Ознака: Стара Србија

Краљ у Тополи

Краљ са Престолонаследником Ђорђем и великодостојницима стигао је јуче у 9.30 часова пре подне у Тополу, где га је одушевљено поздравио многобројни народ. Топола је окићена заставама и зеленилом. Пред конаком поздравио је Краља лепим говором председник тополске општине г. Младен Марковић. Краљ се заблагодарио на одушевљеном дочеку. После тога је Краљ са Престолонаследником, Принцом Павлом и великодостојницима ушао у стару цркву, где је одслужена служба Божија и држан помен на гробу Карађорђевом. Затим је пошла из цркве литија на Опленац, где ће се подићи нова Краљева црква. На вис је изашао Краљ са свитом пешке. Пошто је извршено водоосвећење Краљ је ставио у камен темељац повељу на пергаменту, коју су потписали осим њега још и митрополит, министар председник, министар просвете, протопресвитер тополски и архитекта.

У темељу је узидан и велики крст на месту где ће бити подигнута часна трпеза. Краљ је потом превукао камен темељац малтером, па је онда стављен још један камен и тиме је ударен темељ за нову цркву Св. Ђорђа. Тада је Краљ, ударајући сребрним чекићем по камену темељцу, изговорио ове речи:

„Благодарим Свевишњем што сам дочекао да могу у драгој ми Тополи ударити темељ храму, у коме ће се чувати земни остаци мојих предака. Нека би дао Бог, да ова моја задужбина дуго година поје у славу Божију и узноси молитве небу за моје потомство и мили ми народ српски.“

По том је митрополит изговорио лепу беседу одајући хвалу и признање народно делима побожнога краља Петра.

За тим је отпевано „Многаја љета“ и тиме и свечаност на Опленцу завршена.

У врту Вождовог конака био је у подне ручак на који је Краљ позвао 80 званица.

Краљ је за време ручка изговорио ову здравицу:

„Драги моји гости! Помоћу божјом урадисмо једно лепо дело, положисмо камен темељац цркви Светога Ђорђа. Свршивши тај чин, Ја првим речима својим хоћу да одам хвалу Свевишњему његовој великој милости и да му топло захвалим, што ми је дао здравља и моћи да испуним своју заветну жељу: да у Тополи на Опленцу подигнем цркву. Први рад за цркву завршен је ево данас, а спремљено је све потребно да за кратко време и осветим, па да Моја задужбина што пре пропоје славу божју и да се у њој узносе небу молитве за напредак и срећу Србије и свега српског народа. С побожним хришћанским осећајем ја овај православни храм подижем на првом месту Богу и божјој правди. А поред славе, коју Богу даровах, овим малим даром ја у другом реду желим да задовољим и људску правду и да одужим дуг захвалности својим прецима. Тога ради измењујем и завештавам, да црква Св. Ђорђа прими храни у својим недрима прах оца Србије, Вожда Карађорђа, и упокојених из породице Карађорђевића. (Бурно: „Слава им!) Захваљујући вам, драги моји гости, што дођосте да присуствујете првом чину остварењу мога завета, Ја вас позивам да сви заједно одамо хвалу Богу и да му се сви помолимо, да он у великој својој милости заштићује и чува српски народ, те да се нама драга Отаџбина с помоћу божјом и нашим сложним радом развија и напредује у хришћанској вери и моралу, у просвети, у војној снази, у привреди, у законодавству и у добром поретку. Живео српски народ!“

После ручка настало је народно весеље. Увече је Краљ опет давао вечеру својим гостима у Вождовом конаку.

Краљев повратак

Данас у 11^1/2 часова Краљ, Престолонаследник Ђорђе, Принц Павле и цела свита вратили су се дворским возом из Младеновца.

Личне ствари

У дискусији о убиству Милана и Максима Новаковића „Самоуправа“ се јуче по други пут дотакла оца нашег уредника, не остављајући га мртвог на миру. Кад већ хоће о томе да говори, ми ћемо овде изнети шта је она сама рекла о покојном др Рибникару, на дан његове смрти.

У свом броју од 25. јануара 1905. године ево дакле шта је „Самоуправа“ донела:

✝ Доктор Ф. Рибникар, општински лекар. Добар човек у најбољем смислу те речи; исправан грађанин који се никад није устручавао пред опасношћу бити слободоуман; један племенити практични лекар — Ф. Рибникар испустио је своју добру душу јутрос у 9^1/2 сати на рукама својих синова. Добар и нежан отац умро је мирно гледајући своје одрасле добре синове. Покојни Ф. Рибникар је цео овој активни живот провео у Србији волећи је као сваки добар Србин. Као лекара њега ће се дуго и дуго сећати у Трстенику, Свилајнцу, Јагодини и Београду. Неуморан и дању и ноћу јурио је болнима, и у старим годинама задржао је своју неуморност, и све до пре два дана Београђани су могли видети како хитро јури за послом као младић. Па ипак тешка болест, запалење плућа, обхрвало је овог неуморног човека. Синови његови имају права да се теше знајући за силну љубав и поштовања што их осећају сви они који старог д-ра Рибникара познавали. Многе ће куће заплакати у тузи кад чују тужну вест да је „стари Рибникар“ отишао тамо куда ћемо редом и сви ми са њим отићи. Неуморан у служби, неуморан у трима српским ратовима он је много задужио и своју нову домовину. Нека је лака земља српска, која ће покривати трошне остатке д-ра Ф. Рибникара.

После овога ми нећемо више о томе рећи ни једну једиту реч. Ако има образа, „Самоуправа“ може и даље говорити што год хоће.

Одговор „Самоуправи“

„Самоуправа“ хоће да нам одговора на наше писање о убиству Милана и Максима Новаковића, али тражи, у свом јучерашњем броју, да јој претходно одговоримо, да ли је Милан Новаковић радио на преврату или не, два ли је мислио да га изведе мирним путем или оружјем итд.

Жао нам је, што јој на та питања не можемо одговорити, баш и кад бисмо хтели, У нашој редакцији нема ни жандарма ни тајних полицајаца, да нас о таквим стварима обавештавају. Ако је Милан Новаковић радио на преврату, државне власти су га требале предати суду да му суди и да га осуди.

То је једини одговор, који у том питању можемо дати „Самоуправи“.

Нов уредник

„Самоуправа“ објављује, да је од јуче г. Јеленко Михаиловић, професор, постао главни уредник „Самоуправе“ и да он прима моралну одговорност за све што у њој изиђе.

Осигурање Милана Новаковића

Милан Новаковић, према тврђењу његових адвоката осигурао се на 5.000 динара још 1899. године код тршћанског друштва „Асикурациони Генерали.“ Још тада је он направио зајам од 5.000 динара код Прометне Банке и заложио полицу као гаранцију. Пошто је отплатио од тог дуга свега 2.200 динара остатак осигуране суме примаће породица покојног Новаковића.

Суве шљиве

До синоћ је на разним тржиштима у Србији премерено преко 15^1/2 милиона килограма сувих шљива. Просечна је цена 35 динара сто килограма.

Питомац за браварство

Министарство народне привреде изабрало је за свога питомца Огњена Ђ. Крстића, који ће у Немачкој изучавати браварство.

Бугарски универзитет

Питање о отварању бугарског универзитета изгледа да се неће скоро решити. Нови професори опет почињу давати оставке, а стари се не мисле никако враћати под данашњим условима. Стога је влада била позвала неколико професора са стране, али ови нису хтели примити понуђено им место. Како веле неки бугарски листови, влада се обратила неким професорима загребачког и београдског универзитета да приме катедре софијског универзитета те да се једном реши то тугаљиво питање и универзитет свечано отвори, па ма и без студената.

Бугарска зверства

Како новосадском „Бранику“ јавља дописник из Скопља, једна јака бугарска чета напала је пре неколико дана на неколико Срба из села Бродца у скопској Црној Гори.

Сви су четници имали на себи одело бугарске регуларне војске, а предводио их је познати зликовац, бугарски војвода Васиљ. У боју погину од стране Срба два виђена домаћина, Тодор Стевковић и Петар Ристић. Ова бугарска чета стално крстари по скопској Црној Гори и прети да попали многа српска села. Народ је у великом страху, а турске власти не пружају никакве помоћи.

Пооштрене мере

Како јављају из Цариграда, са аустро-руском нотом о реформама у Маћедонији послале су обе велике силе појединим владама балканских држава и нарочита наређења да се престане с одашиљењем чета.

Нарочито оштра наређења послата су грчкој и турској влади, које се како се вели, узајамно помажу те с тога грчке чете врше насиља по маћедонским вилајетима.

Баш лепи предлози

Софијском „Дневнику“, а тако исто и свима бугарским листовима аустро-руска нота не даје довољно гарантије за одржање мира у Маћедонији.

Само што је најкомичније, сви ти листови ни више ни мање него тврде, да је Србија највише крива за нарушење тога мира, док је Бугарска потпуно невина. За то ако велике силе хоће, да се у Маћедонији одржи мир, оне треба Србији сасвим да забране одашиљање својих чета.

Ала би се онда Бугари башкарили по Маћедонији!

Тровање

Синоћ у 8 часова покушао је да се отрује Михаило Стојановић, кечар. Он је попио чашу цеђа. Упућен је у болницу да му се укаже лекарска помоћ.

Комисија за реорганизацију жандармерије у битољском, косовском и солунском вилајету која је 25 јануара отпочела своје седнице у Цариграду, под председништвом италијанског ђенерала Емилија де Ђорђиса, завршила је свој рад. Академске су дискусије престале, сад су прешли на практично извођење рефорама. У овом су тренутку за нас од највећега интереса резултати тога рада. Ево их.

У првобитноме пројекту споразумних амбасада било је утврђено да се у отоманску жандармерију косовског, битољског и солунског вилајета уврсте и страни официри и подофицири и да они имају самосталну извршну команду. Према томе пројекту, сви ђенералштабни официри и већи део четних команданата били су страни официри. Од досадашње организације задржано је све што је употребљиво. И нова организација као и стара заснована је на административној обласној подели. Одступања ће бити само онде, где то буду захтевали локални и службени односи. О етнографским и религиозним односима у поменутим вилајетима водило се у толико рачуна што ће број хришћана и мухамеданаца у жандармерији бити сразмеран броју хришћанског и мухамеданског становништва. Да се не би изазивао отпор Арбанаса, крајеви у којима има Арбанаса изузети су из реформне акције. И тако ће у западним крајевима косовског и битољског вилајета остати по старом: један део пећског и прилепског санџака, затим санџаци дибрански, елбасански и горички изузимају се из реформне акције. У Плеваљскоме санџаку, у коме су мешовити турски и аустроугарски гарнизони, такође остаје по старом. Нова жандармерија бројаће око 11.000 људи, њен буџет биће 21.500.000 гроша (око 4.500.000 динара). За правилну исплату свих издатака гарантује Отоманска Банка. Униформа реформне жандармеријо нешто одступа, од униформе турске војске, на глави ће носити калпак; од оружја имаће Маузерову репетирку с бајонетом и револвер, коњаници Маузеров карабин, револвер и сабљу. Сви страни официри и подофицири подчињени су дисциплинарно ђенералу де Ђорђису; кривично, војној јурисдикцији своје земље.

Али је тај првобитни предлог претрпео ове измене. Одредба о неограниченој власти страних официра није могла остати, али је ипак осигуран њихов утицај на целокупну жандармеријску службу. Страни ће официри давати инструкције, водиће надзора над службом и о неподобним или штетним елементима моћи ће преко ђенерала де Ђорђиса реферисати турској власти, која ће их морати одмах да удали из службе. На тај начин ће у смислу мирцштегског програма, као органи контроле и реорганизације фигурисати у првоме реду шест војних помоћника и остали страни официри. За вршење ових функција реформна територија подељена је у пет области: скопаљски санџак аустроугарским официрима, солунски руским, битољски италијанским, серески француским, драмски енглеским. Сем тога установиће се школа за официре, подофицире и жандарме, чија ће се управа поверити немачком војном помоћнику, пошто Немачка неће да пошље своје официре и подофицире. Правила жандармеријске службе израђена су по угледу на правила за критску жандармерију. (Ова су израђена опет по угледу на правила за француску жандармерију.) Број страних официра утврђен је на шездесет, толико исто и подофицира, али је Порта пристала само на двадесет и пет официра. Али све велике силе чине притисак на Порту да овде усвоји захтеве великих сила. Да се не би губило време, ових двадесет и пет страних официра, пет од сваке велике силе (сем Немачке), допутоваће око 3. априла у Солун. Главна команда жандармерије биће у Солуну.

Дакле да утврдимо ово троје: (1) косовски вилајет биће под одсудним утицајем Аустро-Угарске; (2) један део косовског вилајета остављен је и даље на милост и немилост Арбанасима, дакле најбруталнијем аустријскоме утицају; и (3) Немачка је, својим привидним повлачењем, добила утицај на образовање целокупног жандармеријског кадра.

После овога ми немамо воље да говоримо о некаквом турско-бугарском споразуму и о некаквој акцији Бугарске. Али морамо да констатујемо да је ово тежак пораз наше спољне политике и лојално је да нагласимо да је он последица оних трзавица, оне унутрашње несталности, целог оног фаталног режима под којим је Србија живела толики низ година.

Наш стални дописник из Призрена, чије су интересантне и лажне извештаје наши читаоци већ толико пута имали прилику да читају, шиље нам ово писмо, које најбоље црта арнаутску обест, немир турских власти и очајно стање у Старој Србији.

---

Призрен, 18 марта 1904.

Судећи по припремама турске војске, изгледа да није далек сукоб између ње и Арнаута. Брига овдашњег мутесарифа и руског консула да се варош заштити од евентуалних напада арнаутских, имала је добрих резултата: из Ђаковице је стигао амо Саид паша са два батаљона војске, а данас стижу и из Феризовића два табора анадолских редифа.

Три и по батаљона аскера заузела су све улазе градске. Најјаче су посаде, међутим, код Кури-Чесме, на путу за Љуму и испод Цвилена, пола сата јужно од Призрена.

Ове су превентивне мере предузете да би се Арнаутима стало на пут, ако би покушали да приведу у дело своју намеру: да освоје Призрен и да одатле диктују турским властима и Европи.

Нико овде још не верује у успешност једног таквог напада од стране Арнаута, али се зато сваки чуди овом турском јавашлуку. У Љуми је батаљон и три чете аскера у правој опсади, па не само то, већ се они налазе у опасности да се или предају, или изгину од глади. Мост на реци Љуми разрушен је и свака комуникација између Призрена и Љуманског средишта Бице прекинута је. Тако исто данас је стигао овде глас, да су разуздани и побуњени Арнаути, који су дошли чак из Жуга (синоћ су били у Врбници) заузели мост на Дриму, на скадарском путу и тиме отсекли побуњени крај и од Скадра. Међутим за све то време турска војска не ради ништа да их или благовремено растера, или да им пресече пут к Призрену. Турским властима и турској војсци прече је да Призрен утврђују! Уосталом за цео онај покрет има да се нарочито захвали самоме валији косовског вилајета, Шаћир паши, који је својим беспримерним попуштањем и јавашлуком и дао маха Арнаутима.

За сада ситуација је непроменљива, а војска непрестано стиже. При овој блиској опасности која прети нама овде у Призрену, ја сам готово и заборавио на Ђаковицу. Међутим отуда нема ничега утешнога: валија шета своје госпоство, уз пратњу неколико батаљона кроз нахију, без граје и, без пушке и без топа, а изгледа и без икаква посла, јер нема с ким ни да преговара, нити пак има коме да попушта, пошто су се сви Арнаути из Ђаковачке нахије повукли у неприступачне кланце планинске.

У Пећи, чујем, анархија сваким даном све више узима маха; она се управо у целој њеној околини зацарила и не изгледа да ће скоро престати. Бес је обузео све Арнауте; зликовцима тамошњим сад се дала згодна прилика да се наплате „Каурима“ за њихову дрскост што су их тужакали по судовима, те су за једно време морали да обуставе свој разбојнички посао. Одмазда је ових разбојника сурова: живот рајин, иметак њен, рајине жене и ћери жртве су свакодневне!

Војничке постаје до селима, о којима сам вам у прошлом писму нешто рекао, које су тобож понамештане да одржавају некакав ред, врше своју дужност онако алатурка: затворе се у селима која тобож чувају, хране се на рачун руинираног нашег сељака, по тек у три или у четири дана извуку се једном и обиђу село — и то не даље него два сахата у кругу — и чују ли случајно да су где у близини харамбаше и разбојници какви, уместо да надају потеру за њима, они нађу за згодно баш тада или да отклањају по коју молитву, или да ручају, или униђу у какву оближњу „каву“ ту пију и елбетују до неко доба, само да се не би где год са „рђавим људима“ сукобили. Ето таквима је „царским већилима“ поверена судбина, живот и имање овамошњег нашег бедног Србина, чини ми се и о Бога заборављена!…

— Већ има три-четири дана како кружи глас, чак и међу званичним турским круговима, да је нова пореза на стоку за ову годину суспендована за Арнаутлук. Ма да сам од добро обавештеног једног свог пријатеља сазнао, да је та пореза укинута, ипак се не може ништа још позитивно тврдити: наиме, да ли је то само један маневар више оних из Цариграда, да ли је збиља турска влада попустила Арнаутима и спасла их те нове порезе, или је та пореза скинута са свију турских поданика. Ко зна!

— Призрен, 19. фебруар 1904. год.

Арнаутска буна још није свршена, узпркос свима званичним извештајима турским. Ма да је наш „Цариградски Гласник“ донео вест да се косовски валија Шаћир паша вратио у Скопље, понев најлепше успомене од дочека у Ђаковици, морам признати да ме је то саопштење непријатно дирнуло, јер оваквим писањем и овај једини српски лист у Турској иде на то да што више распростре тенденциозно сковане турске лажи. Овако писање „Цариградског Гласника“ имало би смисла само у том случају, кад би његови руковаоци унапред уговорили са српским читалачким светом да све вести „Цариградског Гласника“ разуме обрнуто, а не како је у њему написано.

Шаћир паша је још у Ђаковици. Арнаути су исто тако још на окупу, истина не више у маси, него растурени у мањим гомилицама по околним селима. Да би се спречило даље крвопролиће, Шаћир паша је отпочео де води преговоре са незадовољним и побуњеним Арнаутима.

Сматрам за потребно да нагласим са колико обазривости и обавештења ваља објашњавати долазак Шаћир пашин у ове побуњене крајеве. Неумесно је, бар у овој буни, приписивати Турцима неке задње намере: као да су је они сами изазвали како би на тај начин нашли згодан претекст, да што више војске искупе у Ст. Србији. Јер, ма да је арнаутска буна узела била у почетку озбиљне размере, ма да је Шемседин паша имао великих губитака у борбама Баба и Лочес, турска је влада послала око десетак-петнаест батаљона војске не по сопственој вољи да у гуши устанак, него је на то нагнана енергичним настојавањем и тражњом овдашњих консула. Да су, према томе, цивилни агенти били мање упорни у своме захтеву код Хилми паше да сам валија оде у Ђаковицу, сигурно је да се валија не би ни макао из Скопља, нити би се слала икаква војска у помоћ Шемседин паши. Према томе, по нашем мишљењу овде, неистинито је представљено у страној штампи, — нарочито енглеској — као да је инспирисана и изазвана од самих Турака, да би им се дала, како се тамо вели, могућност да појачају број својих регимената у Ст. Србији.

Колико је погрешно ово тврђење каже нам тај факт, што Турци само чекају прилику па да ту своју војску повуку натраг из Ст. Србије — у Маћедонију, и да није страних консула, они би то и учинили. Дакле, изашиљање валије и толике војске овамо треба приписати само страној акцији.

Сам, пак, рад Шаћир пашин у Ђаковици ваља узети озбиљно у процену. Од како је Русија заузета на Далеком Истоку, од тада су Турци данули душом. Има већ и јасних симптома који то очито доказују, а један је од тих симптома тај, што се валија труди свима силама да се на миру раскрсти са Арнаутима и да поведене преговоре са арнаутским првацима не напушта. Као што ме извештавају, он се стара свима начинима да угоди Арнаутима, и готов је да им прави и такве уступке, које им Турска не би чинила иначе да није Русија заузета својим пословима.

У овој политици попуштања Турака према Арнаутима ваља видети живу жељу оних првих да се што пре отарасе арнаутске буне, да би могли слободно управити сав свој рад на другу страну — на Србију и Бугарску, које би могли, мисле они, потући сада када им Русија не може помоћи. Сем тога ови симптоми доказују још и то да се и турска политика сада састоји у томе да се свим могућим начинима избегне озбиљно увођење рефорама. Турској се сада дала згодна прилика да научи памети непослушне Арнауте који су, у последњим сукобима отпратили на онај свет више од 500 војника, неколико нижих официра и једног бамбашу, али она (Турска) неће да се користи приликом, што доказује основаност нашег тврђења да њој није стало до увођења рефорама.

У Ђаковичкој буни има и једна рђава страна вали-пашина. Било из својих личних антипатија према Шемседин паши, било из жеље да се умили Арнаутима, Шаћир паша се је свима силама трудио да докаже како је за ђаковичке немире крив Шемседин паша, који је „пренаглио и почео да пуца на Арнауте, а није покушао да их мирним путем растера.“ Шемседин паша је чувен са своје неумољивости и строгости према, преко сваке мере разузданим, Арнаутима, али је он и једини, по овдашњем мишљењу, који је у стању да Арнаутима утера рогове у главу и учини их мирним и покорним поданицима Султановим.

И овај рад Шаћир-пашин тумачи се онако како се и заслужује: наиме, да му је намера била да изигра дипломацију, да докаже као да није ништа у ствари ни било, и да сву кривицу свали на Шемседин пашу.

У осталом слично објашњење ђаковачке буне продрло је као турско званично саопштење у немачкој штампи (тамо се вели како је за све догађаје око Ђаковице крив кајмакам, који је рђаво схватио пуцњаву из пушака, пошто су се Арнаути само веселили — него је наредио да им се пуцњавом и одговори). Па ипак, поред свег таквог рада Шећир пашиног, ситуација је још врло озбиљна и опасна, и бојати све даљим силнијим нередима.

Из Пећи не стижу никакви гласови. Све што знамо, десило се пре 11. ов. месеца.

Комисија која има да разради у појединостима и да примени руско-аустријски мирцштетски програм за реформну акцију у косовском, битољском и солунском вилајету држала је већ петнаест седница у Цариграду. Резултати ових седница досада су се држали у највећој тајности. Али кад тајност изгуби смисао, кад једно питање већ уђе у дефинитивну фазу, кад се на његово решење већ не може више ни с које стране да утиче, онда оно избије, бар у најопштијем облику, и у ширу јавност.

До сада су, изгледа, решена три питања: (1) питање о униформи руских, француских, италијанских, енглеских, немачких и аустроугарских официра који ће командовати жандармеријом у косовском, битољском и солунском вилајету: (2) питање о обласној акцији тих официра; и (3) питање о искључењу извесних крајева из области реформне акције.

Порта не пропушта ни једну прилику да, бар по спољашњости, покаже како се цела ова реформна акција врши по њеној иницијативи и по њеним инструкцијама. Пре свега је италијански ђенерал Емилијо де Ђорђис морао постати турским дивизионим ђенералом да би могао бити командант будуће жандармерије у Старој Србији и Маћедонији. После овога је требало решити и питање о униформи осталих официра који ће да заповедају појединим жандармеријским одредима. Да би спасла изглед, Порта је ово питање узела врло озбиљно. Она је испрва тражила да европски официри обуку турску униформу, али је европска дипломатија, после упорних преговора, успела да избаци фес, симбол султанове надмоћности. И тако ће европски официри само задржати сваки своју капу. Мухамеданско ће становништво на тај начин осетити да европски официри нису саставни део турске војске него један елеменат контроле над извршним органима турске администрације.

Друго је питање много важније. Његово је решење тек прекјуче избило на јавност. У уредби о организацији жандармерије утврђено је да жандармеријом у једном делу косовског вилајета командују аустроугарски официри. При решавању овога питања дипломатија на Босфору није водила рачуна о интересима становништва у косовском вилајету, нити о осећајима Србије и Црне Горе чије су најлепше историске традиције везане за Стару Србију. Место да реформна акција улива поверење и да утиша духове, она овим актом изазива само све веће неповерење и открива задње намере.

Најзад избацивање једног дела косовског вилајета из области реформне акције, оног дела у коме има арбанашкога живља баца нарочиту светлост на последње арбанашке немире у околини Ђаковице и Призрена. Дволична арбанашка резерва, чији су шефови тако ревносни поклоници златнога телета, поштеђена је од реформне акције, а тамошњи српски живаљ и овом приликом није заштићен од арбанашке обести.

Рад наше дипломатије у два последња случаја засебна је тема и ја ћу се вратити на њу.

Да напоменем још да дипломатска акција у питању о амнестији политичких криваца и партија блуфа коју је турска влада одиграла у питању о гарантима бугарских учитеља у Маћедонији само су епизоде.

⁂

Балканске се Државе само тада могу држати лојално ако се и Велике Силе буду лојално држале. Али ако оне, или само неке од њих, под маском рефорама, хоће да остварују своје освајачке планове, онда нека дипломатија на Босфору не заборави да снег једне зиме није могао угасити пожар у Старој Србији и Маћедонији, и да комбинована енергична акција Балканских Држава може понова распламтети пожар чије би последице биле недогледне.

Већ у оно време, када су радили на томе да добију Босну и Херцеговину, аустриски државници били су начисто с тим, да са добитком Босне и Херцеговине неће бити задовољене освајачке тежње Аустриске Монархије. Већ онда било је јасно аустриским државницима, да је главно поље њихова рада на Балканском Полуострву, да је тежиште аустриске политике на Балкану и да Аустрија свим силама мора ићи за тим, да добије сталну и отсутну превласт на Балканском Полуострву и да заузме тамо што више земаља, а у првом реду да изађе на Солун.

Све оно што је Аустрија за последњих тридесет година радила, имало је свагда један једини циљ, да се што боље утврди на Балкану и да спреми земљиште за даља своја освајања. Рад аустриске дипломације, да омете правилан развитак Србије и Бугарске и рад аустриских агитатора, да се изазову немири, нереди и незадовољство у Старој Србији и Маћедонији, — сав тај рад био је само средство, помоћу кога ће Аустрија лакше и брже да дође до свога главнога циља, да изађе на Солун и да постане најважнији фактор на Балкану.

Аустриски државници били су уверени, а уверени су и данас још, да је будућност Аустрије у завојевању и експлоатацији балканских покрајина, и да ће Аустрија кад — тад у том свом раду морати успети.

Осим тога што ће се, мисле они, освајањем земаља на Балкану територијално повећати Аустрија и што ће бити јача и снажнија, освојене земље биће важне за економни напредак Монархије, једно за експлоатације природних производа у тим крајевима, друго због тога, што ће се у њима отворити нове пијаце за потрошњу аустриских производа. Осим комерцијалних користи, које би Аустрија добила кад би завладала Старом Србијом и Маћедонијом и кад би добила Солун и тиме једну нову, врло згодну тачку за увоз и извоз — аустриски државници мисле, да би освојењем Маћедоније Аустрија добила сигурну базу, са које би могле временом да утврди своју превласт и на јужном делу западног балканског приморја. Тек онда би Аустрија постигла свој циљ: она би владала Балканом. Турска би се једва још држала, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка биле би потпуно изолисане и сломљене, економски сасвим зависне од силне Монархије, која би била сада једини и неограничени господар на Балкану, и која би једнога дана лако узела и те државе, које су некада имале великих амбиција, а које би морале пропасти, кад би се планови аустриских државника остварили.

То хоће, то жели и на томе ради систематски и истрајно Аустрија. Ако се ти њени планови не остваре, узалудни су јој били сви досадањи напори и сав рад. Босна и Херцеговина не вреде Аустрији ништа, ако не добије и Стару Србију и Маћедонију и ако не изађе на Солун.

Сада се Аустрији дала врло згодна прилика да почне извршавати план, који су начинили аустриски државници после окупације Босне и Херцеговине, сада је погодно време да уђе у Стару Србију и да изађе на Солун. Русија је заузета у рату са Јапаном, Србија и Бугарска су слабе и у антагонизму, Грчка и Црна Гора не могу ништа, Турска је растројена, у оним крајевима дигао се народ на оружје и тражи да се уклони турска управа, а међу вођима тог устанка има их доста, који добро стоје с Аустријом. Осим свега тога устају на оружје и Арнаути у близини аустриских граница против рефорама, које тражи Европа.

Стицај прилика је дакле врло повољан по Аустрију, и аустриски државници тешко да ће хтети пропустити овако згодну прилику, каква ће им се тешко још кад указати, да се не користе њом а да не пораде енергично на томе да почну остваривати своје планове.

Аустрија ће без сумње употребити ове по њу тако погодне прилике и покушаће да заузме Стару Србију и Маћедонију. Питање може бати само на који начин она мисли то да учини и хоће ли моћи то да учини.

Од једног одличног познаваоца прилика у Старој Србији и Маћедонији добили смо овај чланак, који ће свакако интересовати све наше читаоце

У једном делу наших класичних земаља Старе Србије, Метохији и ђаковачкој котлини, отпочињу да се збивају догађаји, који у крајњим последицама могу бити судбоносни по тамошњи наш живаљ, а исто тако и по интересе краљевине Србије у тим покрајинама.

Према именима племена, која се спомињу као учесници у овој последњој арнаутској побуни, може се утврдити, да је против „бедата“ (новотарија) устао цео онај крај, који се налази између Пећи и Призрена у поречју Белог и једног дела Црног Дрима. На том је простору распоређено неколико најразузданијих арнаутских фисова, као што су Бериш око саме Ђаковице, још мало даље к северозападу, Краснићи, који се наслањају на десну обалу Црног Дрима, па онда Битуч, Хас и још нека друга.

Карактеристично је, да се све арнаутске побуне јављају овде на овом простору између Пећи и Призрена, између Ругова и Љуме и Белог и Црног Дрима. Површан посматралац закључио би из тога, да је у тим крајевима арнаутска свест најразвијенија; добри познаваоци етнографских прилика међутим знају, да то никако није центар арнаутског живља. Тај центар у истини јесте Елбасан, Тирана, Кроја па одатле јужно до Јањине. Побуне у овим крајевима могу се објаснити само кад се зна, да се ту налази приличан број католичких села, насељена познатим фондама, међу којима је нарочито позната кућа Биб-Доба и да се осим тога, утицај католичког свештенства преноси преко католичких Арнаута чак и на Арнауте мухамеданце. На један миг дат из које ћелије фраторске искупи се 10 до 15 хиљада оружаних, голих и босих Арнаута, који слепо јуре за својим продатим поглавицама.

До пре неколико година најјаче оруђе у рукама аустријским био је на далеко чувени Мула Зека из Ругова. После његове смрти Аустријанци су муку мучили док су му нашли достојног заменика. Сад је,у том смислу, најчувенија кућа у селу Ботуши, недалеко од Дечанске Бистрице. Што ботушки агалари реку, то је речено: како они пресуде, тако мора да буде. Аустрија то врло добро зна, те га је гомилом жутих дуката приволела за себе и преко њега утиче на цео арнаутски живаљ у Старој Србији. Важан арнаутски првак, а такође аустријски агент је исто тако и чувени Асан Шдак, мудериз ђаковички, чији је рођени брат један од илдиских султанових имама, који је прошле године био члан оне султанове комисије, што је ишла да наговара Арнауте да се не буне против рефорама.

У околини села Прилепа, близу Дечана, царује такође познати аустријски агент Нимам Маџун. Има их још и много других, јавних и тајних, али није потребно, да их све ређам.

Кад се све то узме у обзир, онда се види, зашто се Арнаути буне и то баш ови Арнаути, који су на домаку аустријским агентима и аустријском злату. Аустрија мисли, да је настао згодан тренутак да пође ка Солуну. Тај пут треба да јој спреме Арнаути, слепи, затуцани Арнаути, који заборављају, да би под аустријском управом само њихове вође, они који данас шурују с Аустријом, добили титуле, звања и богаство, а они сами остали би и даље оно што су данас, сиротиња и раја, створена само зато, да је бездушни господари експлоатишу.

У нашем јавном животу опажа се ових последњих дана једна чудновата ствар. Сви наши листови без разлике стално говоре о замршеном интернационалном положају, у којем се Србија налази откако је почео руско-јапански рат, о тешкоћама, које нас споља чекају, о опасностима које нам прете, о спремању Аустрије да, с нама или без нас, умаршира у Стару Србију и Маћедонију — а само на оном месту, на којем би о свему томе требало највише рачуна да се води, у Народној Скупштини, нико о свему томе нити мисли, нити говори.

Нису те опасности и те тешкоће само новинарске измишљотине, створене зато да се узбуни свет. Ко год има очи може да их види ако хоће да их види. Аустрија се на врат на нос спрема, мобилише; своје спремање чак ни не крије, а ми све то равнодушно гледамо, као да се нас и наше коже не тиче — у Народној Скупштини трампе се имања и групишу општине.

Узбунила се цела европска штампа, аустријски планови више интересују цео свет но крвави рат на Далеком Истоку; свако за себе и за своју кућу стражује, свако се боји општег метежа и општег рата — а ми на све то мирно гледамо, као да нам је све потаман.

Буни се чак и Италија, аустријска савезница. Она нема ништа да брани, нити да изгуби, али се боји да не изађе празних шака, кад настане општа деоба, боји се да јој савезница не подвали, па се и она спрема — а ми, којима кров над главом гори, ми мирно гледамо, шта се око нас ради.

Румунија се спрема. Изгледа јој, да је притисак огромне Русије, који стално осећа, мањи откако пуцају топови код Порт-Артура, па и она гледа да у овој згодној прилици, извуче што за себе, уз помоћ своје савезнице Аустрије. Мобилише војску, пуни магацине на Дунаву — а нама је све то свеједно, нас се све то ништа не тиче.

Ништа нас се не тиче арнаутска побуна у Старој Србији, нити гледамо да ухватимо прсте који су у њу помешани. Зашто бригу да бринемо? Зашто још о таквим стварима главу да лупамо? Све је добро, све је у свом реду, треба да смо весели, весела нам мајка!

Цео свет је уочио опасност, која прети општем миру, откако је букнуо руско-јапански рат. Сви осећају, да ће маћедонско питање, не због комита, не због држања Турске или Бугарске, већ због завојевачких планова аустријских; да ступи у акутну фазу, чим Русији буду везане руке на Истоку — а ми као да смо слепи, слепи код очију нити што видимо, нити бринемо. За последњих четрнаест дана било је о томе говора у мађарском, аустријском, француском, енглеском парламенту, а наша Скупштина ево пет месеца седи на окупу, а нико се не нађе у њој, не нађе се човек да запита владу шта је с нама и нашом будућношћу.

Озбиљни људи и листови тврде да је Аустрија већ тражила мандат од великих сила да уђе у Стару Србију да уведе мир, а то наше народне посланике ништа не буни нити узнемирује; разговарају се, договарају, шале и шегаче колико им срце хоће. У Бечу се јавно говори, да би Аустрија, у случају да добије од Европе мандат, тражила од Србије слободан пролаз за своју војску; пошто би јој наступање преко Санџака било сувише опасно; неки тврде, да је та понуда већ и поднесена нашој влади, а никога нема у оној кући што се зове српским парламентом да запита је ли све то истина, у колико је истина и, ако је тако, шта мисли влада да ради.

Знамо и ми, да такве ствари влада не може да удара на велика звона, нити да труби на све стране. То би било и непотребно и штетно. Али кад ћути и власт и скупштина, кад се све завија тајанственим велом, онда свако од нас има право да пита, мисле ли ти људи у опште нешто о тој ствари. Јер најпосле није сад у питању судбина једног човека, него будућност ове земље и будућност свију нас. Ако се хоће да народ с поверењем дочека догађаје, ако се хоће да будемо сви на све спремни, онда нека нам влада и скупштина даду доказа, да воде рачуна о свему што се око нас дешава, нека нас не остављају у неизвесности, нека нас обавесте колико се може, нека нас увере, да воде бригу о интересима Србије и о части њезиној. Стварних нам доказа треба, на голу реч нећемо да верујемо.

На глас да су се Арнаути у Ђаковици и околини побунили, ми смо се обратили једном пријатељу у Призрен с молбом, да нам о томе напише извештај. Он нам је одмах написао ово интересантно писмо, које износимо, не мењајући ни једне речи у њему.

Призрен, 4. фебруар 1904.

Драги пријатељу,

Док смо ми Срби у Призрену прослављали дане у успомену на значајну 1804 годину, од које је 30 јануар само један од светлих дана, дотле је нашој непосредној близини, око Ђаковице и у Ђаковици падао турски војник за војником од мартинке побуњених Арнаута.

Арнаути неће реформе!

Они хоће и даље да бесне, хоће и даље да свом бесу приносе невине жртве, они хоће и даље да растурају српска огњишта, да пале српске куће, да грабе српске девојке, да муче невину српску чељад, они хоће и даље да буду господари живота и имања свакога Србина.

Малисори, Шаљани, Краснићи, па други фисови арнаутски из Пећске и Ђаковачке нахије држали су претходно зборове и решили, најзад, да протествују против турских власти које пристају на ђаурске реформе, тиме што ће се, оружјем у руци, успротивити сваком увођењу на далеко чувених турских рефорама.

28 јануара био је заједнички збор велике множине Арнаута у Малисији, где је, уз дивљачки крик обесних Арнаута: „Спосдуом бедатат!“ (нећемо новотарије!) од кога се небо проламало, решено да се пође и нападне на Ђаковицу. Од једне подробно извештене личности сазнао сам да је на том састанку са кога се пошло на Ђаковицу било преко 10.000 наоружаних Арнаута.

Шемседин паша, који је одавде отишао још при првом арнаутском скупљању, поведе из Ђаковице три батаљона војске и неколика брдска топа у сусрет нападачима. Шемседин се из Ђаковице упутио био уз Дечанску Бистрицу ка селу Прилепу (између Ђаковице и Пећи) близу Јуника, и ту наиђе на велике посаде арнаутске. 31 јануара, у 2 и по сахата после подне отвори се жестока борба која је трајала све до 10 и по сахати у вече. Арнаути су имали много већа број бораца и врло згодне позиције, док је Шемседин међутим имао само око 2700 људи, са мало џебане а готово ни мало хране. Један ми је Ђаковац, Арнаутин, данас рекао да је било врло много жртава и с једне и с друге стране, и да број које мртвих које рањених палих у овом опасном сукобу, износи око 900 људи. Поред многих војника и нижих официра, у овом сукобу убијен је и један бимбаша (мајор).

Док је Шемседин паша издржавао формалну битку — топови су се чули и у призренском пољу — дотле су Арнаути из Хаса, иза леђа Шемсединових, напади на Ђаковицу, продрли у варош, разрушили и запалили кућу Махмуд аге Гостиварлије, покушали да заузму хућумат, али, не успевши ту, врате се на варош и ту настане крваво клање по варошким улицама. Три батаљона војске што је било у вароши, успе, најзад, да растера Арнауте из вароши.

До јуче (3 фебруар) Арнаути из Хаса, којима су дошли у помоћ и Подримци, нарочито полушки и острозубски барјак, држали су у формалној опсади Ђаковицу. Тад је Шемседин паша успео да се спасе опсаде Арнаута у кланцима код Прилепа и стигао је у Ђаковицу. Шта је све даље било до данас, немам никаква извештаја, јер је пут Призрен Ђаковица затворен и нема живе душе која би отуд стигла.

Јуче је из Феризовића пошао косовски валија Шаћир паша, дивизиони генерал, са 10 батаљона војске и 10 топова у помоћ Шемси паши. Овдашњи енергични и правични мутесариф отишао је на договор са валијом у Суву Реку, а с њим су отишли, како чујем, а руски и аустриски вице-консули и католички бискуп. У Призрен долазе пет батаљона војске, јер је овде до сада био само један редифски табор приштенски. Страх је велики овладао у Призрену да се на побуњене Арнауте на угледају и наши Љумани и Горани, који за сада још мирују. Али ипак код оваких догађаја Призренци им се сваког дана надају доласку на бесплатне конаке.

Не могу ништа предвидети како ће се ове ствари развијати. По оцени добрих познавалаца ондашњих прилика ситуација је врло озбиљна и могу се свакога часа обновити догађаји из година 1877 и 1882, кад су Арнаути успели били да потпуно овладају овим крајевима.

Потучена до ноге на Кенигрецу и истиснута за увек из немачких земаља, Аустрија је опет обратила сву своју пажњу на Балканско Полуострво. И политички и трговачки интереси њени упућивали су је тамо, продирање на Балкан постало је за њу животно питање.

Потпомогнута од Немачке, она је одмах после свог пораза на Кенигрецу почела да троши сву своју снагу па Балканском Полуострву. Знајући и осећајући да је њена егзистенција везана за напредак у томе правцу, Аустрија је свима средствима и на све могуће начине, енергично и истрајно радила на томе, да се утврди на Балкану.

Онда су још почела она тајна ровења, интриге, подвале и смицалице, преко којих је Аустрија тежила да дође до свога циља. Босна и Херцеговина била је прва етапа, преко које је Аустрија намеравала да продире даље. Устанак Српскога Народа у Босни и Херцеговини добро јој је дошао; она га је потпиривала и помагала да би се изнело на дневни ред Балканско Питање. У кризи и борба, која је услед тога наступала, Русија је морала неутралитет Аустрије да откупи признањем окупације Босне и Херцеговине.

Али тиме још нису биле задовољене жеље Аустриске Монархије. С тога је она одмах после окупације Босне и Херцеговине с једне стране бесомучно и насилно угушивала српски живаљ и српску националну мисао у окупираним провинцијама, а с друге стране непрестаним интригама и ровењем спремала у оближњим крајевима, у Старој Србији, Арнаутлуку и Маћедонија, терен за незадовољство и за немире, а тиме утирала пут својим освајачким намерама. Да би акција њена била јача и да би могла радити са више изгледа на успех, Аустрија је осим тога за последњу четврт века систематски радила на томе, да спречи самосталан и природан развитак слободних словенских држава на Балканском Полуострву. Она је разним махинацијама непрестано стварала и одржавала и у Србији и у Бугарској унутрашње трзавице које су стално спречавале развитак државне и националне снаге.

Међутим, за цело време тога свог интригантскога рада Аустрија је пред Европом, а особито пред Русијом, изигравала улогу лојалног фактора у одржању европског мира и постојећег стања на Балкану.

Аустрија је дакле с једне стране стално уверавала Европу и Русију како жели мира на Балкану и како ради на консолидовању прилика у балканским државама и покрајинама, а с друге стране је непрестано интригирала у Србији и Бугарској и ровила у Турској. Врхунац успеха у том раду достигла је аустриска дипломација када јој је 1897 године пошло за руком, да склопи са Русијом познати споразум по коме је требало да обе државе искрено раде на томе, да се одржава мир на Балкану и да, не мешајући се у унутрашње ствари балканских држава, помажу консолидовање и снажење њихово.

Русија је искрено прихватила овај споразум, тачно се по њему управљала и савесно испуњавала захтеве његове. Али Аустрија није тако поступила. Она је и после тога споразума наставила свој дотадањи рад. Она је и даље помагала и у Србији и у Бугарској тежњу онога кола људи, које је било њој наклоњено, и које је створило и подржавало сукоб између владаоца и народа, те да на тај начин постигне да у обе ове словенске државе унутрашња питања створе толику забуну и огорчену борбу и да апсорбују целу државну снагу тако да држава, унутрашњим трзавицама ослабљена, постане потпуно неспособна за сваку спољну акцију.

Напоредо с тим радила је Аустрија у исто доба у покрајинама Турске Царевине систематски на томе, да тамо изазове што чешће и што веће сукобе између турских поданика и турских власти, затим и сукобе између појединих народности. Она је подржавала незадовољство словенског елемента у Турској, а у исто доба упућивала је турске власти на издајничке тежње истог тог елемента; она је потпомагала међусобну борбу Срба и Бугара у Маћедонији; она је јавно пред Европом у друштву са Русијом предлагала Турској реформе и гонила Турску да их извршује, а у исто време преко својих конзула и особито преко католичких мисионара подбадала Арнауте да се одупру увођењу рефорама, јер је увођење рефорама управљено против њихових животних интереса.

На тај начин Аустрија је успела да својим интригама створи право врзино коло у Турској, да ослаби Србију и Бугарску, да одржава међусобну борбу Срба, Бугара и Грка у Турској, да изазове конфликте словенског живља са турским властима и Арнаутима, а Арнауте да доведе у сукоб са словенским живљем и званичном Турском.

Велики обрт у Србији у мају прошле године помео је у неколико планове и рад аустриски. С тога се аустриска дипломација и штампа и упела свом снагом и послужила свима средствима, да омете правилан развитак ствари у Србији. Међутим, у колико је мајски обрт у Србији претио да поремети рачуне аустриских државника, у толико је руско јапански рат дао Аустрији могућност и не може бољу бити прилику, да изврши своје планове на којима већ одавно ради.

Стога је Аустрија још одмах после 29. маја, а особито откад је избио руско-јапански конфликт, почела са ванредном енергијом да се спрема против Србије и против Турске. Она је јесенас и зимус учинила силне припреме за случај акције; спремила је све што је потребно за мобилизацију и дислокацију трупа особито у Срему и у Херцеговини; утврдила је и за стратегиске потребе удесила све пруге према Србији и Новопазарском Санџаку. Целу зиму се радило и још увек се ради са грозничавом енергијом на утврђивању и проширењу железничких путева на пругама Нови Сад — Земун, Инђија—Рума — Кленак и Рума — Брод. Осим тога у сремским селима извршен је тачан попис хране, стоке и станова за војне потребе у случају мобилизације. На послетку, један од најважнијих и најсигурнијих момената и доказа како се Аустрија спрема на акцију против Србије и против Турске, то је именовање за врховног команданта војске у Босни и Херцеговини фелдмаршала Алборија, који је до сада био командант првога корпуса у Галицији (дакле корпуса који би у случају рата са Русијом први пошао против Руса), и кога аустриски војни кругови сматрају за најбољега стратега.

Напоредо са тим спремама против Србије и Турске, Аустрија још енергичније но пре ради на томе да изазове у Турској немире, те да тако добије прилику да се умеша и да окупира Стару Србију и Маћедонију. Стога аустриски агенти, конзули и мисионари потпомажу српски живаљ у северним крајевима новопазарског санџака и уверавају устанике да ће их Аустрија помоћи, у исти мах аустриском иницијативом устају Арнаути у Ђаковици на оружје против Турске што хоће да уведе реформе, а званична Аустрија гони Турску да изведе реформни програм.

Званична Аустрија дакле гони Турску да изврши реформе, а аустриски агенти подбадају Арнауте против рефорама и у исти мах помажу Србе и против Арнаута и против турских власти а властима и Арнаутима потказују Србе.

Све то чини Аустрија стога што хоће да се користи руско-јапанским ратом и да пошто пото изазове немире на Балкану да би могла док су још Русији везане руке због рата на Крајњем Истоку, окупирати Стару Србију и Маћедонију.