Ознака: Словени

Главни командант руске војске о српској војној снази

Ниш, 1. августа.

Његово Царско Височанство Велики Кнез Николај Николајевић, главни командант царске руске војске, изјавио је Краљевско-Српском Посланству у Петрограду, преко начелника врховног штаба, генерала Јанушевића, своје најискреније поздраве Краљевско-Српској војсци, изражавајући при томе своје надање и уверење, да ће Србија, са осталим својим савезницима, истрајати у борби до краја.

Велики кнез се радује, што се нарочито Србија са својом храбром војском налази у том савезу, који има решити судбину Европе и саопштава славној српској војсци, да је непоколебљива одлука Русије да не врати мач у корице до год Немачка и Аустро-Угарска не буду потпуно савладане, како не би могле више сметати мирном развићу Словенства.

На другом крају света Русија ратује с једним до јуче варварским племеном монголске расе; цео културни свет упро је очи тамо, очекујући жељно вести се бојног поља. Американци, Енглези, Немци и ако су одмах из почетка објавили, да ће остати неутрални, радосно би поздравили јапанске победе, јер им велико словенско царство, које прети да прогута целу Азију, смета у њиховим завојевачким плановима. Само Француска, руска савезница, жели да Руси победе и ми, остали Словени, велики и мали.

И треба да желимо. Од свију словенских народа Руси су једини, који су успели, да створе велику, јаку државу. Сви остали Словени су ситни и поцепани, један залогај само, који би Германци, у ненаситости својој, првом приликом прогутали да није Русије. Затварајући очи пред свима погрешкама, које је Русија у прошлости чинила спрам осталих Словена, ми данас треба само да се сећамо добра, које нам је учинила. Она је велики стожер, око којега се креће цео словенски свет и који, масовношћу својом и величином, чини да и ми мали можемо да живимо. Да нема ње, не би ни нас било; ако ње нестане, нестаће и нас.

Али не желимо ни руску победу само зато, што нам то наши животни интереси налажу. Из тих разлога могу да је желе и Французи и Грци. Има нешто друго што нас везује за Русију, још много јаче и дубље. То друго, то је осећање племенске заједнице, која може у току живота и недаћа и да се утули, можда, али које увек свом силином својом букне, кад опасност наиђе. Оно живи дубоко урезано у срцима свију нас; још као деци причали су нам наши старији, да тамо далеко на северу има један велики, силан народ од наше крви и од нашег рода. Свест о заједничком пореклу и сродству живи у народу, прикривена и необјашњива, очувана још из доба, када су сви, Словени имали један језик и једну домовину. Све се остало лако заборавља, само то не; заборављају се услуге јуче учињене, заборављају и неправде; заборавља се све што се памећу памти, а остаје само оно што срце памти. Друкчије се не би могло објаснити оно што нас данас обузима кад помислимо на Русију. Кад читате како се цела земља руска заталасала, како се цео народ, креће, и старо и младо, и велико и мало, како се бацају на страну све размирице дојучерашње, како се све диже цара, цара да брани — тада и нас подилазе жмарци; коса нам се на глави костреши, хтели би и ви да идете, да се бијете и да победите.

Настају тешки дани за Словенство. Увек му је била судбина, да буде на међи између културнога и варварскога света, увек је свака дивљачка најезда прво на Словене ударала. Стотинама година трајале су те битке, безбројни су били порази, безбројне и победе. Крај свега тога Словенство је ипак напредовало; оно данас стоји јаче но веће но што је икада било. Битка, коју Русија сада на другом крају света бије, има да реши хоће ли Азија, колевка човечанства и културе, постати словенска земља. А ко буде Азијом владао, тај ће владати светом.

Велика битка, која ће без сваке сумње имати једног дана да се бије између уједињених Германаца и Словена, види се већ и данас, истина још у маломе, у оним крајевима где Пољаци станују помешани с Немцима. У немачким новинама не може много да се чита о томе. Дисциплинована немачка штампа о таквим питањима говори само онда кад јој се нареди и само онако како јој се нареди. Зато се много о свему томе нити чује, нити зна. Али ако ко узме пољске новине у руке — што код нас на жалост нико или готово нико не ради — може у њима да виде како је очајно стање тог великог словенског племена, које је, по многим својим особинама заслужило много лепшу судбину.

Као и све друге ствари, Немци раде на понемчавању Пољака консеквентно и немилосрдно; они притом не питају за срества; главно је да се постигне жељени циљ. Сваке године пруски парламент вотира преко 100 милијона марака као помоћ онима, који из осталих делова Немачке пристају да се преселе у чисто пољске крајеве; тим досељеницима влада купује земљу, даје им справе, даје новац на зајам без икаквог интереса. Осим тога, некадашњи огромни велфски фонд, који је Бизмарк отео од Хановеранаца употребљује се искључиво на те пангерманске циљеве. Из тог се фонда откупљују велика пољска угледна добра и дају под врло повољним условима немачким сељацима. Из тог се фонда плаћају нарочите школе у које се пољска деца силом увлаче и у којима није деци слободно ни једне пољске речи изустити. Из тог се фонда плаћају владике, које и ако су често по имену Пољаци морају да раде оно што им се из Берлина заповеда.

Али то још није све. Има још много страшнијих ствари. Пољских народних школа нема, нити сме да их има. Чак није допуштено држати приватног учитеља за пољски језик. Ако се које дете у основној школи заборави па проговори коју реч пољски, оно буде ваљано избијено, а отац му кажњен затвором или новчаном казном. Забрањено је пољски говорити на суду, у цркви, у школи, у кући, забрањено свуда. А тешко војнику, који се усуди, да проговори једну једиту реч пољски! Немачки каплари, који знају свој посао, постарају се одмах, да му то више не падне на памет.

И ипак, покрај свега тога, Пољаци се боре против Немаца, на по неким местима чак и с успехом боре. Изгледа, да им је садашња несрећа отворила очи, да више не чине погрешке које су пре чинили. Свест пољска и у најзабаченијим крајевима, где култура још није продрла, почиње да се буди. Племство и свештенство воде народ на селу; јака социјалистичка организација по варошима чини такође све што се чинити може. Сви су сложни у томе, да се боре против Немаца свима законским срествима. И у пруском и у општем немачком парламенту гласају увек сви као један човек.

Хоће ли им све то помоћи, хоће ли моћи сачувати своју народност — то за сад нико не може да погоди. Шездесет милијона Немаца против којих имају да се боре страховита су сила; ко хоће од њих да се спасе мора да буде свестан својих дужности и да неуморно ради. Ту лежи цела тајна: културан народ никада не може да изгуби своју народност.

од Д-ра Морица Бенедикта

У бечком часопису „Wiener Medicinische Presse“ од подужег времена излазе отворена писма тамошњег универзитетског професора, Д-ра Морица Бенедикта, упућена на аустриског министра просвете. У једноме од ових писама расправља овај аустриски професор ствари које се тичу и наших сународника у земљама хабзбуршке круне.

Питање о народним универзитетима у Аустрији, вели Бенедикт, све више и више избија на површину. Оно доводи у забуну све непристрасне познаваоце ствари. Они, који их траже, донекле су и свесни, да нису баш најпаметнији, а исто тако и они, који их одбијају. Један универзитет захтева духовни и новчани капитал, који често једва ако прибави какав велики културни народ, који плива у изобиљу, капитал, који се само у току времена може стећи. Који зна мизерије буџаклиских универзитета у Италији и Француској, томе ни на крај памети неће бити, да такве универзитете оснива у Аустрији. А ко опет зна, какве су тешкоће настале, када су се први аустриски универзитети и остале велике школе снабдевале потребним персоналом, тај неће ни посумњати у тешкоће приликом попуњавања катедара сасвим нових великих школа, у којима ће се предавати на језицима, који тек ако су са научно развили.

Он је присталица народних универзитета, јер по њему, права духовна слобода једнога научника почиње тек тада, када он мисли на свом матерњом језику, испитује и предаје, и сваки народни универзитет придобиће читаве милијоне људи за културу. Зато мисли, да је дужност бечке владе била, да потпомаже свим силама подизање италијанског универзитета у Инсбруку. Исто тако треба основати други чешки универзитет у Моравској. То право спорити Чесима значи, бити пристрасан и тесногруд; не треба заборавити да у погледу на број основних и гимназиских школа Чеси данас боље стоје од свију осталих европских народа. Али и Чеси греше што траже и сувише наједаред. Нека се из почетка задовоље само историјско-филолошким факултетом, на којем би могли да негују свој језик, литературу, историју и уметност, јер да се у једном младом народу подигне духовни ниво, ти су предмети најпотребнији.

Али од много је веће важности, вели даље Бенедикт, но што је чешка велика школа, оснивање малоруске велике школе. Ко зна значај загребачког универзитета, тај неће и за тренутак посумњати потребу једне такве институције, која би још тешње везала једно племе од својих 15 милијона душа са Аустријом. Шта би данас било од Аустрије, да није у Загребу створила центар за Југословене, већ да су ови обратили очи своје ка Београду? Али кад видим, наставља Бенедикт, како се Пољаци противе културним тежњама Малоруса, тада ми и нехотице пада на памет рефрен јакобинаца, који су вешали аристократе о латерне, кличући: „Они нису ништа научили и нису ништа заборавили.“ Сваки иоле увиђавни Пољак мораће увидети, да ће Пољска моћи да ускрсне као културна држава једино, ако осигура братски савез са Малорусима. Али, када Пољаци не дају овима ни једну нову гимназију, то човек мора да посумња у памет оних, који воде и који се дају водити. Пољак, који баца семе раздора међу своје и међу Малорусе, јесте издајник свога народа.

У своје време, смејали су се Стадијону, када је пронашао „Малорусе.“ Али данас владини кругови не смеју да губе из вида услуге, које им је овај државник учинио. Малоруси морају побити свој духовни центар, свој универзитет.

Говори се чак и о словачком универзитету. Словеначки прваци греше, што хоће своје наречје да подигну на ступањ научног језика. Паметније би било, вели Бенедикт, да приме српски језик и да литерарно негују свој словеначки дијалект само као језик за говор. Та нема ни педесет година, од како се међу њима пробудила народна свест, те су постали неки политички чинилац, а још приликом прославе стогодишњице Шилерова рођења у Љубљани одушевљавали су се будуће вође словеначких народних странака за овог великог немачког песника.

Напослетку вели Бенедикт, да би за Словенце у Цизлитанији била права благодет, кад би се оним Словенцима, који студирају у Загребу, приликом државних испита, чиниле олакшице. Ето, у томе правцу треба да делају словеначки политичари.