад и ко долази и шта је по струци. Није дакле природњак – како је било први пут јављено – него филолог, нежењен, добро једе и пије, воле музику, ноћ, песму и световну и црковну, од ових најрадије слуша: „На ријеках вавилонских“ и „Не ридај мене мати“.

Те су податке сазнали на последњем среском учитељском већу учитељи и учитељице па међу њима сазнао то и учитељ Максим Максимлијћ учитељ из села Чечвара и он рече као тешећи се: „Е шта је ту је! Што је било видели смо, а што ће бити – видећемо.“

„Само смо се бадава млатили јестаственицом!“ примети учитељ Гојко.

„Е штета што нема више природњака“, дира га учитељица Симка.

„Море, лако је вама учитељицама! Ревизор нежењен — пљуштаће петице по округу ка’ ђурђевски пљусак!“ вели учитељ Пера.

„Па још филолог, фини човек“, умеша се учитељ Паја. „Није ка они цмољави и сипљајиви природњаци. Кад иде пандур за њим не знаш да л’ га тера или иде из почасти за њим.“

„А штета што није математичар ка онај лане“, дира Пера Пају, „па да ти заокупиш задатке, све неке масе како се деле међу три брата наследника, или задатке о банкроту и повериоцима“.

„Море, ником горе него мени ако ми остане на ручку“, вели у иронији Максим Максимлијић. „Чујем да је слаба стомака. Их, да ми је нешто да је ка онај лањски што је само винове сарме вадио четири пута о ручку код мене! Па да ти га нешто нанесе моја срећа у наше село пред ручано доба!… Био би вала на коњу па ако што нисам ни математичар, ни природњак, ни филолог!…“

„Сад шта је ту је! Помагаћемо се како знамо!“ заврши госпођица Симка баш у сам разлазак учитеља и учитељица.

*

Све што су за ово две-три недеље грозничава рада урадили оде бестрага као непотребно. И куд баш тај округ и срез да задеси то и баш њима да пасира то. Прво било званично јављено да им долази ревизор природњак, и шта је онда природније него да ударе само у природне науке. Читаве три недеље и пре и после подне само то су радили. Правили излете, довлачила деца пуне торбе каменица и травуљину неку, тражили тучкове и прашнике и гледали лукасте корене, јурили петлове и кокошке, изводили сивоњу и загледали га са сваке стране и описивали га – и сад таман утврдили то, а дође глас као из ведра неба гром да је учињена промена!… Онај природњак замолио министра да га у интересу науке пошљу у копаонички крај, јер сад, вели, тамо цвета неки крокус па, вели, неопходно је потребно да се он тамо нађе – (јер сва ће српска наука, вели, с правом тражити то од њега). И министар му учини по вољи и промени: место њега пошље филолога и тако сав дојакошњи труд до ђавола!

И сад пик Јово на ново! Ударили у подмет и прирок, у именице и заменице и у декламације „Цар Лазаре сједе на вечеру“ и ону другу „Варваринско поље притиснула војска“, а природне науке потурали сасвим и још да није оних за клање намењених и одређених кокошака и пилића ако дође ревизор – не би се природних наука ни сетили.

*

Стиже и ревизор и отпоче испити. Дође у село Чечвар Максиму Максимлијћу. Дочека га Максим и лепо и куражно. У граматику се није баш богзна како уздао, али се многоме надао од декламација, певања и ручка, ако га узмогне задржати код себе на ручак. А сем тога спремио је и неколико ретких нових речи из тога краја као: „претомац“, „трбуша“, „вршник“ (место турске речи сач) које ће овога као филолога извесно обрадовати. А купио је чак и фиде у вароши за тај дан а и рена је нашао некуд, тако да ће ручак бити потпуно варошки, и госп. Ревизор чисто неће моћи веровати својим очима да руча у селу од седамдесет и две пореске главе!! А већ је стигао глас како су неки прошли. Три учитеља и две учитељице добили двојке иако је ревизор био и весељак и нежењен! Зато није чудо што је имао зорта. Али се ипак тешио у стару срећу и у умешност своју, па да’ко прође добро!…

А сви су изгледи да ће добро проћи. Господин ревизор држи испит пре подне. Најпре у оближњем селу до десет пре подне, а после код њега. Неће све свршити пре подне, ручаће, наставиће после подне, а после ручка лако му је, на коњу је. Зна он доста ревизора, који су после ручка троми као змијски цар кад се наједе; завале се, зажмире, дремају и добују прстима само да растерају сан, да не лупе носом у онај сто, не питају ништа а учитељ онда ради шта хоће. И овај може ако је старе среће бити исти такав. Зар ће се он после подне млатити кад се добро наједе!

Дође и Максимов испит. Да не би понављао оно што је већ једаред стручно, научено и детаљно речено у извештај г. министру, казаћу само толико, да су главни предмети свршени пре подне, а лакши остали за после подне. Дође време ручку. Ревизор је хтео у оближњу механу, али му учитељ, никако није дао, позивао …..ства, склонио му и шешир – и ревизор је најзад морао попустити.

Ни ручак нећу опширно описивати, држећи се оног Доситијевог: да кад се једе треба ћутати, него ћу само споменути здравице. Било је и здравица. Прву је чашу дигао и наздравио сам Максим Максимилијћ. Уча је наздравио ревизору, честитао школи, учитељима и земљи која рађа такве синове и науци која је у њему добила достојног заменика Вуку и Даничићу, и благодарио г. министру што шаље такве људе. И ревизор је одговорио али некако кратко, сплетено, не овако вешто као учитељ ваљда зато што није говорник, што је ваљда јачи на перу него на језику. А наздравио је и одборник Вилиман. Здравица му је била подужа, али се из ње није могло ништа разумети, јер се састојала из многих заменица. Све су реченице почињале са односном заменицом као: „које смо ми не жалећи труда дигли школу; које је г. министар нама и хвала му учинио, и као ми имамо и учитеља и ревизора ка‘ мало које село и са више пореских глава“, и тако даље, али све тако да тога етнографа није још мајка родила који је то записао а још мање читатеља који …..

После ручка испит је настављен. Ишло је полако. Били су лакши предмети, песме и декламације које су учиниле своје на све присутне. Песме су разбиле сан дремљивим одборницима а декламације их развеселиле, а нарочито декламација „Чворак“ од Чика Јове Змаја саслушана је с највећом пажњом и допадањем. Кад је мали Кића председников декламовао:

„Имам дара
За пудара! –
Ал’ ме људи неће
Ту сам лоше среће!

Похвали га ћата општински Милисав и умеша се и он и рече:

„Ако бог да, бићеш, ти нешто више: писар ја л’ капетан!“

… А дете наставља декламацију:

„Скоро ћете бербу брати,
Би л’ и мене хтели звати,
Да би дошо врло радо.
Ево, реч би моју задо.
Да покажем све што знам.“

Тад се умеша председник Радисав и рече:

„Ка‘ и наш весели Вилиман у казаницу кад се пече ракија.“

А Кића завршује:

.....
„Јер ако ме не зовете
Доћи ћу и сам!“

Грохотом се насмеја председник Радисав и рече: „Пљунути наш Вилиман.“ А Вилман задовољан. „Алал ти качамак, учо!“, изјави допадање и зажали само што није школован и писмен, да научи те стихове.

(Свршиће се)