Прошао је још један његов рођендан. Прекјуче, у уторак, ушао је стари Фрања Јосиф у осамдесет пету годину живота а само још неколико месеца треби па да се наврши шездесет и шест година од како је он на престолу хабзбуршке монархије.
Шездесет и шест година! У Аустро-Угарској је врло мало људи који памте цара Фердинанда онога који је у, страшној 1848. години побегао са престола, остављајући круну младоме Фрањи Јосифу. Шездесет и шест генерација рођено је под његовом владом и кроз тај дуги низ година ако је ичега било у Аустрији, што је вечито било ту, то је био цар Фрања Јосиф. У масама сеоског света, где се не зна историја, име Фрање Јосифа постало је синоним владара, који стално живи докле све око њега пада и изумире.
Па ипак ретко ко да би пожеле судбину овога старца чије је царовање двапут дуже него просечни људски век у многим и многим европским државама.
Кажу, да је млади ерцхерцог Фрања Јосиф заплакао, када су му дошли и саопштили, да постаје владар над хабзбуршком династијом. Можда је он још у том тренутку осетио све оне страхоте које ће дочекати и преживети у своме дугоме веку. А преживео их је тако много, да са све и не памте, и такве да све њих није ни смела ни могла забележити 6ечка дворска кроника.
Рођени његов брат, цар Максимилијан, стрељан у Мексику где су га са толико много поште одвели само неколико месеца раније као владара. Други брат, ерцерцог грађанин Јован Орт отскитао се у свет и изгубио се међу америчким радницима. Рођени син, престолонаследник Рудолф премлаћен и измрцварен заједно са бароницом Вечером у Мајерлишком дворцу. Жена, царица Јелисавета, погођена ножем у срце на женевском Језеру.
Који би жив човек све то издржао? А цар Фрања Јосиф може са горким осмехом рећи:
— То је тек само почетак. То су тек само поједине епизоде из низа несрећа које су задесиле хабзбуршки дом под мојом владавином!…
Јер поред сина, жене и браће падали су једни за другима синовци, синовице, унучад. Низала се драма за драмом, ницао је скандал за скандалом. Дворски духовници са претворним, језуитским лицем долазили су да смирено и бојажљиво саопштавају цару све нове и нове срамоте и надаће његовога дома. У билансу, који је правио о сваком своме рођендану, ницале су све нове и нове жртве. Али он је преживљавао све.
Најзад, када се учинило да је искупљена сва судбина и да је завршен низ удеса, дошао је још један: дошла је смрт Фрања Фердинанда и његово жене, Софије Хоенберг. Аустро-Угарска је поново остала без престолонаследника. Али стари цар већ више није био свесан онога што се дешава.
Кад су му у Ишлу саопштили, да су престолонаследник и престолонаследница пали у Сарајеву, Фрања Јосиф је излапело, млитаво рекао:
— Онда ћу данас сам да ручам. Није у реду да примам друштво, кад се тако нешто десило!…
То ја код њега, у његовој души био одјек на оно што се десило и што је напомињало да је бура близу.
И та бура дошла је брзо, брже него што је ико очекивао: страшнија и силнија него што се ико надао и поденута баш из средине излапелога старца, који је имао још само једину жељу — да умре у миру.
Да ли Фрања Јосиф зна шта је настало? Да ли он зна у какав се вртлог бацила Аустрија? Да ли слути колико ће милиона душа пасти по бојним пољима само зато што је Беч хтео немогућности? Да ли Фрања Јосиф зна све што се дешава и све што предстоји? Многи, врло многи сумњају у то.
И можда имају права. Претучен толиким несрећама, које су ипак врло мала казна за злочине што су их он и његови претци извршили над подјармљеним народностима и народима, можда је Фрања Јосиф ушао у рат мислећи о њему мање него о своме доручку и својој столици. И ко зна каква ће све открића и изненађења доћи, када кроз коју недељу или који месец нестане Аустрија и када се сазна за сва акта којима је она убрзала своју смрт!
Када је пре две недеље Конрад од Хецендорфа, шеф врховне команде аустро-угарске војске, примљен у аудијенцију, рекао је цару:
— Кроз две недеље, о рођендану Вашег Царског Апостолског Величанства, положићу вам пред ноге једну нову освојену земљу и указ за једну нову анексију.
Стари тротл се само смешкао. Софијски листови који су саопштили ову „знамениту“ најаву бечког ђенералштаблера нису пропустили протумачити својим баштованским дебелокорим главама, да је та земља Србија. А аустријски официри, који су били изгубили сваку паролу за апел на војнике, прихватили су се грчевито Хецендорфове фразе и стали су преклињати и соколити узмућене трупе да спреме поклон и да изненаде о рођендану свога старог цара.
И изненађење је дошло. Поклон је дат: Двадесет хиљада цареве војске добили су уочи самог царевог рођендана бесплатне гробове у питомој српској Мачви. на поносноме подринском Церу и у дубокој нашој Сави. Само, како ли је врховни дворски ађутант граф Пар саопштио Фрањи Јосифу за тај поклон који му је припремила за рођендан „мала и сиромашна“ Србија?
Тако је провео свој овогодишњи рођендан аустриски цар. Хоће ли доживети још који и шта ће још све дочекати? Гигантски дани, који доносе судбину народима, већ су ту и можда ће проћи мање него што очекујемо, па да се види шта је у њима записано.
За оне који су се дигли да донесу правду народима и мир Европи има само један страх: да се монструозна држава, која носи име Аустрија, сама не сруши пре него што стигну они који има да изврше праведну осуду над њом. Има страха, да последњем крунисаном Хабзбурговцу не буде срушен престо у вртлогу још страшнијем него што је био онај која га је довео на престо.