Ознака: Учитељ

Заменик г. Пашића

Свима нашим посланствима на страни саопштено је, да ће г. Николу Пашића, као Министра Спољних Послова — за време његовог осуствовања из места у коме је седиште Министарства Спољних Послова, — стално замењивати г. Јоца Јовановић, наш бивши посланик у Бечу.

Суд у Младеновцу

Пошто је зграда првостепеног суда за округ београдски употребљена за другу сврху, то је суд премештен у Младеновцу.

То је био један разлог а други је у томе, да би суд био у средини народа и ван ватрене зоне у којој се не може судити „хладно и са разбором“.

Измишљотине

У недостатку листова, Београд је последњих дана постао попришта којим колутају најлуђе измишљотине.

Тако је поред осталог јуче изјутра пукао глас, како је Управа Вароши наредила да сви становници Београда спреме воде и хране за три дана, па да се одмах склоне у подруме. Ко је ту лудост протурио не зна се, али су јој поверовали и многи озбиљнији људи и чак су тврдили, како жандарми иду од куће до куће саопштавајући ту наредбу.

Међутим, све је то лаж. Управник Вароши г. Лазаревић изјавио нам је, да никаква наредба у томе смислу нити је издата нити има потребе да буде издата.

„Политика“

Због извесних техничких недаћа, које су учиниле да је Београд од прошле суботе у мраку и због којих је онемогућен рад у свима предузећима која се служе електричном струјом, морала је и „Политика“ обуставити излажење за неколико дана.

Од данас „Политика“ ће снабдевена сопственом електричном инсталацијом редовно излазити.

Ратне болнице

У свим варошима Србије инсталисано су већ ратне болнице у које ће се смештати рањеници и болесници са наших ратних поља.

Коло Српских Сестара, које у прошлим ратовима нису могли одлепити од Београда, сада се сместило са својим болницама у Нишу.

Учитељска места

Министар Просвете одлучио је, да сви учитељи и учитељице, који су стечајем у 1914 години премештени из својих места учитељске службе у друго које место — по члану 85 зак. о народним школама — остану до даље наредбе у местима из којих су премештени. Плату и станарину примаће онде где су је и до сада примали.

А сви они учитељи и учитељице, чија су места заузета стечајем у 1914. години, остају такође до даље наредбе у својим досадашњим местима службе где ће и даље плату и станарину примати.

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

(Свршетак)

Било је и таквих који нису порицали важност школе и науке, али су желели да до сврхе што пречим путем дођу. Систем руског учитеља беше им преопширан, и у томе можда имаху, нешто и право. „Кад наши попови, који нису учили школе говоре беседе наизуст, што и учитељ своје ученике не учи томе? Што ће им граматика? Зар не би боље било да им пише предике, па да им дâ да их уче наизуст, него да уче: мој, твој, свој – он, она, оно. То ми и без граматике знамо.“ Жеље ових кудилаца Максимових биле су доста детињасте, то је истина, али страх од граматике Мелетија Смотрицкога, из које су карловачки ђаци учили, делимо и ми.

Једини заштитник Суворова беше митрополит. Њему се он и јадао. Али му он није могао увек помоћи. он је имао и сам много главобоља са бечким двором, сваки час је одлазио у Беч и тамо се подуже бавио да одбрани народне привилегије од разних подвала и смицалица. Кад би се оданде вратио, журио би се у Београд или на коју другу страну своје епархије. Суворов остајаше тада сам у средини која му беше противна. Једном приликом је тако митрополит журећи се из Карловаца, оставио своме протосинђелу Василију Димитријевићу да буде на руци Суворову око уређења школе. Школа је била врло тескобна, ученици нису имали где да седе. Требаше сад да се изведе оно што је Суворов већ три године тражио, да се школа дозида и прошири. Протосинђел се није ни макнуо. Кад се Суворов нађе на невољи, поможе се сам. Скупио је са својим ученицима нешто новаца, сам прошири просторије школске које су биле на потоку, отприлике тамо где је сада карловачка гимназија, и намести скамије. Кад се после потужио митрополиту, није овај протосинђелу ништа рекао, јер је набрзо после тога изабран за епископа будимског.

Сад је протосинђел као владика показао срце за учитеља Максима. Митрополит остави новоме владици да зађакони и запопи неколико њих. Овај је бирао такве који нису имали школу и једва су добро знали „Оче наш“, а једноме ђаку Суворова је рекао: „Ако оставиш школу, ја ћу те зађаконити.“ И овај се, наравно, одма изгубио из школе. То је тако деморалисало остале ђаке, да су већина оставили школу.

Кад су тако више власти поступале, није чудо што је Суворов имао мало ауторитета међу ђацима. Кад је коме рекао коју оштрију реч, овај би одговорио: „Ја ћу бацити граматику, па ћу отићи за другима.“ Много је сметало Максиму и то, што није никако могао да научи говорити српски језик, који је он, због многих варваризама који су се онда употребљавали у обичном говору, називао „венгро-турецко-нѣмецкій-сербскій“. [А онда] је свом снагом настојао, да му се ђаци, одуче од српско-словенског читања црквеног језика и да науче руски изговор. И ово је умножавало опозицију његовој школи.

Али јади Максимови не би били савршено учитељски, да их нису крунисале и материјалне неприлике и кубуре. Максима је послао у Карловце, по наредби царевој руски синод, он се сматрао као руски чиновник и беше му одређена, плата од 200 рубаља на годину. Али је та плата врло неуредна, а у Карловцима у то доба беше велика скупоћа. Већ се прве године беше јако задужио, а после од дуга није могао ни главе дићи. Писао је синоду и молио – годинама није добивао плату. Митрополит му је давао, управо морао дати, сталну припомоћ, а поврх тога му је често и позајмљивао. Па поред свега тога је 1728. морао продати своје књиге, да би могао живети са својом породицом, а помало је скупљао и међу својим ученицима. „Вес сам со всеју фамилију (продати уже нечего) почти гол“, пише једном, „воју бо привезенују одежду износил.“ Више пута је и поболевао, умирала му деца, задужио се у апотеци – просто кубирио је као ђаво.

Па није га мимоишла сасвим ни судба Лацкова. Тужи се једном приликом, откада је у Карловцима, да је морао осим „учити и школи устројати“ бити и „дворник двора школиного и дому владика школ“ – и слуга и домаћин у школи; сам је морао отварати и затварати школе.

Тако је таворио још којекако овај први српски уча за живота митрополита Мојсеја. Онај који је у својој опоруци оставио у аманет Србима ово: „Ви сами видите, како смо без учења порабоћени од многих народа, јер мудри владају над неискусним, а учење је свагда души светлост и даје снагу“ – није могао пустити да у очајању пропадне марљиви и савесни Максим. Али после митрополитове смрти се више није могло издржати. Године 1731. августа 30. већ је Максим Суворов у Бечу, да тражи средстава за повратак у Русију.

Мото: Quem dil oderunt paedagogum fecerunt

Не мислим овде на св. Саву, који се тек у особитом смислу зове „првим учитељем“. Не мислим на оне Латине у Приморју које су из Италије позвали у наше приморске градове, нпр. у Дубровник, да отварају латинске школе. Ако ћемо право говорити, није ни овај на којега овде мислим био Србин, а није ни учио на српском језику, него на црквеном и то руско-словенском. Али је он био баш прави учитељ, којим родитељи обично плаше децу кад се не владају добро, а свакојако се пре може назвати српским него они на Приморју, јер је био бар Словен а школа му словенска, а можебити и српска. Беше то први учитељ карловачке школе, Рус Максим Терентјевич Суворов.

Да! Не цвета ни данас цвеће српском педагогу. А како ли беше пре 180 година? И данас се наша хајдучка нација опире „благим обичајима“, а како да се није онда, када се у Срему и јужној Угарској таман ослободила Турака? Можда ће ова цртица мало утешити нашега учитеља који је огрезнуо у песимизму. Човеку је лакше кад чује, да су и други страдавали као и он.

Нашега Максима није послао нико мањи него – Петар Велики, и то по молби честитога митрополита карловачког и београдског Мојсеја Петровића. А отпратио га је Свјатјеши Синод руски (у Синоду је био Максим преводник) 1724. Истини за љубав мора се признати да је било учитеља, или боље „даскали“ и „мештари“, и пре овога Руса. Али како су тек ти јади били, нека види читалац из овога уговора, који је будимска општина 1707. учинила са својим (у неприлици сам, како да га назовем, а видећете одмах зашто) Лацком Криштовљевићем. По уговору Лацкова дужност беше: „црковна служба, кандила палити, свештенике послуживати, звонити на време и примати свеће црковне, а потом (!) да има примити 35 деце да их учи.“ Плата му беше на годину – 60 форинти. (Додајем овде у загради, да наши данашњи учитељи могу бити задовољни са својом судбином, јер они не само да не послужују свештенике, него се, штавише, смеју с њим и свађати кадкад и потући).

Максим Рус је био сасвим другојачији учитељ него наш Лацко. Беше то учен муж, бављаше се само васпитањем и имаше на уму свест о свом наставничком достојанству. С пуним правом га, дакле, ми можемо звати првим нашим учитељем. Па ето, одмах од првог родоначелника почињу учитељски јади.

Док су се испуниле разне формалности, прошло је доста времена, те је Максим тек после две године након позива митрополитовог стигао у Карловце и почео школу у почетку октобра са седам ђака, и то у свом стану. Идуће године пређе, с допуштењем митрополитовим, у Београд, у главну резиденцију Карловачко-београдске сједињене митрополије. Школу је отворио у почетку фебруара у митрополитовом двору са 50 ђака. Али како се митрополитов двор морао рушити, због утврђивања града, врати митрополит Максима опет у Карловце, те он у децембру настави школу с 124 ђака. Међу овима је било већ свршених људи, и то један архиђакон, четири јеромонаха, два мирска свештеника, 12 јерођакона и ђакона, пет монаха. Од београдских ђака дођоше за њим само тројица. Од свих ђака су 45 почела учити читати а 60 су били напредни и учили су граматику, разуме се црквено-словенску.

Дотле се код нас учило у школама (ако се могу тако назвати) из навоштених дашчица. Учитељ би у воску исписао шилом псаламе, акатисте и друго што требаше сваки дан у цркви, колико стане на дашчицу. (Отуда ваљда израз „стоји као у воску“, данас кажемо „стоји црно на бело“.) Кад ученик оно што на дашчици научи наизуст, изглади се восак, па се напише наставак. Учећи или боље бубајући по овом исто тако старом као и примитивном методу ученици ни за 15 година не могаху читати сваку књигу. Кад би се таквом ученику пружила друга књига да је чита, одговорио би он: „Ја ту књигу нисам учио“.

Учитељ Максим је почео с читањем руских букварева, које је за своје новце набавио, с писањем и рачунањем. То беше велики скок. Сва се карловачка средина узбунила због оваквих новотарија. Свештеници, а особито калуђери, ондашња наша интелигенција, листом се окренуше против јаднога Максима и почеше наговарати његове ученике да га оставе. Ко тај рад познаје, али ко се сети своје младости, знаће, колико је то необично лак посао. Ученици се Максимови разбегоше својим старим даскалима, јер су и ови а и свештеници говорили родитељима ученика̂: „Што да вашу децу учи Москаљ десјатоновију („десет заповеди Божјих,“ на том се почињало читање,) кад се то у цркви не чита? И саме наше владике то не знају. Научимо ми њих оно што сваки дан треба у цркви, тј. Слава тебје Боже наш, Свјати Боже и тако што.“

Није само незнање говорило из ових људи, него и страх од конкуренције. Говораху: „Ако млађи боље што науче, отеће нам чинове, а синови световњачки ће прекинути левитско наследство (и данас има свештеничких династија). Његово ће преосвештенство пре запопити онога који зна, а обићи ће богате и поповску децу.“ Јако су се љутили и на митрополита, што им је донео ову беду на врат. „Пређе не беше великих школа“, гунђали су незадовољници, „а било је и патријарха, митрополита и владика и других духовних чинова, и било је боље него сад“.

(Свршиће се)

Неће Веснића

На конференцији самосталних радикала која је држана јуче по подне код „Српског Краља“ дебатовано је о листи нових министара, коју смо ми јуче донели. На крају крајева после живог препирања, избачени су из листе г. С. Грујића г. г. Велимировић и Веснић, а на њихова моста дошли су за министра грађевина г. Влад. Тодоровић и за министра правде г. М. Полићевић.

Прва посета

Синоћ око 9 сати, држана је код „Касине“ општа конференција обеју радикалних фракција, на којој се ново министарство представило клубу. Кад ли ће доћи да кажу збогом?

Хвала Богу!

Указ о постављењу нове владе изашао је јутрос. Хвала милостивоме Богу што се и то већ једаред сврши.

Нова влада код Краља

Јутрос се нова влада представила Краљу, а сутра ће се представити и Народној Скупштини.

Нема седнице

Данас није било скупштинске седнице. Многи посланици, мислећи да ће им се нова влада данас представити, долазили су у скупштину, али су нашли затворени врата.

Укинута трошарина

Као што смо већ јуче јавили г. Пачу упутио је својим колегама циркулар, у којем издиже свој финанцијски програм. Најважнија тачки у том циркулару јесте та, да ће г. Пачу повући предлог о државној трошарини на вино и ракију.

Нов потпредседник

Као најозбиљнији кандидат за потпредседника Скупштине, на место г. Љубе Давидовића, помиње се г. Милутин Станојевић. Самосталци ће у сваком случају тражити да то место добије њихов човек.

Рат

У руском посланству не примају никога. Г. Саблин путује сутра за Беч, а г. Муравјев и не долази ових дана у посланство.

Синоћ пронесена вест по вароши, да је рат објављен, до оног тренутка још се није обистинила. Данас, или сутра свакако ћемо знати на чему смо. Сви су изгледи, да је рат неизбежан.

Негојска афера

На јучерашњој својој седници Касациони Суд одобрио је решење Првостепеног Београдског Суда, којим се г. Др. Милош Петронијевић ставља под истрагу и у притвор.

И они кују

Жандармерија је ухватила у Старој Пазуви три особе, које су правиле лажне новце. У дому неког Опанчића била је удешена читава радиница и више врло добро погођених реизириката, које је радио Стеван Борчић свршени ђак трговачке школе земунске. Полиција трага за саучесницима у Митровици и у Београду.

Учитељи већ играју

Како је падом г. Љ. Стојановића пао по свој прилици и његов предлог закона о школама, учитељи сви у Србији ликују. Београдски чак и играју. У четвртак 29. ов. мес. приређују код „Коларца“ забаву с игранком с врло лепим концертним делом.

Храм Св. Саве

Друштво за подизање храма Св. Саве, имаће свој годишњи збор у петак 30. јануара у 4 часа по подне.

Краљ Дечански

Г-ђа Милева Филиповићка, кћи пок. Димитрија Вучковића бив. баштована и г. Никола Д. Стефановић, саветник у пенсији, извршилац тестамената пок. Димитрија, предали су, по гласу тестамента, Друштву „Краљ Дечански,“ сто динара и тиме га уписали за члана утемељача овога друштва. Мир пепелу племенитог покојника а г-ђи Милеви и г. Николи хвала на извршењу воље покојникове.

Лекари

Српско Лекарско Друштво држаће на Три Јерарха 30. т. м. у 10.50 часова пре подне, свој Главни Годишњи Скуп у дому Црвеног Крста.

На њему ће се решавати о изменама друштвеног устава. Како се о измени Устава може решавати (чл. 21. устава) само онда, ако на овом скупу буду присуствовале две трећине свију редовних чланова, и ако на ту измену пристане бар две трећине оних чланова, који су на састанку, то се моле, г. г. чланови да изволе доћи у што већем броју, како се не би одлагало ово хитно питање.

Паробродска објава

Прва теретна лађа за Сисак полази из Земуна 29. ов. мес. — Примање робе за све савске станице сем Шапца и Обреновца отпочиње данас.

Верење

Г. Сава Х. Илић дуванџија верио се са г-цом Зором ћерком г. Милана Јагодића чиновника жељезничке дирекције.