Ознака: Српски добровољци

Свет, који се диви српској војсци, и који жели да сазна тајну њене снаге, биће још више изненађен, када сазна кроз какве су све препреке и са коликих далеких страна наши поданици хитали, да ступе под победоносне српске заставе.

Они су налазили начина да се извуку из Аустрије, где су хапшени; они су успели да се пробију из Немачке, где злостављани и полицијски пажени; они су, па чак и они без новаца, путовали по две недеље налазећи далеке путеве само да допру у Србију.

Од Париза до Београда, путовало се по две недеље. Од Берлина, преко Русије, требало је и три недеље. Онима која стижу из Америке, са Новог Селанда, са америчких острва — а њих има на хиљаде — треба више и од месец дана пута. Па ипак сви они журе и мори их само један страх: да не задоцне.

Има ли још кога народа, који може ово да покаже? Али се зато и има исто задовољство, да их свуда — изузимајући, разуме се, Немачку и Аустрију — дочекују са одушевљењем и најискренијим симпатијама.

Више од тих група, које је објава затекла у северној Европи, вратиле су се у Србију преко Немачке, Русије и Румуније. У једној од тих група био је г. Васа Вулковић, резервни пешачки капетан. Ево, како он прича о том путу кроз Русију:

— Што смо се више одмицали од Берлина ка руској граници, на железничким станицама било је све јаче врење и све већа тишма. И наш је воз извесно био један од последњих путничких возова. Немци, не само официри и војници, него и маса гледали су нас мрко и многи од њих нису се устручавали да и гласно покажу колико нас мрзе…

Али чим смо прешли руску границу одједном смо се осетили као код своје куће. Нешто више; осетили смо сву величину руског колоса и сву ону силну заштиту коју тај колос може дати. Када смо стигли у Варшаву, тај утисак је само појачан. Огромна руска варош, са својих близу милион становника, са својих пет импозантних железничких станица, са безбројем палата и низом форова, који чине утврђени логор око вароши, давала је сасвим други утисак од онога који човек има упознавајући Русију из немачких и аустријских листова…

Срдачан дочек у Варшави учинио је, да за тили час заборавимо оно што смо последњих дана претрпели у Немачкој. Наш тамошњи конзул Сајдели својски се трудио, да нам бављење у Варшави учини што пријатнијим и да спреми за наш даљи пут све што се може.

Варшава је била необично жива и необично весела, када смо стигли у њу. На сваком лицу огледала се радост, што је дошао дан разрачунавања. На улицама виделе су се масе одушевљенога савета. И то одушевљење није било извештачено. Јер ваља знати, да је у исти мах са наредбом о мобилизацији изашла и друга наредба којом се апсолутно забрањује продаја вотке за све време, докле се мобилизација не изведе.

У тренутку, када смо седели у гостољубивом дому г. Сајделија, наишла је кроз улицу и застала пред тим домом безбројна множина света. Руси и Пољаци дошли су да пред српским конзулатом манифестују за Србију. Загрмела је улица од силног клицања Србији, српском Краљу и Престолонаследнику, а затим је цела маса запевала руску химну: „Боже, царја храни!…“

Клицање и поједине строфе химне понављали су све дотле, докле се конзул Сајдели није појавио на балкону одржао један говор, који је урнебесно поздрављен. Али маса није се удаљавала; она је манифестовала непрестано. Тада је Сајдели изашао поново на балкон и саопштио, да ће им представити једног српског официра. Натраг се није могло и ја сам неколико тренутака доцније морао са балкона да клањањем одговарам на овације које су чињене Србији и српској војсци.

Одједном, са језом, приметим како се грмљавина утишава и како кроз масу струју једно све јаче.

— Пст, пст!…

Ја сам се већ досећао шта то значи пре него што ми је Сајдели дошануо:

— Хоће да вас чују.

Говорио сам. Не знам шта: ваљда оно што је данас у души сваког Словена, јер маса је била све раздраганија и кад сам ја завршио, захорила се поново химна. Отпевали су три строфе и онде се опет чуло:

— Пссст! Псст!

— Да не траже сада да им и ја отпевам српску химну? запитао сам Сајделија помишљајући на свој глас са страхом.

— Ваљда неће, одговорно ми је и он у недоумици.

Срећом одиста нису то хтели него се један од њих захвалио брату Србину и замолио ме да понесем поздрав и тврду реч Србији, да се Русија неће умирити докле год не види општег врага згаженог у прашину и докле не види цело Словенство ослобођено.

Са химном на уснама и сликом цара Николе Другог, место иконе, на рукама маса се затим лагано удаљила. Када сам после подне био примљен у посету код шефа ђенералштаба варшавског војног округа генерала Оранског (тај округ захвата десет административних губернија) ја сам наишао на исте топле симпатије према Србији и на исто дубоко самопоуздање у нашу општу победу…

И свуда после, на целом путу кроз Русију, осећали смо то исто. Није било сељака и племића, није било више никакве народности — све то био само Рус раздражен за борбу, одушевљен за словенску ствар. Свуда војска окићена цвећем, свуда руске огромне спреме и свуда масе света са иконом — ликом свога цара…

У Одеси седели смо на тераси од најотменијих ресторана на самоме мору. Велика уметничка капела интонирала је без прекида „Боже, цаоја храни!…“ Сва лица блистала су озарена неком унутарњом радошћу — на супрот оном мрачном и суморном расположењу које смо гледали на све стране од Берлина до руске границе. Расположени и сами, ми смо жагорили на сав глас српски.

Одједном једна од двеју дама које су седеле за суседним столом скочи на своју столицу и поче махати капелнику:

— Српску химну! српску химну!

— Српску химну! прихватио је сав остали свет.

Музика је за тренут стала, али је ускоро затим опет почела руску химну.

Сва срдита дама је наредила келнеру, да зовне капелника. У тренут ока он је већ био пред њом и извињавао се: капела случајно није имала ноте српске химне. Госпођа је без речи отворила своју торбицу, извадила је банкноту од 20 рубаља и пружила му:

– Пошљите, нека купе!

Десет минута доцније, уз тапшање и клицање Србији, хорило и понављало ко зна колико пута преко пространог и дивног одеског залива; „Боже правде“!…

Ми смо прекјуче први саопштили, да Русија неће примати српске добровољце. Доносећи ту вест, коју смо били добили из апсолутно аутентичног извора, ми нисмо за њу везивали никакав коментар, него смо је донели онако, како смо је били добили, кратко и јасно. Истога дана у вече, у Народном Позоришту, на представи, коју је давао „Руски клуб“ неколико великошколаца социјалиста приредили су једну малу демонстрацију, коју је остала присутна публика убрзо својим пљескањем ућуткала. И сад, место да осуди такво држање тих великошколаца, ако јој је до осуђивања, или да ћутке пређе преко тога, ако мисли да, ствар није важна, „Самоуправа“ не оставља ни нас на миру, тврдећи да наша вест није тачна и жалећи што „Политика“ такве тенденциозне гласове проноси. „Саопштавамо још толико само“, вели она, „да је одиста за жаљење што у нас има листова који се, чак и кад је реч о овако деликатним питањима, ни мало не труде да буду оно што треба да су, него су увек расположени, било свесно или несвесно, да послуже нечијим другим, а не српским интересима.“

Крупне су ове њене речи; „Самоуправа“ свакојако чак није ни свесна тога, колико су крупне. Навикнута да с разлогом или без разлога сваки час пребацује другим листовима на врат како су плаћени и продани, она то мирне душе чини сваки пут, кад јој неко постане незгодан. Усудите ли се, да за једну длаку ма у чему друкчије мислите но она, заурликаће из свега грла за вама: Најамничке, продане душе! Она при томе нема никаквих скрупула; свеједно јој је, да ли је ваш лист био увек исправан, или не; свеједно јој је, да ли сте се ви у свима питањима држали коректно или не; главно јој је, да баци љагу на вас, да вас начини лудаком или издајником.

Она при томе не преза ни од фалсификата; мајстор је у цитирању, наравно у лажном. Тако је и с нама поступила. Говорећи о побудама демонстраната она вели, да су они то учинили „што је, тобоже, руска влада одбила да прими српске добровољце, а, међутим ће добровољце осталих народа примити, а о томе су ти млади људи добили уверење из јучерашњег броја ‘Политике’, која је саопштила једну такву вест.“ Тако вели „Самоуправа“, а у истини је сасвим друкчије; никада „Политика“ није рекла да ће добровољци других народа бити примљени, а само српски не; никада то у „Политици“ ниједан паметан човек није могао да прочита ни у редовима, ни између редова. Ниједан читалац, ниједан српски лист, није тако што пронашао, пронашла је само „Самоуправа“.

Разлози су прости што тако чини. Владино сметењаштво требало је некако загладити, требало је бацити кривицу на другог и „Самоуправа“ је за ту улогу милостиво изабрала нас, само зато, што смо ми били ти, који смо први објавили како се влада лудо затрчала. Сви наши читаоци знају, с каквим је симпатијама „Политика“ увек говорила о Русији и како се држала откако је отпочео руско-јапански рат; само „Самоуправа“ не зна или се прави да не зна, па покушава да обмане своје читаоце и да од нас направи свесне или несвесне браниоце туђих интереса.

Не, не, нисмо ми ни једно ни друго; што није истина није, никаква врдања ту не помажу. Није овај свет што чита новине пао на теме, па да слепо верује све што му „Самоуправа“ прича; он чита, размишља, па онда суди по правди. И ето зато се ми тог јавног суда не бојимо; не бојимо се, као што се нико не боји, који има чисту савест и дубоко уверење, да није учинио ништа рђаво.

А „Самоуправи“, као милостињу, дајемо исти онај савет, који јој је Јаша Томић, њен човек, дао оног дана кад се понова родила: „Самоуправо, само управо.“

Скупљали смо добровољце… Саставили смо одбор од првих људи у земљи, писали прогласе народу, издавали расписе јавне и тајне, разбијали главу кога ћемо за вођу да им одредимо, поручили чак и заставу за 1.200 динара и —

И ништа. Руска влада јуче је јавила нашој влади, да не може примати наше добровољце, да их већ и сувише код куће има, да ће их можда доцније примити, ако се потреба укаже: засад захваљује лепо.

Пренеражен, запрепашћен, огорчен питао се јуче наш свет зашто је то и како је то било, како је могло да буде. Поносити смо били што руска браћа само наше и бугарске добровољце примају, гледали смо у томе знак особите пажње спрам нас, а сад, после ове изјаве руске владе, осећали смо се увређени. Знали смо и пре и знамо још, да Русији није потребна наша помоћ; хтели смо само да покажемо, да је добра воља ту, да смо ради да јој помогнемо, да се осећамо солидарни са њом; знали смо увек, да ће и без нас моћи да изађе на крај с Јапаном, каогод што знамо да је и оно обећање, да ће примити наше добровољце доцније, ако се потреба укаже, само обична формула учтивости, јер се та потреба, стварна потреба, никада одиста указати неће.

Сви они, којима је словенска солидарност непријатна и опасна, ликоваће сада злурадо; казаће: велики северни медвед није хтео да прими помоћ коју му је хтело да укаже његово кученце, рођак његов. Ликоваће, а ми их нећемо моћи у томе спречити, мораћемо трпети све.

Само једно можемо да учинимо: да пронађемо ко је крив за сву ту нашу срамоту и да га осудимо. А то није тешко, само треба бити искрен.

Пре извесног времена појавио се и у нашим и у страним новинама у исти мах један телеграм из Петрограда, у којем се јављало да је руски цар одбио све добровољце, који су му се нудили из свих делова света, само је пристао, да се састави једна југословенска добровољачка легија у којој би било Срба и Бугара, од сваких по пет стотина. Одакле је поникао тај телеграм, није нам познато; из званичних руских кругова свакако није. Ускоро после тога, појавио се у Београду г. Табурно, руски новинар, који је одмах с нашом владом почео преговоре о састављању добровољачке легије. Он никаквога пуномоћства за то није имао; како се наша влада у то могла упуштати апсолутно је необјашњива ствар. С наивношћу која подсећа на министровање г. Алексе Јовановића, она је одмах примила све за готове паре. Међутим могла је да се обавести, да је само хтела. Ми знамо на пример, да се пре кратког времена г. Никола Пашић, у разговору с руским отправником послова, дотакао тога питања и да му је г. Муравјов том приликом казао, да он нема од своје владе никаквих званичних извештаја о примању српских добровољаца у руску војску. Да је био пажљив, г. Пашић би одмах разумео тај миг и учинио све, да се ове непријатности за времена отклоне. Али то, што би сваком другом било довољно, њему није било довољно. Он је мирне душе пустио да се на скупљању добровољаца и даље ради, надајући се ваљда да руска влада неће у последњем часу одбити српску понуду, него да ће прећутно пристати на њу.

На жалост није тако било. Руска влада је јуче званично одбила, као што је одбила и све друге добровољце, па и бугарске. И сад место да то што пре на згодан начин објави и на тај начин ублажи целу ствар; место да с чистом истином изађе на среду, наша влада ћути, као да ништа није ни било. Али у Београду ништа не може да се сакрије. Цело по подне јуче се у Београду само о томе говорило; нарочито је био неповољно утицало то, што се није знало, да су и бугарски добровољци одбијени.

И тако је једино кривицом владином дошло синоћ до оне непријатне сцене у Позоришту. Нико други није крив до она, за целу ту срамоту. Зато синоћ није требало ни звиждати кад се певала руска химна, него кад се појавио господин Никола Пашић.

Кнез Арсен

Ми најкатегоричније тврдимо, да се кнез Арсен, пре поласка за Русију, обратио на Краља с молбом за допуштење и да му је Краљ одговорио: „Твоја је намера племенита. Нека ти је са срећом.“

Ми у опште не можемо да разумемо, зашто наш прес-биро о таквим стварима не извештава наше листове. Сваки добар Србин може се само обрадовати кад чује, да кнез Арсен иде у Русију и да му је Краљ одобрио да иде. А кад је тако, онда је дужност прес-бироа да све листове о томе извести: у целом свету се то пре знало, но код нас, ма да се нас највише тиче.

Ко лаже?

Полузванични аустро-угарски листови демантују наше гласове о војној припреми. Сам начин оног демантовања јаче нас учвршћује у уверењу да постоји неко спремање, шта се види и из оне ужурбаности у војсци, па чак и на берзи се опажа да ти гласови нису голе измишљотине.

Аустријска мобилизација

„Словенски Југ“. који је доста добро информисан о заграничним стварима, доноси у свом јучерањем броју вест, да ће Аустрија најдаље до априла објавити Турској рат. За потврду те вести наводи придолажење велике количине новца из Беча у Сарајево, и увлачење војске и муниције у окупиране крајеве. С наше стране можемо да додамо да је последњих дана у Сарајево послато из Беча 80 милиона круна и да су већ учињене припреме за смештај седмог и четвртог корпуса, који почетком марта треба да умаршира у Новопазарски Санџак.

Аустријске скретнице

Да се Аустрија журно спрема показује и овај мали факт: поред пет скретница, које су у последње доба направљене на прузи Нови Сад—3емун, ових лана почеле су да се граде на тој прузи у највећој журби још две нове скретнице. Изгледа, да је Аустрији апсолутно стало до тога, да за неколико сати што више војске могадне повући у Земун.

Битка у Ђаковици

Вест о Ђаковичкој битци, коју смо јуче донели, потврђује нам и један телеграм, који је синоћ стигао из Приштине. Даљих вести нема. Зна се само толико, да немири све више расту.

„Самоуправа“ оптужена

На данашњој скупштинској седници посланик Ђорђе Генчић упутио је питање на председника скупштине, да ли мисли поступити према „Самоуправи“ онако, како је, на предлог посланика Ратарца, поступио према „Вечерњим Новостима“, поводом доношења белешке о питању, које се решавало на скупштинској тајној седници. Том приликом је г. Генчић нагласио, да су „Вечерње Новости“ проговориле о томе само у алузијама а да је „Самоуправа“ учинила у толико већи грех, што је она на првом месту владин орган, па онда и што су њени редактори два народна посланика, који су добро знали да се о ономе, што се ради на скупштинским тајним седницама, не сме говорити. На то питање му је одговорио председник скупштине, г. Аца Станојевић, да ће се на сваки начин према „Самоуправи“ предузети оне исте мере, које су предузете и према „Вечерњим Новостима“. Како су „Вечерње Новости“ због тога изношења оптужене суду, то ће дакле Народна Скупштина оптужити суду и владину „Самоуправу“.

По ћефу

На посланичко питање упућено председнику Народне Скупштине на данашњој скупштинској седници, да ли министар унутрашњих дела мисли и када мисли одговорити на извесну интерпелацију, г. председник је одговорио, да ће упитати г. министра, када жели и када да одговори. На то му је добачено, та то личи на оно Вучковићево : „Нећу да одговарам на интерпелације, јер ја имам само да одговарам краљу!“

Нове железнице

Министарство Привреде ступило је преговоре с Управом Фондова ради грађења споредних пруга. Резултат тога преговора је, да ће Управа Фондова у току од три године дати на позајмицу Министарству Привреде за грађење споредних пруга петнаест милиона динара. Према томе ће се у марту ове године већ почети градити пруга Параћин—Зајечар. Пруга ће бити уског колосека.

Отварање аранђеловачке пруге

Сазнајемо из поузданих извора, да ће се пруга Аранђеловац—Младеновац предати саобраћају у мају ове године. Предавање пруге у саобраћај биће извршено на врло свечан начин.

Порез на зграде

Синоћ је у радикалном клубу већине дебатовано о предлогу Јакова Порбића, о порези на нове зграде. Предлог је дефинитивно одбачен, стога ће подносилац морати да га тргне натраг.

Преко Кусатка у Русију

Оне младе делије из другог разреда гимназије, које се кретоше у помоћ својим друговима у Русију, ухваћени у свом походу код Ритопека и спроведене својим родитељима.

Против алкохола

„Друштво за сузбијање алкохолних пића“ позива своје чланове и све пријатеље на годишњу скупштину која ће се одржати 8. ов. мес. у 4 часа по подне у сали основне школе код Саборне Цркве.

Концерат Кола Сестара

Улазнице за велики уметнички концерат, који ће бити у недељу 5. ов. мес. у сали Грађанске Касине, могу се добити код госпођа и госпођица из одбора и у књижари Мите Стајаћа. Цена је улазницама само три динара од особе. Тоалете као обично за концерат или како госпође хоће.

Програм концерта донећемо сутра. Поред нашој публици познатога витеза Камароте суделоваће и г-ђа М. Ст. Бинички, г-ђица Ј. Шоповићева и г. Рендл.

Ко није платио порез?

Многи порески обавезници града Београда још нису исплатили сав свој порез за прошлу годину, и ако је крајњи рок исплати био концем децембра месеца.

Да би Пореско Одељење у току овога месеца наплатило сав тај неизмирени дуг, приступиће најоштријој егзекутинској наплати од свију оних дужника, који свој дуг не буду сами исплатили од данас за три дана.

Мишљење Др. Савета о ковању новца

Пројект закона о замени сребрног новца, емитованог на основу закона од 1875. год. сребрницима новог кова, и о ковању ситног новца од никла и бронзе, усвојио је и Државни Савет, с напоменом, да не би требало ковати и нове петодинарце, јер се тим смањује сток осталих типова сребрног новца. Исто тако противан је и ковању никленог новца од 0,05 дин, пошто се потреба за ситним новцем може подмирити ако се поред бронзаног новца од две паре изкује исти такав новац од једне паре. Што се тиче пуштања нових сребрника у оптицај налази, да би незгодно било за новчани промет ако би се нови сребрници сустигли са старим, те би пуштањем нових у течај требало довести у везу са истовременим повлачењем оних старога кова, или још боље, ако би се у место ковања нових приступило прекивању сребрника типа од 1875. год.

Данас стиже у Петроград кнез Арсен. На вест да је букнуо руско-јапански рат он је као дугогодишњи руски официр, који је био изашао из руске војске само зато, што је хтео да пређе у српску војску, одмах похитао на своје старо место, међу своје старе другове, да се бори у редовима ове војске, у којој је први пут припасао сабљу и под оном заставом, на коју се прво заклео. Та верност спрам земље, која му је, док је био изгнаник била отаџбина, лепо карактерише кнеза Арсена и као човека и као војника. Она покрај тога још и доказује, колико је у њему још жива успомена на деда му, Карађорђа. У нашем веку, у којем се све брзо заборавља, губи, у којем све брзо дегенерише, кнез Арсен овим својим поступком показује, да зна чије име носи и да уме да га носи. А то није мала ствар. Оно што би код другог неког у очима целог света изгледало као нека особита врлина, изгледа код потомка једног хероја само као извршена дужност. Ипак то зато није мања заслуга. Ко велико бреме носи, а јуначки га носи јунак је и сам.

Као год и наш Краљ, који је у француско-пруском рату, на бојном пољу стекао за лично јунаштво своје најлепши орден на свету, француску Почасну Легију; као год наш Краљ, који је, кад је букнуо херцеговачки устанак, без титула и без звања ишао да се бори по херцеговачким гудурама, само зато што му је то дужност налагала, дужност према свом народу и према свом имену исто тако и млађи брат Краљев, кнез Арсен иде на Далеки Исток да се бори као и сваки други руски војник за руску част и руску величину.

Глас о томе забрујаће кроз целу Србију и цело Српство. Скоро, врло скоро може доћи време, да и ми сами будемо приморани, да оружјем бранимо своју земљу и своја права. А кад то буде, цео народ ићи ће у рат, па ма како он тежак био и опасан, с пуним поверењем у оне који га воде, у свога Краља и Краљев дом. Успомена на Црног Ђорђа и веровање у његов дух још живи дубоко у народу, као симбол српског јунаштва.

Али осим тога, пут кнеза Арсена на Далеки исток има још и једну другу добру страну по нас. Русија се данас одиста налази у опасном положају не зато, што су јој Јапанци опасни, но што иза њих стоји читава једна коалиција, која је тврдо решена, да из овог заплета извуче корист по себе, на штету Русије, а можда и Јапана. Ми Срби не можемо јој помоћи; сувише смо и мали и слаби; не можемо јој дати ништа у накнаду за толико учињене услуге и за толику руску крв, проливену на нашим бојиштима. Али једно бар можемо: да кажемо Русији да смо уз њу и да јој желимо да победи. А то, — боље но све речи, боље но све декламације, — доказује најочитије тај факт, што за њу иде да се бори рођени брат нашега Краља.

Где је г. Ст. Новаковић?

Сви београдски листови јавили су пре два дана да је наш петроградски посланик, г. Ст. Новаковић отпутовао у Цариград. Међутим 24 часа доцније, сви су листови опет јавили, да се већ вратио из Цариграда. Како је он то за тако кратко време могао да оде и да се врати, нико није могао да разуме. Јуче пак један угледан београдски лист јавља, да је г. Новаковић из Цариграда преко Одесе отпутовао за Петроград, а „Пестер Лојд“ чак са свим озбиљно тврди, да је отишао у — Порт-Артур. Међутим, позитивно се зна, да је г. Новаковић јуче био у аудијенцији код Краља. Где је онда?

Сва та збрка потекла је отуда, што г. Новаковић пре неки дан отишао био до Ниша, одакле се одмах сутрадан вратио у Београд.

Побуна Арнаута

По извешћима која су јутрос стигла из Скопља, Турска је послала 10 батаљона пешадије и 5 батерија u Феризовић, ради умирења побуњених Арнаута.

Бугарска се спрема

Према извештајима који стижу из Софије, тамо се чине све припреме које су потребне за рат, па је чак резерва позвана на обуку.

„Браник“ о мобилизацији

Јутрошњи „Браник“ потврђује нашу јучерашњу вест о тајном спремању аустриске војске, за могуће догађаје на Балкану.

Нема га

Г. Жив. Ружић, бранилац г. Веље Тодоровића, ишао је био у Херцег-Нови, да тражи г. Ивковића, код кога се, по тврђењу г. Тодоровића, налазе његове признанице. Како се г. Ивковић не налази више у Херцег-Новом, нити се зна куда је отишао, г. Ружић вратио се с пута не учинивши ништа.

Опасно оболео

Ђенерал Јован Белимарковић веома је опасно оболео у Херцег Новом, где јо био отпутовао ради поправке здравља. Синоћ је на нарочити позив отпутовао к њему његов сестрић г. Павле Денић.

Младе делије

Пре два три дана нестало је 10—15 ђака 2. разреда гимназије. Одмах је јављено полицији и после кратког трагања она дозна од њихових другова, да су се још од почетка рата договарали да иду у помоћ својим колегама у Русију, те је врло вероватно да су се тамо и упутили. Коловође су им синови Љубе Каменчића и Јов. Јаворца професора.

Личне вести

Г. Мих. Гавриловић, државни архивар, вратио се с одсуства, које је, заједно са госпођом провео на путу по Италији и Француској.

Српски лозови у Бечу

Бечки листови доносе да је и опет главни згодитак последњега вучења српских дуванских лозова, у износу 100.000 динара пао на један лоз који је у Бечу продала нека тамошња фирма.

Укидање благајница

Буџетским предлогом за ову годину укинуте су благајнице по свима министарствима, а њихов посао предат је благајници министарства финансије, док је при осталим министарствима задржат само по један књиговођа.

Дознајемо, да је финансиски одбор народне скупштине то преиначио и оставио да буде по староме све дотле, док се тачно не испита, да ли би се од укидања благајница имало фактичке користи.

Путничке вести

Г. Ђура Вајферт индустријалац и г. Димитрије Величковић, директор Извозне Банке, допутовали су из иностранства.

Пожар

Ноћас се појавио пожар у кући Ленке Давидовићке, у Сремској улици. Прво је горео димњак, а после је букнуо и цео кров. Штета је доста велика.

Заклетва војних обвезника

Сви војни обвезници, резервисте 1, 2. и 3. позива народне војске, који до сада из некога узрока нису положили заклетву као војници, позвати су на заклетву 10. фебруара ове године у 7 сати пре подне у штаб 7. пуковског округа.

Помен

Породица пок. Милана С. Паштрица бив. коњич. капетана, даваће му у суботу 7. ов. месеца у 10 сати пре подне годишњи помен у цркви св. Николе на новом гробљу.

Моли покојникове и своје пријатеље да изволе присуствовати овом помену.

Аудијенција

Данас у 11 сати пре подне Краљ је примио у аудијенцију г. Стојана Новаковића, посланика у Петрограду, који сутра путује у руску престоницу на своју дужност.

У 4. сата по подне Краљ ће примити изасланике Добровољачког Савеза који ће га позвати на забаву коју Савез приређује 7. ов. м.

Кнез Арсен

Глас, да ће кнез Арсен да ступи поново у руску војску, који смо јуче по берлинском листу „Таг-у“ донели, потврђују нам из добро обавештених кругова и овде у Београду. Кнез Арсен, који је годинама био руски официр, чим је сазнао за руско-јапански рат, решио се, да поново ступи у руску војску и да иде на бојиште. Када је за то тражио допуштење од краља Петра, као поглавице дома Карађорђевића, краљ му је одговорио овим речима: „Твоја је намера племенита; нека ти је са срећом.“ То је најбољи доказ српских симпатија за Русију. И у краљевском двору и у најсиротијој кући српској жели се, да Руси победе.

Српски официри и руско-јапански рат

„Застави“ јављају из Београда да неки официри, контра завереници, који су изашли из затвора, раде на томе да буду примљени за време рата у руску војску, а раде још и на томе да се помилују и њихови другови, који су још у затвору, те да и они оду за време рата у Русију. „Застава“ вели, како изгледа да ће им ово испасти за руком.

Тајна мобилизација

Јутрос смо добили извештај да је наређена припрема за мобилизацију темишварског корпуса, и да су сви официри добили тајну заповест да буду готови за полазак.

Српски добровољци

Овдашњем руском посланству јављају се добровољци из Србије да иду у Манџурију. Међу осталим, пријавио се г. Др. Ћира Панић, лекар, који је изјавио, да би радо ишао у какву руску војну болницу на Крајњем Истоку. Поред њега јавио је и г. Свет. Милосављевић, санитетски мајор.

Закон о продужењу Буџета

Данас је у „Српским Новинама“ штампан закон којим се продужује важење Буџета од 1903. год. и за месец фебруар 1904. год.

Директор бродарског друштва

Синоћ је управи одбор срп. бродарског друштва држао седницу, на којој је требао да изабере новог директора. Међу кандидатима су били и г. П. Бошковић, ђенерал у пензији и г. Мата Јовановић, бивши управник Управе Фондова. Како ни један кандидат није добио потребан број гласова, избор новог директора одложен је за други пут. Ми ћемо се још вратити на ову ствар.

Наш Црвени Крст

Бугарско друштво Црвеног Крста решило је, да пошље руском Црвеном Крсту три своја лекара и пет болничарки. Мисли ли наш Црвени Крст нешто да учини? Много свакако не можемо да дамо, али нека се бар види, да је добра воља ту.

Из Народне Скупштине

На интерпелацију о мартовским демонстрацијама одговорио је г. С. Протић да интерпелацији нема места, јер се дело није десило за време његовог министровања. Чита извештај управе града Београда и окружне болнице. Интерпелант Ратарац није задовољан одговором. Већина посланика јесте.

Карташка афера

Пре кратког времена мађарски листови много су писали о једној карташкој афери младог Србина Ђоке Дунђерског са мађарским саборским послаником Ђорђем Сацеларијусом. Сацеларије добије на картама младом Дунђерском 301.000 дин. но отац Дунђерсков оспори то примање Сацеларијусу тиме, што је његов син тај новац изгубио у неурачунљивом стању, а да би показао како не жали тај новац он је ту целу суму дао на добротворне цељи.

Помен Милошу Зечевићу

У четвртак 5. ов. м. у 10.30 часова пре подне, биће у цркви св. Николе на Новом Гробљу годишњи помен пок. Милошу Зечевићу пређ. професору В. Школе и великом просветном добротвору. Помен приређује старатељски одбор Зечевићевог фонда.

Предавања у Великој Школи

Предавања у В. Школи у летњем семестру ове школске године, почеће у петак 6. ов. м.

Укази

Г. Владимир Ракић, начелник ср. жичког, пензионисан је; г. Михаило Томић, писар начелства окр. рудничког, отпуштен је из државне службе.

Члан Правничког Одбора

За члана сталног правничког одбора, постављен је г. Марко Ђуричић судија касационог суда, на место г. Спасоја Радојчића, судије касационог суда.

Путничке вести

Г. Алберт Грегоар, генерални белгиски конзул, допутовао је из Беча. — Г. Марсли, директор Кредитне Банке, отпутовао је у Пешту.

Конкурс

Управи Фонда за потпомагање сиротних великошколаца потребно је 50—60 пари летњег одела, стога се позивају продавци штофова и кројачи да се јаве с понудама најдаље до 8. ов. м.

Преминула

Калина, мајка Васе Тоскића трг. преминула ја јутрос у 84 год. старости и погреб ће бити сутра у 10 часова пре подне. Бог да јој душу прости.

Притворен за крађу

Кварт варошки притворио је ноћас Војислава Павловића, калфу воскарског, који је оптужен за крађу учињену свом газди Петру Михаиловићу воскару овдашњем.